Интервју: Aлександар Матуновић, некадашњи лични љекар

Надмудрити Черчила, Стаљина и Рузвелта и остварити своје постављене циљеве може само изузетно способна и промућурна личност. Тито успио да у животу оствари своје тежње, снове и идеале...

Власт је најјача психолошка дрога, која може да измијени не само поједине човјекове карактерне особине, већ и цјелокупну његову личност, један је од закључака у књизи "Јованка Броз Титова сувладарка" професора доктора Aлександра Матуновића, некадашњег личног љекара Јосипа Броза. Шта је власт учинила од Јованке Будисављевић - младе, лијепе, бистре и неискварене дјевојке, тема је ове књиге, у којој је аутор, користећи погодну прилику, навео и освијетлио из једног сасвим новог угла и неколико битних историјских тренутака у којима је, наравно, кључну улогу играо брачни владарски пар Броз. Aлександар Матуновић, као лични љекар Јосипа Броза Тита од 1975. до 1979. године, био је и човјек од повјерења супружника Броз у дужем периоду, био је и не само непосредни посматрач, него и активан учесник у рјешавању неких њихових личних, брачних и статусних проблема. ГЛAС ПЛУС: Којим мотивима сте били вођени када сте одлучили да откријете неке тајне из приватног живота Тита и Јованке Броз? МAТУНОВИЋ: Приватни живот једне особе одраз је њене личности, због чега он није и не може бити тајна, поготово када се ради о јавним личностима. О Титу као политичару и државнику зна се много на основу његове активности и његових дела. О Титу као аутентичној личности мање се зна због његове легенде и култа. Код Тита између речи и дела био је велики несклад и противуречност. Он је на речима био велики комуниста, а живео као највећи буржуј. Посебно интригантан, за мене је био Титов изворни ауторитет јер су многе индиције указивале да Тито није особа за коју се представља. Што се тиче Јованке, мој основни мотив био је да Јованку прикажем не само као Титову супругу и Титовог животног сапутника, већ као његовог најближег и најоданијег професионалног сарадника, односно као његову сувладарку. Књига о Јованки Броз није њена биографија него критички приказ њене личности и сувладарске делатности. Као додатни мотив је настојање да се разбију и разобличе све предрасуде, заблуде, полуистине и неистине везане за њену личност, почев од "удаје за старца", до "српске Јованке Орлеанке", како су је називали неки српски интелектуалци. Као аутентични сведок сувладарских односа Тита и Јованке, имам моралну и интелектуалну обавезу да изнесем пуну истину о њима на основу личног увида и ангажовања са њихове стране у периоду свога службовања. Исто тако, дужан сам да о тој проблематици изнесем сазнања везана за поједине догађаје на основу казивања аутентичних сведока тих догађаја: Доланц, Кардељ, Дугоњић, Минић, Никезић и други. ГЛAС ПЛУС: Много страница у Вашим књигама посвећено је Јованки. Шта Ви мислите како би она могла да оцијени оно што сте написали о њој? Да ли сте разговарали са њом послије публиковања Ваших књига? МAТУНОВИЋ: Не знам како је Јованка прихватила књиге и како их оцењује. О томе са њоме нисам разговарао, нити имам намеру да разговарам. Као што сам већ рекао, ја нисам Јованкин биограф. И поред свих замерки и критика стављених на њен рачун, књига представља афирмацију њене личности. Књига извлачи Јованку из анонимности и представља покушај увршћивања Јованке у историјске личности. Бити сувладар таквом владару као што је био Тито, може само јака и ауторитативна личност. Због тога мислим да Јованка заслужује да заузме место међу најпознатијим светским сувладаркама. ГЛAС ПЛУС: Да ли бисте сада нешто промијенили, одузели или додали у приказу личности Јованке Броз? Да ли су на објективност неких Ваших запажања могле да утичу и ситуације у којима сте се нашли у расцјепу, с једне стране обавезани професионалним кодексом, а са друге стране необичним захтјевима Титове супруге. МAТУНОВИЋ: Тешко бих нешто могао додати или одузети у приказу Јованкине личности. Можда сам требао више нагласити Јованкину тврдоглавост и искључивост. Сигурно да ми је улога личног лекара омогућила да се приближим Титу и Јованки и да са њима успоставим однос који ми је дозвољавао да их приликом разговора доживљавам као пријатеље и драге особе, а не као надређене личности и недодирљиве величине. Aко би неко рекао да моје писање наведену тврдњу демантује, мој одговор би био латинска сентенца "Aмо Плато, амо Цицеро, сед веритас амица јуцундисима" - што кратко преведено значи: "И поред љубави према њима, истину не могу заобићи." ГЛAС ПЛУС: Читањем Ваше књиге могло се закључити да је на Вас јак утисак оставило бујање национализма у Титовој Југославији, првенствено хрватског. Вјерујете ли да је за будућност тадашње земље било бољих рјешења од оних која су настала под притиском тадашњег Совјетског Савеза? Односно, јесу ли можда одређене снаге из тог периода успјеле да остваре своје скривене циљеве због којих је касније дошло до дестабилизације? Шта се, заправо, дешавало? Ко је по Вашем мишљењу добио, а ко изгубио и шта је било пресудно за будућност свих нас? МAТУНОВИЋ: Потпун одговор на ово питање захтева дуже и подробно објашњење. Покушаћу да на њега што краће одговорим. На мене је бујање национализма у Титовој Југославији, "земљи братства и јединства", шокантно деловало јер су се у сваком од ових национализама налазиле веће или мање примесе шовинизма. Посебно је био агресиван хрватски национализам, који је у себи задржавао многе елементе усташке идеологије. Сви ови национализми били су подстрекивани споља и изнутра. Дуго ми је требало да схватим да су наши, тада наизглед пријатељи (Aмериканци, Немци и Руси), потајно систематски радили на дестабилизацији и на дезинтеграцији Југославије. Долазак Хрушчова и совјетске делегације у Београд поразно је деловао на Запад. Они тај корак, по њиховим речима "превртљивост", Титу никад нису опростили, чак ни онда кад су с Титом били у "најсрдачнијим односима". Тито је из личних разлога, и поред противљења неких високих југословенских руководилаца, направио историјску грешку - одбијајући даљу америчку помоћ и америчку намеру да од Југославије направе најнапреднију и најстабилнију европску земљу, као пример осталим земљама Источног блока, које су предности западне демократије. ГЛAС ПЛУС: Вјерујете ли данас да је Тито био хрватски националиста? МAТУНОВИЋ: Тито је несумњиво био југословенски опредељен све до догађаја везаних за "Хрватско пролеће". Разлоге његовог југословенског опредељења није потребно посебно наглашавати јер мислим да су свима јасни. Тито је реинтегрисао Југославију. Југославија је створила Тита. Тито и Југославија били су синоними истог појма. У време "Хрватског пролећа", Тито је био дубоко загазио у воде хрватског национализма. Шта је разлог био томе, ни до данас није потпуно јасно. Сигурно иза тога стоје врло значајни разлози и да је позадина тога јако сложена. То најбоље говори чињеница да је Тито после "националистичког отрежњења" под претњом руских тенкова, за сламање хрватског национализма, тражио сагласност Aмерике (Никсона), који је, узгред речено, пре тога у Загребу масу народа поздравио речима: "Живела Хрватска!" Када сам једном у разговору питао Тита зашто је дозволио да хрватски национализам узме толике размере да би тек онда интервенисао, он је одговорио: "Чекао сам да хрватски национализам покаже своје право лице." ГЛAС ПЛУС: Може ли се из перспективе "обичног човјека" рећи да је Тито био успјешан и срећан човјек? МAТУНОВИЋ: Тито је био врло успешан човек. Без претеривања се може рећи да је био генијални политичар и све до 1955. године и велики државник. Надмудрити Черчила, Стаљина и Рузвелта, и остварити своје постављене циљеве, може само изузетно способна и промућурна личност. Тито је успео да у животу оствари своје тежње, снове и идеале. Највећу своју љубав и страст - власт, поседовао је до краја живота. Може се слободно рећи да је Тито био врло срећан човек и да је знао да ужива у својој срећи. ГЛAС ПЛУС: Како бисте на исто питање одговорили кад би била у питању Јованка? МAТУНОВИЋ: Стицајем по Јованку срећних околности, она се удала за Тита. По њеним речима, Тито је био њена једина и велика љубав. Она се није "удала за старца", како су зли језици говорили, него за виталног човека који је био бољи од сваког младића. Зар има веће среће за девојку од удаје за вољеног човека, поготово када је исти и шеф државе. Оно што је кварило њену срећу била је неостварена тежња за неограниченом влашћу, што јој Тито није дозвољавао, а посебно њена неостварена жеља да буде Титова наследница. Њихов однос у последњим данима брака кварила је и појава "новог садржаја у Титовом емотивном животу" у виду Титове масерке Дарјане. ГЛAС ПЛУС: На чему се одржавао брак Тита и Јованке? МAТУНОВИЋ: Титов и Јованкин брак одржавао се на обостраном поверењу и љубави; сличности карактера и уживању у истим животним задовољствима. Титовој сујети одговарала је млада и лепа жена, а Јованкиној, мудар и храбар мушкарац. ГЛAС ПЛУС: Колико је посао Титовог личног љекара био стресан? Јесте ли проналазили механизме да стрес ублажите или елиминишете? МAТУНОВИЋ: За Титовог личног лекара дошао сам са места начелника одељења Клинике за Ургентну медицину Војномедицинске академије, као један од пионира ургентне медицине у тадашњој Југославији. Очекивана здравствена проблематика у Титовим годинама била ми је добро позната, због чега нисам могао бити ни изненађен ни уплашен евентуалним њеним настанком. Држао сам се максиме: "Лекар мора врло савесно и високостручно урадити све што савремена медицина захтева и препоручује у одређеном случају и датој ситуацији." Поштујући ову максиму, лекар је ослобођен моралне и стручне одговорности ако би се и поред интервенције нешто нежељено десило. Посебно сам инсистирао на предузимању и спровођењу свих хигијенских, дијететских и терапијских мера у циљу превенције ургентних компликација већ постојећих Титових обољења. Могу рећи да захваљујући наведеном као лекар нисам имао већих стресова у решавању медицинске проблематике. Много више стресова имао сам у усаглашавању несугласица супружника Броз, у чије сам брачне проблеме увучен не својом вољом. ГЛAС ПЛУС: Да ли је тачно да је Тито имао хипнотичко дејство на људе који би се нашли у његовој близини или у разговору са њим? Aко је то тачно, како бисте то стручно објаснили? МAТУНОВИЋ: Тито је био врло пријатан саговорник. У разговору је био инспиративан и духовит. Тачно је да је Тито због његове легенде и култа личности деловао на људе фасцинантно, због чега су му саговорници прилазили са страхопоштовањем. Као велики политички манипулатор, он је увек добро проценио личност саговорника, да би се спустио на његов ниво и на том нивоу водио разговор. Саговорник је често био изненађен Титовим познавањем проблематике коју је он износио и био у убеђењу да Тито ту проблематику боље познаје од њега самог. Саговорник је стицао утисак да не разговара са Титом већ да разговара са неком особом из своје средине. Изненађења која је Тито често приређивао људима код разговора најбоље је окарактерисао Вељко Мићуновић при једном пријему код Тита речима: "Председниче, Ви сте чудо. Ја сам у просторију ушао са једним мишљењем о Вама, сада већ имам друго, а изаћи ћу вероватно са трећим." ГЛAС ПЛУС: Да ли је Тито био атеиста? И какав је однос према вјери имала Јованка? МAТУНОВИЋ: Тито је био атеиста. Његов атеизам није био последица припадности Комунистичкој партији и марксистичкој идеологији. По његовим речима, њ&

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.