Intervju: Aleksandar Matunović, nekadašnji lični ljekar

Nadmudriti Čerčila, Staljina i Ruzvelta i ostvariti svoje postavljene ciljeve može samo izuzetno sposobna i promućurna ličnost. Tito uspio da u životu ostvari svoje težnje, snove i ideale...

Vlast je najjača psihološka droga, koja može da izmijeni ne samo pojedine čovjekove karakterne osobine, već i cjelokupnu njegovu ličnost, jedan je od zaključaka u knjizi "Jovanka Broz Titova suvladarka" profesora doktora Aleksandra Matunovića, nekadašnjeg ličnog ljekara Josipa Broza. Šta je vlast učinila od Jovanke Budisavljević - mlade, lijepe, bistre i neiskvarene djevojke, tema je ove knjige, u kojoj je autor, koristeći pogodnu priliku, naveo i osvijetlio iz jednog sasvim novog ugla i nekoliko bitnih istorijskih trenutaka u kojima je, naravno, ključnu ulogu igrao bračni vladarski par Broz. Aleksandar Matunović, kao lični ljekar Josipa Broza Tita od 1975. do 1979. godine, bio je i čovjek od povjerenja supružnika Broz u dužem periodu, bio je i ne samo neposredni posmatrač, nego i aktivan učesnik u rješavanju nekih njihovih ličnih, bračnih i statusnih problema. GLAS PLUS: Kojim motivima ste bili vođeni kada ste odlučili da otkrijete neke tajne iz privatnog života Tita i Jovanke Broz? MATUNOVIĆ: Privatni život jedne osobe odraz je njene ličnosti, zbog čega on nije i ne može biti tajna, pogotovo kada se radi o javnim ličnostima. O Titu kao političaru i državniku zna se mnogo na osnovu njegove aktivnosti i njegovih dela. O Titu kao autentičnoj ličnosti manje se zna zbog njegove legende i kulta. Kod Tita između reči i dela bio je veliki nesklad i protivurečnost. On je na rečima bio veliki komunista, a živeo kao najveći buržuj. Posebno intrigantan, za mene je bio Titov izvorni autoritet jer su mnoge indicije ukazivale da Tito nije osoba za koju se predstavlja. Što se tiče Jovanke, moj osnovni motiv bio je da Jovanku prikažem ne samo kao Titovu suprugu i Titovog životnog saputnika, već kao njegovog najbližeg i najodanijeg profesionalnog saradnika, odnosno kao njegovu suvladarku. Knjiga o Jovanki Broz nije njena biografija nego kritički prikaz njene ličnosti i suvladarske delatnosti. Kao dodatni motiv je nastojanje da se razbiju i razobliče sve predrasude, zablude, poluistine i neistine vezane za njenu ličnost, počev od "udaje za starca", do "srpske Jovanke Orleanke", kako su je nazivali neki srpski intelektualci. Kao autentični svedok suvladarskih odnosa Tita i Jovanke, imam moralnu i intelektualnu obavezu da iznesem punu istinu o njima na osnovu ličnog uvida i angažovanja sa njihove strane u periodu svoga službovanja. Isto tako, dužan sam da o toj problematici iznesem saznanja vezana za pojedine događaje na osnovu kazivanja autentičnih svedoka tih događaja: Dolanc, Kardelj, Dugonjić, Minić, Nikezić i drugi. GLAS PLUS: Mnogo stranica u Vašim knjigama posvećeno je Jovanki. Šta Vi mislite kako bi ona mogla da ocijeni ono što ste napisali o njoj? Da li ste razgovarali sa njom poslije publikovanja Vaših knjiga? MATUNOVIĆ: Ne znam kako je Jovanka prihvatila knjige i kako ih ocenjuje. O tome sa njome nisam razgovarao, niti imam nameru da razgovaram. Kao što sam već rekao, ja nisam Jovankin biograf. I pored svih zamerki i kritika stavljenih na njen račun, knjiga predstavlja afirmaciju njene ličnosti. Knjiga izvlači Jovanku iz anonimnosti i predstavlja pokušaj uvršćivanja Jovanke u istorijske ličnosti. Biti suvladar takvom vladaru kao što je bio Tito, može samo jaka i autoritativna ličnost. Zbog toga mislim da Jovanka zaslužuje da zauzme mesto među najpoznatijim svetskim suvladarkama. GLAS PLUS: Da li biste sada nešto promijenili, oduzeli ili dodali u prikazu ličnosti Jovanke Broz? Da li su na objektivnost nekih Vaših zapažanja mogle da utiču i situacije u kojima ste se našli u rascjepu, s jedne strane obavezani profesionalnim kodeksom, a sa druge strane neobičnim zahtjevima Titove supruge. MATUNOVIĆ: Teško bih nešto mogao dodati ili oduzeti u prikazu Jovankine ličnosti. Možda sam trebao više naglasiti Jovankinu tvrdoglavost i isključivost. Sigurno da mi je uloga ličnog lekara omogućila da se približim Titu i Jovanki i da sa njima uspostavim odnos koji mi je dozvoljavao da ih prilikom razgovora doživljavam kao prijatelje i drage osobe, a ne kao nadređene ličnosti i nedodirljive veličine. Ako bi neko rekao da moje pisanje navedenu tvrdnju demantuje, moj odgovor bi bio latinska sentenca "Amo Plato, amo Cicero, sed veritas amica jucundisima" - što kratko prevedeno znači: "I pored ljubavi prema njima, istinu ne mogu zaobići." GLAS PLUS: Čitanjem Vaše knjige moglo se zaključiti da je na Vas jak utisak ostavilo bujanje nacionalizma u Titovoj Jugoslaviji, prvenstveno hrvatskog. Vjerujete li da je za budućnost tadašnje zemlje bilo boljih rješenja od onih koja su nastala pod pritiskom tadašnjeg Sovjetskog Saveza? Odnosno, jesu li možda određene snage iz tog perioda uspjele da ostvare svoje skrivene ciljeve zbog kojih je kasnije došlo do destabilizacije? Šta se, zapravo, dešavalo? Ko je po Vašem mišljenju dobio, a ko izgubio i šta je bilo presudno za budućnost svih nas? MATUNOVIĆ: Potpun odgovor na ovo pitanje zahteva duže i podrobno objašnjenje. Pokušaću da na njega što kraće odgovorim. Na mene je bujanje nacionalizma u Titovoj Jugoslaviji, "zemlji bratstva i jedinstva", šokantno delovalo jer su se u svakom od ovih nacionalizama nalazile veće ili manje primese šovinizma. Posebno je bio agresivan hrvatski nacionalizam, koji je u sebi zadržavao mnoge elemente ustaške ideologije. Svi ovi nacionalizmi bili su podstrekivani spolja i iznutra. Dugo mi je trebalo da shvatim da su naši, tada naizgled prijatelji (Amerikanci, Nemci i Rusi), potajno sistematski radili na destabilizaciji i na dezintegraciji Jugoslavije. Dolazak Hruščova i sovjetske delegacije u Beograd porazno je delovao na Zapad. Oni taj korak, po njihovim rečima "prevrtljivost", Titu nikad nisu oprostili, čak ni onda kad su s Titom bili u "najsrdačnijim odnosima". Tito je iz ličnih razloga, i pored protivljenja nekih visokih jugoslovenskih rukovodilaca, napravio istorijsku grešku - odbijajući dalju američku pomoć i američku nameru da od Jugoslavije naprave najnapredniju i najstabilniju evropsku zemlju, kao primer ostalim zemljama Istočnog bloka, koje su prednosti zapadne demokratije. GLAS PLUS: Vjerujete li danas da je Tito bio hrvatski nacionalista? MATUNOVIĆ: Tito je nesumnjivo bio jugoslovenski opredeljen sve do događaja vezanih za "Hrvatsko proleće". Razloge njegovog jugoslovenskog opredeljenja nije potrebno posebno naglašavati jer mislim da su svima jasni. Tito je reintegrisao Jugoslaviju. Jugoslavija je stvorila Tita. Tito i Jugoslavija bili su sinonimi istog pojma. U vreme "Hrvatskog proleća", Tito je bio duboko zagazio u vode hrvatskog nacionalizma. Šta je razlog bio tome, ni do danas nije potpuno jasno. Sigurno iza toga stoje vrlo značajni razlozi i da je pozadina toga jako složena. To najbolje govori činjenica da je Tito posle "nacionalističkog otrežnjenja" pod pretnjom ruskih tenkova, za slamanje hrvatskog nacionalizma, tražio saglasnost Amerike (Niksona), koji je, uzgred rečeno, pre toga u Zagrebu masu naroda pozdravio rečima: "Živela Hrvatska!" Kada sam jednom u razgovoru pitao Tita zašto je dozvolio da hrvatski nacionalizam uzme tolike razmere da bi tek onda intervenisao, on je odgovorio: "Čekao sam da hrvatski nacionalizam pokaže svoje pravo lice." GLAS PLUS: Može li se iz perspektive "običnog čovjeka" reći da je Tito bio uspješan i srećan čovjek? MATUNOVIĆ: Tito je bio vrlo uspešan čovek. Bez preterivanja se može reći da je bio genijalni političar i sve do 1955. godine i veliki državnik. Nadmudriti Čerčila, Staljina i Ruzvelta, i ostvariti svoje postavljene ciljeve, može samo izuzetno sposobna i promućurna ličnost. Tito je uspeo da u životu ostvari svoje težnje, snove i ideale. Najveću svoju ljubav i strast - vlast, posedovao je do kraja života. Može se slobodno reći da je Tito bio vrlo srećan čovek i da je znao da uživa u svojoj sreći. GLAS PLUS: Kako biste na isto pitanje odgovorili kad bi bila u pitanju Jovanka? MATUNOVIĆ: Sticajem po Jovanku srećnih okolnosti, ona se udala za Tita. Po njenim rečima, Tito je bio njena jedina i velika ljubav. Ona se nije "udala za starca", kako su zli jezici govorili, nego za vitalnog čoveka koji je bio bolji od svakog mladića. Zar ima veće sreće za devojku od udaje za voljenog čoveka, pogotovo kada je isti i šef države. Ono što je kvarilo njenu sreću bila je neostvarena težnja za neograničenom vlašću, što joj Tito nije dozvoljavao, a posebno njena neostvarena želja da bude Titova naslednica. Njihov odnos u poslednjim danima braka kvarila je i pojava "novog sadržaja u Titovom emotivnom životu" u vidu Titove maserke Darjane. GLAS PLUS: Na čemu se održavao brak Tita i Jovanke? MATUNOVIĆ: Titov i Jovankin brak održavao se na obostranom poverenju i ljubavi; sličnosti karaktera i uživanju u istim životnim zadovoljstvima. Titovoj sujeti odgovarala je mlada i lepa žena, a Jovankinoj, mudar i hrabar muškarac. GLAS PLUS: Koliko je posao Titovog ličnog ljekara bio stresan? Jeste li pronalazili mehanizme da stres ublažite ili eliminišete? MATUNOVIĆ: Za Titovog ličnog lekara došao sam sa mesta načelnika odeljenja Klinike za Urgentnu medicinu Vojnomedicinske akademije, kao jedan od pionira urgentne medicine u tadašnjoj Jugoslaviji. Očekivana zdravstvena problematika u Titovim godinama bila mi je dobro poznata, zbog čega nisam mogao biti ni iznenađen ni uplašen eventualnim njenim nastankom. Držao sam se maksime: "Lekar mora vrlo savesno i visokostručno uraditi sve što savremena medicina zahteva i preporučuje u određenom slučaju i datoj situaciji." Poštujući ovu maksimu, lekar je oslobođen moralne i stručne odgovornosti ako bi se i pored intervencije nešto neželjeno desilo. Posebno sam insistirao na preduzimanju i sprovođenju svih higijenskih, dijetetskih i terapijskih mera u cilju prevencije urgentnih komplikacija već postojećih Titovih oboljenja. Mogu reći da zahvaljujući navedenom kao lekar nisam imao većih stresova u rešavanju medicinske problematike. Mnogo više stresova imao sam u usaglašavanju nesuglasica supružnika Broz, u čije sam bračne probleme uvučen ne svojom voljom. GLAS PLUS: Da li je tačno da je Tito imao hipnotičko dejstvo na ljude koji bi se našli u njegovoj blizini ili u razgovoru sa njim? Ako je to tačno, kako biste to stručno objasnili? MATUNOVIĆ: Tito je bio vrlo prijatan sagovornik. U razgovoru je bio inspirativan i duhovit. Tačno je da je Tito zbog njegove legende i kulta ličnosti delovao na ljude fascinantno, zbog čega su mu sagovornici prilazili sa strahopoštovanjem. Kao veliki politički manipulator, on je uvek dobro procenio ličnost sagovornika, da bi se spustio na njegov nivo i na tom nivou vodio razgovor. Sagovornik je često bio iznenađen Titovim poznavanjem problematike koju je on iznosio i bio u ubeđenju da Tito tu problematiku bolje poznaje od njega samog. Sagovornik je sticao utisak da ne razgovara sa Titom već da razgovara sa nekom osobom iz svoje sredine. Iznenađenja koja je Tito često priređivao ljudima kod razgovora najbolje je okarakterisao Veljko Mićunović pri jednom prijemu kod Tita rečima: "Predsedniče, Vi ste čudo. Ja sam u prostoriju ušao sa jednim mišljenjem o Vama, sada već imam drugo, a izaći ću verovatno sa trećim." GLAS PLUS: Da li je Tito bio ateista? I kakav je odnos prema vjeri imala Jovanka? MATUNOVIĆ: Tito je bio ateista. Njegov ateizam nije bio posledica pripadnosti Komunističkoj partiji i marksističkoj ideologiji. Po njegovim rečima, nj&

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.