Хил: Млади су спремни одбацити мрачно доба национализма

Тузла - Отправник послова Амбасаде САД-а у БиХ Николас Хил обратио се јуче на свечаној церемонији додјеле диплома Америчког универзитета у БиХ у Тузли, саопштила је Амбасада САД у БиХ.

Обраћање Николаса Хилла петој генерацији дипломаната Америчког универзитета у БиХ преносимо у цјелости:

Уопштено говорећи, ја сам оптимиста у вези са будућношћу Босне и Херцеговине и вашим изгледима да – на крају – добијете посао и боље живите. Млади у овој земљи су паметни и вриједни,  спремни за суочавање са изазовима. Али, морам бити искрен и рећи да је тих изазова пуно. Недавна прошлост ове земље и региона била је брутална, преноси Аваз.

Деструктивне патологије  

Дозволите да се фокусирам на један аспект из ове блиске прошлости који тако добро објашњава деструктивне патологије које су и даље присутне у овој земљи и препрека су на њеном путу у 21. вијеку, на путу реформи – путу који је толико неопходан за просперитет и нова радна мјеста.

Овдје мислим на етничку политику.

Вијековима је у овој регији постојало нешто више од етнички мотивисаног убијања и деструкције. Нећу наводити све битке и све страхоте које су искусили становници ове регије, но њихов број је бескрајан, и пуно је кривице и пуно је жртава на свим странама.

У Титово вријеме, етничке тензије међу различитим народима држане су под контролом. Грађанима није било дозвољено пуно о томе говорити. Нисам ја тај који би требао данас судити о том приступу. На крају крајева, питање тих непријатељстава није ријешено и она су поновно испливала на површину у погодном тренутку.

Слободан Милошевић није први политички лидер у Југославији послије Тита који се окористио овим етничким тензијама да би дошао на власт и учврстио своју позицију, али је сигурно најуспјешнији. У марту 1991, стотине хиљада Југословена изашли су на улице Београда и демонстрирали против корупције и лоше владавине властодржаца. Било је то вријеме пуно набоја које је наступило врло брзо након великог ослобођења Источне Европе чији је симбол био пад Берлинског зида, те се на вођство у Београду све више гледало као на стару гарду која није у додиру са демократским прољећем.

А тадашњи србијански предсједник Милошевић осјетио је на својој кожи бијес масе фрустриране због заостајања земље која је некада била далеко испред осталих источноевропских земаља. Погрешно управљање привредом и корупција били су свеприсутни. Уз помоћ ЈНА, Милошевић је силом савладао масе и потом кренуо путем који је вратио етничке политике – и, што је још важније, етничке мржње, у први план. То је тактика коју је први пут искористио осамдесетих година на Косову.

Милошевић је искористио медије да подигне тензије. И сам банкар у комунистичкој ери, апаратчик, преузео је отровни језик националиста - укључујући људе које је вјероватно једва био у стању да разумије, попут Добрице Ћосића-да би придобио своје племе, док су други у Сарајеву и Загребу имали сличан приступ да би у својим племенима добили подршку. А због дуге историје етничких тензија и немира у регији, стратегија потицања осјећања жртвом и бијеса дала је резултате.

Услиједила су четири рата-у Словенији, Хрватској, Босни и на Косову. Живио сам у Београду крајем деведесетих прошлог вијека и гледао како Милошевић користи исту формулу етницитета коју је користио и 1991. да би одвукао пажњу грађана након масовних демонстрација које су избиле у Београду и другим србијанским градовима 1996-97. због покушаја да се велика побједа опозиције  на опћинским изборима поништи.

Етнички ратови виртуални попут видео-игрица  

Зашто ли ја сада копам по овој суморној историји? Јер је она битна за разумијевање данашњих проблема Босне и Херцеговине. Као што знате, етничка политика управља судбином ове земље више него што је то случај у Хрватској или Словенији или на Косову-нико не пориче да се у овом дијелу свијета вијековима догађало страшно међуетничко насиље, а када се људи фокусирају на прошлост, њиховим се страстима може лако манипулисати.

Ова манипулација етничким осјећањима у модерно доба је заоставштина Слободана Милошевића и етничких мржњи које је он-и "националисти" из других етничких скупина - искористио крајем осамдесетих и почетком деведесетих прошлог вијека да би дошао на власт и остао на власти. 

Трагична је чињеница да данас, неких деветнаест година послије Дејтона, политичким системом Босне и Херцеговине доминира етничка политика. Баш као што је Милошевић, банкар у доба социјализма, искористио етничке мржње и почео ратове да би одвукао пажњу грађана од његове корумпиране власти, политичари у Босни и Херцеговини данас играју на исту патолошку карту и користе је још више у својој реторици и наставним плановима и програмима које често контролишу.

Оно што је у томе добро јесте да су пронашли начина да, користећи дејтонске структуре, одржавају етничке тензије на истом нивоу без покретања ратова. Данашњи етнички ратови су, рекао ми је један високорангирани политичар пола у шали, пола у збиљи, "виртуални-попут видео игрица". Немојмо умањивати ово постигнуће. У овој земљи је мир већ скоро двије деценије и то је јако добро.

Оно што је лоше је што политички лидери и њихове странке успијевају остати на власти упркос томе што не раде скоро ништа да побољшају живот грађана. Земља је економски уништена. Након социјализма, било је врло мало преструктуирања. Стопа незапослености је преко 25 процената, а међу младима прелази 60 посто. Млади људи одрасли су у етнички подијељеним школама. Корупција на свим нивоима власти је ендемска. Цинизам је метастазирао.

Политички лидери су послије рата наслиједили систем који је омогућио да институције ове земље претворе у извор зараде-не за бираче, не за грађане, него за њих саме. А када политички лидери осјете да су бирачи бијесни и љути, они само притисну дугмад за етничко дјеловање.

У фебруару смо видјели љутите грађане огорчене због неефикасности политичара, али ништа се није догодило у погледу реформи. Корумпирани српски и хрватски лидери рекли су да је та испољена љутња, по својој природи, била бошњачка. А то је најдаље од истине. Љутња је била љутња оних који немају према онима који имају. Бошњаци, Срби, Хрвати, Остали -небитно је. Корупција и непостојање економских прилика су феномени који не познају етничке подјеле. Људи пате. И тачка. И њихова патња ће трајати све док прихватају да њима манипулишу политичари који играју на карту непријатељстава која је Слободан Милошевић поновно ископао осамдесетих година прошлог вијека.

САД су интервенисале 1995. године како би се зауставио рат. Нажалост, тада су етнички односи у земљи били на најнижем нивоу у њеној повијести. А то говори много, с обзиром на њену прошлост. Радећи са политичким руководством на свим странама које су, најблаже речено, биле проблематичне, а понекад и криминалне, постигли смо компромисни оквир који је забетонирао етничке подјеле које су тада биле на најнижем нивоу у историји земље, омогућавајући свакој етничкој групи да користи вето како би се зауставио напредак земље. Ова "колективна одговорност" је мутирала у "колективно избјегавање одговорности".

Завади, па владај

Лако је са ове временске дистанце бити критичан према улози САД у стварању данашње уставне структуре. И ја то радим, иако је бесмислено враћати се у прошлост. Сви морамо радити на изналажењу уставне структуре која ће ову земљу, након дугогодишњег застоја, довести у 21. вијек.  Ја сам увјерен да можемо доћи до нове структуре која ће захтијевати од политичара  на власти одговорност и за њихове успјехе и неуспјехе, а грађанима свих етничких група омогућити да живе боље него сада.

Данас живимо са дубоким, вјештачким етничким подјелама, не зато што оне одговарају потребама грађана, већ зато што оне омогућавају политичким лидерима да се према својим бирачима односе по принципу "завади, па владај". Видимо то у Мостару гдје грађани са обје стране бошњачко–хрватских подјела траже компромис како би живјели у миру, али двије највеће политичке странке су заузеле тврде положаје у борби за економски плијен града.

Корупција у Мостару плаши и тјера приватна улагања којима би се стварала нова радна мјеста, што је тренд којим се учвршћује моћ владајућих клика. Грађанима који се усуде протествовати каже се да би могли изгубити своје повлаштене послове у јавном сектору. Данас је Мостар жариште, а сутра би то могао бити било који други град. 

У Републици Српској кључа незадовољство због ендемске корупције лидера овог ентитета, кронизма, дилова којима се богате чланови породице, прича о луксузним некретнинама у Београду и на Кипру, о судијама РС који су притегнути како би игнорисали мито и осигурали да предмети корупције никада не угледају свјетло дана у судницама.  И умјесто да рјешава актуелне проблеме, лидер РС мијења тему.

Он смишља лажне приче да би изазвао страх, неодређено наводећи да су се тамо неки намјерили да укину РС, те подстиче параноју међу грађанима.  Најновије извртање стварности које долази из Бањелуке тиче се ускраћивања подршке измјенама и допунама Кривичног закона на државном нивоу како би се почео примјењивати Закон о спречавању прања новца.  Требамо промислити и  упитати се ко би то могао бити против испуњавања међународне обавезе спречавања прања новца? Бесрамно је наводити одбрану РС као разлог за такву одлуку, јер обични грађани у РС желе спријечити прање новца као и сви други.

Цинично кориштење етничке политике ову земљу вуче уназад. Постало је уобичајено гледати како најбољи и најпаметнији млади људи ове земље пакују кофере и одлазе на Запад у потрази за послом. У породицама свих етничких група постоји генерацијска празнина и то не зато што је то неизбјежно. То се догађа, јер политичко руководство ове земље није створило економску климу у којој би се отварала нова радна мјеста и задржали ови млади људи у земљи у којој су одрасли.

Изборна кореографија  

Овдје је изборна кореографија таква да је потребно да се владајуће политичке странке представе као учесници огорчених етничких свађа. Пречесто се у изборним кампањама потенцира нетолеранција. Али кад нису изложени јавности, лидери се у духу "братства и јединства" веома добро слажу. Неки од случајева о којима се воде истраге, а о којима су медији недавно извјештавали, показују како елите немају проблема да сарађују преко етничких линија када је у питању крађа новца из буџета.

Истовремено су неки од тих истих политичара узнемирени међуетничком сарадњом након недавних поплава. Осуђују људе који су помагали својим комшијама друге националности, људе чија храброст и хуманост пријети да разоткрије приче о етничким тензијама на којима политички лидери устрајно граде каријере.

Добра вијест је да су грађани почели схватати у чему је проблем. Схватају да је политички систем који слави етничке подјеле тај који, у садашњој организацији, омогућава политичарима да буду неодговорни према јавности. То мора престати. Да би се ријешио цијели низ проблема, оно што је овој земљи најхитније потребно су институционалне реформе које промовишу одговорне власти, гдје избори имају стварне посљедице и гдје лоши политичари  бивају свргнути са власти.

Политички лидери не смију бити награђивани на основу тога колико добро могу стварати етничке тензије или их реториком изазивати – нити на основу тога колико добро могу "бранити" свако своју нацију.  Политичке вође треба цијенити према броју радних мјеста које могу осигурати и количини просперитета. Треба их цијенити према томе колико километара пута могу поправити без "уграђивања" личних интереса у уговоре о јавним радовима.  Треба их цијенити према томе колико могу урадити да би болнице биле у стању пружити квалитетну медицинску услугу и да би школе квалитетно дјецу подучавале математику или језик.

Вријеме је да се елиминише етнички заснована политика која омогућава корупцију коју је Слободан Милошевић оживио осамдесетих, а коју су политички лидери у овој земљи – Милошевићеви насљедници – добили у насљеђе и које се још увијек држе, скоро већ двадесет година од краја рата. Овдје, свакако, морам споменути да и у националним странкама има поштених политичара, баш као што и у мултиетничким странкама има непоштених политичара.

Ја сам ипак оптимиста, након путовања овом земљом и бројних сусрета са младим људима, јер се грађани БиХ – у оба ентитета – све више згражавају над етничком политиком и неодговорним системом који је етничка политика помогла успоставити. Ово је предивна земља, чији пејсажи одузимају дах и чији су становници интелигентни и марљиви, и ако могу додати, духовити људи.  Многи које сам срео носе у себи дубоку тугу због несретних животних околности, а њихово поштење и непатвореност су импресивни.

Оптимиста сам, јер је ваша генерација спремна одбацити мрачно доба национализма великог броја политичара који продају празне слогане док пуне своје џепове. Ваша генерација захтијева одговорне институције које доприносе просперитету, а не етничким тензијама. Оптимиста сам, јер видим активисте невладиног сектора, новинаре, умјетнике, интелектуалце, обичне људе, који се, ма како усамљени понекад изгледали, боре против подјела, корупције и манипулација.

Надам се да ћете захтијевати да се политички лидери фокусирају на оно што је заиста важно у животу грађана: борбу против корупције, отварање добрих радних мјеста и враћање ове земље на прави курс. Само уз ваш активан ангажман и ангажман других младих људи ваше генерације из цијеле земље, појавиће се поштенији, одговорнији и мање корумпиран политички систем. И тај препород ће коначно увести ову земљу у 21. вијек.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.