Горан Марковић: ОХР креатор правног и политичког хаоса у БиХ

Сједница Савјета безбједности Уједињених нација показала је да и даље постоје различити ставови и интереси великих сила, које настоје да задрже или ојачају своје позиције у БиХ и у овом дијелу Европе. Ти ставови и интереси су досад били супротстављени, а ни на овој сједници нису усклађени, иако може постојати нада да ће приступ рјешавању проблема у БиХ бити дјелимично измијењен.

Каже ово у интервјуу за "Глас" декан Правног факултета у Источном Сарајеву Горан Марковић коментаришући све чешће и отвореније приједлоге унутар међународне заједнице да треба ограничити улогу ОХР-а  у БиХ, а што би онда водило и ка коначном укидању те канцеларије.

Крај диктата и почетак одговорности, додаје, узајамно су зависни принципи. Штавише, наглашава, крај диктата није могућ без успостављања стварне одговорности домаћих политичких елита према својим грађанима и конститутивним народима, мада та одговорност не мора нужно да доведе до краја диктата.

- Ипак, да би коначно дошло до гашења ОХР-а, морају паралелно тећи два процеса. Један процес је да домаће политичке елите без задршке преузму одговорност за управљање државом и друштвом, а други је да они који би да споља намећу диктат посредством ОХР-а то више не могу да чине. Сигурно је да домаће политичке елите нису узрочник постојања и дјеловања ОХР-а. Ипак, оне својим понашањем доприносе стварању свијести о томе да је ОХР и даље потребан. Заговорници његовог опстанка и тзв. бонских овлашћења високог представника често истичу да БиХ не би могла да функционише без тога. Међутим, нема ниједног доказа да би наступила фатална криза кад би ОХР био укинут. Могуће је да неки вјерују у то и да се томе надају. Таква нада била би поражавајућа, јер би наступање безизлазне политичке кризе могло да наведе велике силе да поново успоставе ОХР, што би тешко наштетило и БиХ и њеним ентитетима, посебно Републици Српској - поручио је Марковић.

ГЛАС: Кроз БиХ је прошао велики број високих представника од Карла Билта до Валентина Инцка. Колико су страни тутори наштетили овој земљи и да ли су јој трасирали прави пут?

МАРКОВИЋ: Прави пут могу да одреде само грађани и конститутивни народи и они који су њихови легитимни представници у законодавним тијелима. Првобитна намјера твораца Дејтонског мировног споразума била је да високи представник помаже и координира, а он се скоро одмах по ступању мировног споразума на снагу претворио у суверена. Томе су допринијеле и домаће политичке елите, у мјери у којој нису хтјеле или биле у стању да се договоре чак и о баналним питањима, да не говоримо о кључним проблемима. Ипак, улога коју је високи представник добио, очигледно уз подршку свих великих сила, барем до прије неколико година, дугорочно посматрано није одржива и позитивна. Та улога је омогућила да институције БиХ изгубе на значају и легитимитету, да уставни поредак фактички буде суспендован више пута и да грађани изгубе наду да својим ангажманом, барем на изборима, могу да утичу на садржај политика. Ако високи представник намеће законе, измјене устава или одлучује о смјени носилаца јавних функција, постаје беспредметно да се говори о поштовању владавине права, људских права и политичке партиципације, што је погубно за државу и друштво, за грађане и конститутивне народе. У таквим околностима, нема стварног побједника.

ГЛАС: Свако наметање закона, поготово сваки пренос надлежности, представљао је тежак ударац за постојећи концепт уставног уређења.

МАРКОВИЋ: Тачно. То је био тежак ударац и за Републику Српску, која је изгубила не мали дио надлежности, тиме и дио аутономије. Али, то није користило ни БиХ, јер надлежности које су стечене наметањем од стране противправно установљеног суверена не могу да буду основ за стварање дугорочне друштвене и политичке стабилности. Политичке елите су се лако ослобађале политичке одговорности, коју су пребацивале на високог представника  или су тражиле и очекивале његову подршку и интервенцију, због чега су се врло често понашале нерационално и неодговорно. У неким случајевима, који су нарочито учестали посљедњих година, ситуација је била очајна, у том смислу што је Кристијан Шмит доносио одлуке чији садржај је унапријед био предвидив, као што је било предвидиво да оне нису израз унутрашњег политичког консензуса, нити су постојали институционални механизми за супротстављање тим одлукама.

ГЛАС: Помиње се извјесни Италијан који би ову земљу "пратио из даљине". Да ли је то добро за БиХ, односно Републику Српску?

МАРКОВИЋ: Како сада ствари стоје, ОХР неће бити угашен након једне сједнице СБУН. Реалније је да улога високог представника буде суштински измијењена. Она треба да буде враћена у правне оквире, што значи да треба да буде онаква каква је предвиђена Анексом 10 Дејтонског споразума. Он би требало да прати, савјетује и помаже, а не да врши власт, намеће законе, смјењује функционере и доноси друге акте. Ако би то било постигнуто, био би то огроман напредак у односу на досадашње стање. Такав правац промјена могао би да буде добар уколико би истовремено био праћен понашањем домаћих политичких елита које би било засновано на спремности на компромис и консензус о темељним питањима. Домаће политичке елите би тиме показале озбиљност у настојањима да самостално управљају земљом, чиме би избиле посљедњи адут онима који сматрају да високи представник и даље треба да дјелује, макар то било у оквирима који су предвиђени Анексом 10. Тиме би биле створене претпоставке да и савјетодавни високи представник изгубио смисао постојања.

ГЛАС: Да ли су се извршна и законодавна власт у БиХ успавале чекајући да неко са стране уради њихов посао и да ли је у овој земљи договор заборављена ријеч?

МАРКОВИЋ: Власти у БиХ често користе присуство ОХР-а као изговор за своје непоступање. Постоји правни и политички хаос, за који је добрим дијелом заслужан и високи представник, био он легалан или нелегалан. Како год да је именован, а то питање је такође врло важно, он не дјелује у складу са Анексом 10. Овакво његово нелегално поступање, о коме се домаће политичке елите доста споре, служи и једнима и другима да скрену пажњу јавности са одговорности за своје непоступање.

ГЛАС: А шта је са политичком одговорношћу?

МАРКОВИЋ: Чињеница је да не постоји политичка одговорност за овакво понашање носилаца законодавне и извршне власти. Бирачи немају ни снаге ни вјере у властиту улогу као политичког субјекта. Један дио политичких елита, оних у Сарајеву, очекује да високи представник, ко год да је то, рјешава проблеме наметањем одлука, јер њима је важно да одлуке имају за њих пожељан садржај, без обзира на то како су донесене. Те политичке елите могу да имају привремену корист од таквих одлука и политичке стратегије. Дугорочно, то није добро ни за кога. Политички процеси у БиХ, по природи њеног друштва и уставног уређења, али и политичких односа, морају да буду засновани на политици акомодације.

ГЛАС: Колико се у БиХ поштује правни систем или се одређена законска рјешења доносе да би се у њима народски речено тражиле рупе?

МАРКОВИЋ: Процес политичке социјализације најшире јавности одвија се у врло опасном смјеру свјесног или несвјесног негирања значаја и вриједности права. Ствара се утисак, који је нажалост ријетко заснован на чињеницама, да се може радити мимо права и супротно праву. Из тога се често изводи закључак да право и није важно. Кад такво схватање постане широко заступљено, лакше се прелази преко бесправних поступака, јер се често сматра да су они уобичајена појава. Та појава можда није пожељна, али јавност се на њу временом привикне. Такав начин размишљања нема у себи ништа добро и представља подлогу за правни хаос и самовољу носилаца економске, политичке и сваке друге моћи. За то су криви они којима одговара правни систем који почива на погрешним принципима и лошим рјешењима, јер им је лакше да своју моћ учвршћују у таквом систему. Истовремено, лакше им је да је учвршћују ако правни систем није заснован на јасним, прецизним и проводивим механизмима контроле и санкције.

ГЛАС: Да би правни систем био ваљан, шта треба урадити?

МАРКОВИЋ: Треба да буду испуњени бројни услови. Он, прије свега, треба да буде заснован на ваљаним, моралним и широко прихваћеним принципима. Затим, правни систем мора да доприноси остваривању система вриједности који је широко прихваћен у друштву. Напослетку, правни систем треба да буде стваран од легитимног законодавца, а припреман уз учешће најумнијих правних стручњака. Улога правних стручњака у стварању права скоро да не постоји, због чега су закони, чак и устави, често нејасни, непотпуни, па и противрјечни. У таквим околностима, чак и они који знају да тумаче право, а таквих није много, наилазе на непремостиве тешкоће. Њихова улога је занемарљива не зато што их немамо или зато што они нису заинтересовани да учествују у изради и доношењу закона, већ зато што су улогу законописца и законодавца за себе резервисале партијске олигархије, које претачу у законе своје интересе и интересе оних друштвених група које представљају. У таквим околностима, законе пишу и доносе страначки повјереници, а не правни стручњаци.

Проблем са лошим законским рјешењима и лоше написаним законима проистиче истовремено из начина на који се они пишу и доносе, као и из одсуства жеље и потребе да се законским рјешењима изађе у сусрет потребама најширих слојева. Да закључим, није потребно да се намјерно стварају тзв. "рупе у закону". Довољно је да се закони не примјењују, чак и кад су добри, па да посљедице буду кобне. Контролни механизми нису развијени, а један од главних разлога за то је што није развијена друштвена свијест о потреби утврђивања правне и политичке одговорности оних који крше законе и оних који то кршење не санкционишу.

Како до компромиса

ГЛАС: Колику одговорност за стање у БиХ носе и политичке елите?

МАРКОВИЋ Националне политичке елите морају да заснивају своје политике и стратегије на дијалогу и компромису. Договор је једини основ политичког и друштвеног успјеха. Прегласавање може да буде само погубно, као и инсистирање на властитим максималистичким програмима. Да би могло да дође до компромиса, потребан је договор политичких елита, провјерен у политичкој пракси да ће своје политике и стратегије заснивати на умјереним захтјевима. Одлазак високог представника, као пристрасног арбитра, један је од услова умјерености. Поред тога, изузетно је важно да политичке елите пронађу други извор своје легитимности умјесто инсистирања на максималистичким програмима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.