Глобални поредак мртав, само још није схватио

Ова година по свему судећи не представља само још једну календарску тачку, већ потенцијални преломни тренутак у којем се истовремено сударају сви кључни глобални процеси. За разлику од ранијих периода, данашњи свијет више није у фази појединачних криза, већ у фази системских које се међусобно преплићу и појачавају.

• Глобални поредак улази у фазу дубоке трансформације, обиљежене сукобима великих сила, енергетском транзицијом, технолошком конкуренцијом и слабљењем постојећих међународних институција.
• У тексту се наводи да се свијет све више удаљава од униполарног система и креће ка нестабилном мултиполарном поретку у којем доминирају САД, Кина и нови геополитички блокови попут БРИКС.
• Рат у Украјина представљен је као примјер модерног индустријског сукоба који је показао ограничене војне и производне капацитете Европе.
• Аутор оцјењује да Европска унија пролази кроз дугорочно слабљење због енергетске зависности, демографских проблема и технолошке заосталости у односу на САД и Кину.
• Посебан акценат стављен је на борбу за контролу енергената, ријетких минерала, ланаца снабдијевања и финансијских токова, који постају кључни инструменти глобалне моћи у 21. вијеку.

Енергетска транзиција убрзава геополитичку конкуренцију, технолошка трка мијења војну равнотежу, а економско раслојавање слаби постојеће институције глобалног управљања. САД и Кина заједно чине око 42 одсто глобалног БДП-а, али суштина није у процентима него у подјели глобалне моћи. Један дио система заснива се на финансијској и војној хегемонији, док други дио почива на индустријској производњи, инфраструктури и контроли физичких ланаца снабдијевања. Европа у том контексту губи битку, јер остаје без економског и технолошког утицаја у односу на два глобална пола.

РАСПАД СИСТЕМА

У таквом амбијенту 2026. година се појављује као потенцијална тачка у којој постаје јасно да ли свијет улази у стабилан мултиполарни поредак или у дуготрајну фазу контролисане нестабилности. Постојећи униполарни систем не нестаје нагло, већ постепено губи капацитет управљања глобалним процесима. То се најјасније види у регионалним ратовима који се све више повезују у шири систем конкуренције великих сила.

Рат у Украјини постаје примјер модерног индустријског рата у којем су производни капацитети важнији од тактичке супериорности. Подаци показују да је у појединим фазама сукоба потрошња артиљеријске муниције премашивала производне капацитете већине европских држава, што открива дубоку структурну слабост европске одбрамбене индустрије.

Према процјенама више западних аналитичких центара, европска производња артиљеријске муниције у почетним фазама рата није могла да прати ни приближно темпо потрошње на украјинском фронту, што је оголило зависност Европе од америчке војне индустрије и ограничене капацитете за дуготрајни рат високог интензитета.

Овај сукоб је први пут након хладног рата јасно показао да велики дио Европе више нема индустријски капацитет за дуготрајан конвенционални рат високог интензитета. Истовремено, рат се више не води само на терену, већ и у дигиталном простору, кроз сателитско извиђање, сајбер операције и контролу информационих токова.

А како би уопште могао на крају завршити овај сукоб на истоку Европе? Први сценарио подразумијева дуготрајан рат исцрпљивања који би довео до постепене милитаризације Европе и трајног раста војних буџета. Други сценарио значи замрзавање конфликта и формирање нове линије подјеле у Европи која би трајала деценијама, без формалног мировног рјешења. Трећи сценарио био би контролисани преговарачки процес који би формализовао постојеће стање, али без рјешавања узрока конфликта, чиме би се само одложила нова фаза нестабилности.

БЛИСКИ ИСТОК

Блиски исток и даље остаје један од најкомплекснијих геополитичких простора у свијету. Оно што га издваја није само број криза, већ њихова међусобна повезаност и циклична природа нестабилности.
Регион контролише око 48 одсто глобалних резерви нафте и око 40 одсто гаса, али истовремено је простор у којем се преплићу утицаји САД, Кине, Русије и регионалних сила. И у наредном периоду може се очекивати да Блиски исток остане зона контролисаног хаоса у којој ниједна сила не може успоставити потпуну доминацију.

ГЛОБАЛНА МОЋ

Савремени геополитички поредак све мање одређује класични војни баланс, а све више структура глобалног финансијског система. Доминација америчког долара као резервне валуте и даље је кључни инструмент америчке моћи, али раст јавног дуга САД, који је прешао историјске нивое, постаје дугорочни ризик стабилности, како америчког, тако и глобалног система. Амерички јавни дуг премашио је 39 билиона долара, што је ниво без преседана у модерној економској историји и отвара питање одрживости глобалног финансијског поретка заснованог на долару.
Амерички дуг више није само унутрашњи економски проблем, већ потенцијална тачка глобалне нестабилности, јер је међународни систем деценијама грађен на претпоставци о стабилности америчких финансија.

Каматне стопе, које централне банке користе за контролу инфлације, све више добијају геополитичку димензију, јер директно утичу на токове капитала, валуте и способност држава да финансирају развој и ратове. У том контексту, Федералне резерве и друге централне банке више нису само монетарне институције, већ кључни актери глобалног кризног управљања.

Ова финансијска архитектура представља скривену кичму глобалне моћи, јер се иза војних конфликата и индустријске конкуренције налази систем дуга, ликвидности и контроле валутних токова.

СУДБИНА ЕВРОПЕ

Када је у питању Европска унија, она улази у фазу структурног слабљења која више није циклична криза, већ дугорочни процес губитка глобалне моћи. Пад учешћа ЕУ у свјетском БДП-у са око 25 одсто почетком 21. вијека на око 15 одсто данас није само статистички пад, већ промјена глобалне хијерархије у којој Европа све више губи статус равноправног пола моћи и постаје зависни геоекономски простор. Тај пад није резултат једног фактора, већ три паралелна процеса. Први је енергетска зависност, која је након прекида стабилних токова јефтиног руског гаса довела до трајно виших трошкова производње у кључним индустријама.

Други је демографски пад, јер ЕУ улази у фазу старења становништва у којој се смањује удио радно способних, док расту притисци на пензионе и здравствене системе. Трећи је технолошка зависност, јер кључни сегменти дигиталне инфраструктуре, од полупроводника до вјештачке интелигенције, све више зависе од америчких и азијских ланаца снабдијевања. Европа је тако ушла у парадокс: регулаторно најуређенији простор, али без самосталне технолошке и индустријске стратегије.

КРАХ ЊЕМАЧКЕ

Њемачка, као централни економски стуб Европске уније, улази у фазу у којој се доводи у питање сам темељ њеног послијератног модела. Тај модел је почивао на три стуба: јефтином енергентском увозу, извозно оријентисаној индустрији и високој технолошкој конкурентности. Сва три стуба су данас под притиском. Енергетски трошкови су структурно виши него прије кризе, што слаби конкурентност индустрије. 

Њемачка индустријска производња у појединим сегментима и даље је испод нивоа из периода прије енергетске кризе, док све више компанија разматра премјештање производње у САД или Азију због нижих трошкова и повољнијег инвестиционог окружења. Истовремено, глобална конкуренција у аутомобилској индустрији, посебно у електричним возилима, помјера центар иновација из Европе ка Кини и САД.

По први пут након више деценија Њемачка више не дјелује као неспорни индустријски мотор Европе, већ као економија која управља сопственим успоравањем. Посебно важан фактор је промјена глобалне потражње. Док је Њемачка била окренута европском и трансатлантском тржишту, данас раст долази из Азије, Индо-Пацифика и глобалног југа. То значи да њемачки модел више није у складу са глобалном динамиком.

Политички, ова трансформација праћена је растућом фрагментацијом партијског система, што указује на ерозију консензуса који је био темељ стабилности послије Другог свјетског рата. То је не само економска, већ и друштвена промјена.

БАЛКАН И БЛОКОВИ

Балкан, економски зависан од Европске уније, остаје класичан примјер геополитичког простора у којем се преклапају различити системи утицаја. Регион је економски везан за ЕУ, безбједносно за НАТО, док истовремено све више прихвата инвестиционе и инфраструктурне токове из Кине. Ови простори ће и даље функционисати као зона трајних политичких и безбједносних промјена, гдје се равнотежа не заснива на фиксним структурама, већ на управљању супротстављеним утицајима.

Посебно је важно да се геополитичка конкуренција све мање води војно, а све више кроз економију, инфраструктуру и енергетику, што Балкан чини осјетљивим чвором европске безбједносне архитектуре. У дугорочном смислу, позиција региона зависи од способности управљања преклапајућим системима утицаја, а не избора једног блока.

БРИКС И ЗАПАД

У оквиру ширих процеса редефинисања глобалног поретка, све значајнију улогу добија БРИКС, који се из економске платформе трансформише у политичко-стратешки оквир држава које настоје да смање зависност од западних институција. Посебно је важно да БРИКС више не окупља само државе у успону, већ и земље које настоје да редукују зависност од долара и западног финансијског система.
Иако постоје унутрашње разлике, заједнички именитељ је тежња ка већој финансијској аутономији и редефинисању улоге долара у глобалним токовима. Истовремено, ширење формата показује институционализацију глобалног југа као новог геополитичког пола.

ДВА ЉУТА НЕПРИЈАТЕЉА

Унутар глобалне трансформације све израженији постаје и сукоб између глобалистичких и суверенистичких концепата. Он се више не води као теоријска расправа, већ као конкретна политичко-економска борба која утиче на изборе у ЕУ, САД и другим центрима моћи. Раст суверенистичких опција повезан је са енергетском кризом, инфлацијом и миграцијама, што директно утиче на стабилност влада. Истовремено, монетарна и фискална политика постају главно поље сукоба. Док глобалистички приступ инсистира на интеграцији, суверенистички модели траже контролу над буџетима, границама и економским политикама.

НОВА МАПА

Из свега наведеног види се да глобални систем који настаје није класични мултиполарни поредак, већ динамична и нестабилна мрежа центара моћи који се преклапају и привремено интересно приближавају.

Сјеверноатлантски блок остаје војно најјачи, али политички све хетерогенији. Кина гради паралелни економски систем, Русија задржава енергетску улогу, Индија постаје балансер, а Африка и Латинска Америка добијају све већу тежину. Стабилност више није стање, већ привремени баланс унутар трајне нестабилности.

ЗАКЉУЧАК
Ова година стога не означава крај процеса, већ тренутак у којем постаје јасно да је глобални поредак већ дубоко трансформисан, али без коначног облика. У таквом оквиру, он више не управља стабилношћу, већ нестабилношћу.

Снага држава све мање зависи од територије, а све више од контроле ланаца снабдијевања, података и енергије. Финансијска моћ постаје основна инфраструктура политике. Свијет улази у фазу у којој контрола постепено замјењује класични поредак, а равнотежа сила постаје инструмент управљања хаосом. У том смислу, 2026. година не представља прелом у смислу краја система, већ кристализацију нове реалности у којој је нестабилност постала структурна појава.

Ратови будућности

Свијет постепено улази у нову еру глобалног надметања у којој енергенти, ријетки минерали и критични ресурси постају једнако важни као војна моћ. Контрола нафте, гаса, литијума, никла, кобалта, графита, уранијума и полупроводника постало је стратешко питање опстанка држава у глобалној трци. Према неким процјенама стручњака глобална потражња за критичним минералима би до 2040. могла порасти између 300 и 600 одсто. Кина данас контролише доминантан дио глобалних капацитета за прераду ријетких минерала и појединих стратешких сировина, што јој даје снажан геоекономски инструмент у технолошкој и индустријској конкуренцији са Западом. То значи да се у 21. вијеку не води само борба за ресурсе, већ и за контролу над "уским грлима" глобалне економије, али и трговинским рутама.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.