Глас Српске прогласио личности које су обиљежиле 2007. г

Драган Циган је био обичан човјек, који је отишао трбухом за крухом да отхрани дјецу и направи људе од њих. У недјељу, 22. јула прошле године, жртвовао је властити живот да би спасио двоје малих Италијана. Управо је овај човјек проглашен за личност 2007. године

Свака година има своје хероје, људе који својим дјелима, размишљањима, вјером и ријечима остављају трагове у историји. Имала их је и 2007. година. Година иза нас остаће упамћена по хуманим дјелима, помоћи браћи, али и свим другима у невољи, бризи о ближњим својима... Као резултат вишемјесечне акције избора личности 2007. године, "Глас Српске" прогласио је у сриједу увече оне о којима ће се дуго причати. Наши читаоци су одлучили да личност 2007. године буде Драган Циган, који је постхумно добио и награду за "подвиг године" . Ријеч је о човјеку који је показао изузетну храброст, спасивши двоје дјеце од утапања, у Италији, што га је коштало живота. - Био је добар отац, добар супруг, био је све. Признања и тапшања овдје, то нам доста значи, мада бисмо били најсрећнији да је он са нама. Али, шта ћеш, од судбине се не може побјећи - казује Драганова супруга Дијана и притеже себи десетогодишњу Милку и четворогодишњу Маријану, са којима је дошла да прими признање нашег листа за супругов хумани гест. - Драган је био обичан човјек, који је, као и милиони нас, отишао трбухом за крухом да отхрани дјецу и направи људе од њих. У недјељу, 22. јула прошле године, жртвовао је властити живот да би спасио двоје малих Италијана. Плажа препуна, нико од купача се не баца у воду да спаси дјецу, осим Драгана и једног Мароканца по имену Рашид Хоуми. Драган, који не зна ни да плива, ипак успијева да спаси дјецу. Међутим, на крају ове драме, Мароканац је испливао, а Драганово тијело су нашли дан касније. Ипак, оно што ме је растужило је да родитељи спасене дјеце нису чак ни обично хвала рекли Драгановој сестри, која је очајна остала на плажи. Цијела Италија се стиди геста тих родитеља. Цијела Италија се клања храбрости и пожртвованости Драгановој. Сваки Италијан који ме сретне и који зна да сам из БиХ поштује ме још више управо због Драгана. "Данас је у граду Ронкаде, у провинцији Тревизо проглашен Дан жалости у знак поштовања према једном нашем суграђанину. Поклонимо му се макар и ми, мишљу, молитвом, лијепом ријечју!" Тако је пар дана послије Драгановог херојског дјела написао Жељко Голац из Маглаја, који је, као и Драган, дошао у Италију да заради за дјецу. - Драган нам је био ослонац и радовање, нада у бољи живот. Није долазио девет мјесеци, чекао је некакве папире, али је судбина хтјела да тамо живот сконча... Очи Драганове супруге Дијане и дјеце упрте су у све, али највише у Драганову сестру Зорицу, зета Свету Регојевића и синовца Николу, с којима је он провео осам година за вријеме рада у италијанском граду Сан Мартино ди Лупаре. Сви они се сјећају, као да је данас било, херојског чина када је спасио двоје малишана, Мадлен и Матију, на плажи у граду Језоло. Данас, Дијанин главни циљ је да дјецу изведе на прави пут. Без Драганове зидарске плате сада је то пуно теже. Обећања за помоћ има много, али обећања к'о обећања, углавном остају на ријечима. Драган је у Италији проглашен за хероја! Зет Свето и сестра Зорица у његову част примљени су код градоначелника града Ронкаде, одакле су спасена дјеца, као и код представника града Сан Мартино ди Лупари, гдје је Драган живио. Сви су обећавали помоћ, а сада, као да све пада у заборав. Било је прича да ће Дијана и дјеца добити папире и отићи да живе у Италији. Дијана се и данас нада да ће италијанске власти кренути да рјешавају судбину породице хероја о коме је цијела Италија причала мјесец дана. У кући породице Драгана Цигана у Бранешцима код ^елинца био је и представник бањолучке канцеларије италијанског "Каритаса" Данијеле Бонбарди, с циљем да ублажи тугу и ријеши проблеме Драганове сирочади. У знак захвалности Драгану за његово херојство којим је од сигурне смрти спасио мале Италијане, градске власти Сан Мартина ди Лупарија обећале су да ће се једна улица звати његовим именом. Причало се да ће Драгана одликовати и предсједник Италије... Међутим, од прича се не живи. Дјеца траже своје. Акција нашег листа од самог почетка је знала за личност године. Не године! Деценије. Милка и Маријана тек кроз маглу назиру очев лик. Још која година им треба да схвате каквог су оца имале. До тада, треба им помоћи. Због дјеце, Дијане, али и због Драгана. Ако је неко од министара у Влади Републике Српске заслужио да добије признање "Гласа Српске" у избору "Личност године 2007" , онда је то сасвим сигурно министар за породицу, омладину и спорт Проко Драгосављевић. Као ријетко ко, у овим тешким временима, борио се за младе, и не само за њих. Није одбио никога ко је затражио помоћ, а било их је, руку на срце, и више него што би ико желио. Онда и не чуди што га зову "народни министар" . Проко Драгосављевић то уистину и јесте. Рођен је 4. јануара 1948. године у Српцу, гдје је завршио основну школу и Гимназију. Дипломирао је на Факултету за физичку културу у Сарајеву, магистрирао у Новом Саду, а докторирао у Источном Сарајеву и стекао научно звање - доктор наука физичке културе. До сада је радио као професор у србачкој Гимназији од 1971. до 1980. године, обављао је и функцију директора у истој школи, и то пуних 13 љета. Био је предсједник Скупштине општине Србац, али и замјеник министра за просвјету од 1998. до 2000. године. До именовања на функцију министра за породицу, омладину и спорт, у октобру 2006. године, радио је као савјетник предсједника Владе Републике Српске. Уз све то је и професор на Факултету физичког васпитања у Бањој Луци и Источном Сарајеву. Гдје год је био, коју год је функцију обављао, помагао је људима, посебно младим. И то не без разлога, јер као и сваки уман човјек, зна да без младих нема ни будућности на овим просторима. Организовао је и низ хуманитарних акција, новчано или на било који други начин, помагао социјално угрожене породице, а нарочито оне са троје и више дјеце. "Глас Српске" је потекао из народа, а исто се може рећи и за Проку Драгосављевића. ^итаоци "Гласа Српске" за личност године из области културе изабрали су Зорана Калинића, продуцента филма "Борац и Бања Лука - једна прича" . Филм је, према мишљењу публике, обиљежио протеклу годину, а говори о дубокој вези једног клуба и једног града. Филм "Борац и Бања Лука - једна прича" добитник је Гранд Приx-ја "Златни бор" , XВ међународног фестивала документарног, туристичког, еколошког, кулинарског и спортског филма. Калинић је тај сјајан резултат створио у конкуренцији више од стотину филмова из 30 земаља, са свих континената. Документарни филм остаје као свједочанство о трајању једног града и једног фудбалског клуба током посљедњег вијека. - За овако ласкаву титулу морам, прије свега, да захвалим читаоцима "Гласа Српске" и свим људима који су препознали ову манифестацију као начин за афирмацију свега доброг и позитивног у Српској - рекао је Калинић. У области здравствене културе годину је обиљежила директор Бањско-рекреативног центра "Мљечаница" Гордана Стефановски. Она је ријетким људским самопријегором, радом и стручношћу начинила од питоме Мљечанице својеврстан медицинско-туристички рај. Ту помоћ налазе сви они којима је потребна, а лијепи крајолик, подно Козаре, постао је, захваљујући тиму стручњака на чијем челу се налази др Стефановски, познат широм Балкана. Ко год је само једном био у "Мљечаници" , понио је најљепше утиске, а многи су терапијама у овом већ познатом бањско-туристичком центру повратили изгубљено здравље. "Мљечаница" је постала понос и украс цијелог поткозарског краја, зашто не рећи и цијеле Републике Српске, захваљујући др Гордани Стефановски. Као редовна читатељка нашег листа, пратила је номиноване кандидате, али се није надала да ће се и сама наћи на листи. - Нисам од оних које награда диже у небо, већ се увијек враћам раду, али са додатним импулсом који ме подстиче. Истакла бих само да је за докторе веома важно да воле свој посао, јер знање и наука без доброте не значе ништа - казала је др Гордана Стефановски. Повеља у категорији хуманитарног рада и ове године припала је свештенику, хуманитарцу и организатору акције "Кад би хљеба било више" , за помоћ Србима на Косову и Метохији, протојереју ставрофору Јовану Лазичићу. Организовати два конвоја на Космет за помоћ гладним породицама, поред тога, оба конвоја лично испратити и учествовати у уручењу те помоћи, дефинитивно није лако. За проту Јована Лазичића то није проблем. Огроман број гласова само доказује да хуманитарни рад без граница није остао непримијећен. Протојереј ставрофор Јован Лазичић рођен је у Стричићима, радио у Задужбини "Доброчинство" у Београду, а данас је старјешина храма Лазарице у бањолучком насељу Лазарево. Сваким даном потврђује да му је оправдано додијељена повеља личности године у категорији хуманитарног рада. У његовом православном бићу је, како је рекао, а и вјера му налаже, да се брине и помаже своме народу. - Некада ни трновите стазе не остављају толики бол, када човјек зна да се жртвује за другога. Шта има веће и узвишеније него уложити живот за брата својега - проповједнички нам је рекао прота Јован Лазичић. С посебном благошћу у гласу казао нам је да ће и даље бити на путу доброчинства и да је човјекова највећа вриједност да прихвати свога ближњег као брата и у добру, а нарочито у невољи. Е. Г. С. ПРИЗНАЊА ОБИ^НИМ ЉУДИМА - Ми ћемо вечерас наградити оне људе који су бољи од нас, који су афирмисали оно што смо ми негдје загубили - рекао је поводом избора личности "Гласа Српске" главни и одговорни уредник нашег листа Томо Марић. - Свако од нас се с времена на вријеме упита да ли је ово сурово вријеме у којем живимо и нас одродило једне од других и да ли су се неке људске особине које су увијек и у сваком времену биле врлине, данас загубиле? Колико смо сви заједно негдје затурили, колико својом вољом, толико временом у којем живимо, људску солидарност, саможртвовање, обзир, уважавање, људски ентузијазам, несебичност. Све те ријечи понекад нам звуче као да долазе из неког другог свијета, а свако ко има година као ја зна да су до тога држали и његови отац и мајка. Ми смо постали робови времена, сами се одродили и од себе и од других, материјално и само "ја" постало је најбитније. Дубоко сам увјерен да вријеме неће опростити такав живот - напоменуо је у свом говору Томо Марић. Директор "Гласа Српске" Рајко Радовановић изразио је наду да ће акција нашег листа постати традиционална. - Искрено смо се надали да ће наши читаоци да изаберу људе који су обични као и сви ми, али су добри у свом послу. Такви људи треба да буду узор свима нама. Кад видимо наше лауреате, јасно нам је свима да су читаоци добро одабрали - рекао је Радовановић. ПОБЈЕДНИК У СВИЈЕТУ СПОРТА Када један тако мали фудбалски клуб, какав је бањолучки Напријед, успије на једном мјесту да окупи све најбоље пионирске екипе са простора бивше Југославије, онда је то, заиста, подвиг вриједан дивљења. На стадиону у "Обилићеву" , гдје је са великим успјехом, од 22. до 24. јуна, организован турнир "Душко Ожеговић" , за "бубамаром" су трчали малишани: Црвене звезде, Партизана, Модрича Максиме, Жељезничара, Сарајева, Борца, Широког Бријега и, наравно, Наприједа. Клинци су одушевили многобројне љубитеље "најважније споредне ствари на свијету" , а најзаслужнији што је та смотра уистину била фудбалски празник, био је потпредсједник Наприједа ^едо Шеварика. Даноноћно је дежурао, пазио на несташне дјечаке, стизао, вјероватно ни сам не зна како, на све стране и на крају су му сви одали признање за врхунски организован турнир. Наравно, није Шеварика сам заслужио похвале што је окупио младос&

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.