Генерал Милан Торбица: Срушили смо их много више него што се службено зна

Били су на свим ратиштима. Кад су их обарали, изнова су се дизали, знајући да морају штитити војнике на земљи и свој народ који је нападнут. Никада нису напустили положаје, вјеровали су једни у друге када је изнад њих био далеко надмоћнији непријатељ коме су, на крају, нанијели велике губитке и завршили чисто и часно свој лет.

Република Српска је у посљедњем Одбрамбено-отаџбинском рату брањена и из ваздуха. Њена ваздушна и противваздушна одбрана од 1992. до 1995. развијала се и постојала у изузетно сложеним условима, прије свега војно-политичким, оперативним, кадровским и материјалним због чега су, како је за “Глас” испричао некадашњи командант тих јединица Војске РС, генерал потпуковник Милан Торбица морали да се сналазе како знају и умију. Није им било дозвољено ни да лете.

Некада су, каже, имали више авиона од пилота. Подсјећајући на пресудне догађаје с почетка деведесетих година - почетак распада СФРЈ, плебисцит у БиХ, референдум, позиве на јавну мобилизацију јединица територијалне одбране, формирање војске, наглашава да је Савјет безбједности УН, када је увидио њихову надмоћ, 9. октобра Резолуцијом број 781 забранио и летове војне авијације. Донесена је и резолуција о пребацивању ловачко-бомбардерске авијације у СРЈ, али није испоштована, док је тај исти Савјет у марту 1993. одобрио да НАТО снаге преузму контролу над ваздушним простором БиХ са правом употребе војне силе. Оперативни услови су били све сложенији, недостајало је наоружања, горива, мазива, одлазиле су старјешине ЈНА које нису биле рођене у БиХ, а исти проблем је био и са летачима механичарима, те летачима стријелцима на хеликоптерима.

- Уз све напоре у обуци и доласком појединаца из Војске Југославије, који су били рођени у БиХ, наша попуњеност 1992. је била 25 одсто, годину касније 56, затим 59 одсто, да би 1995. износила 40 одсто јер смо добијали нова средства из Крајине. Нисмо имали одмора као војска. Пилоти су одлазили увече кућама и одмах се враћали - испричао је Торбица.

Њихов задатак је превасходно био противваздушна одбрана ширег рејона Бањалуке, Врховне команде, Главног штаба и подршка корпусима. Све то су, присјећа се, у почетку извршавали веома успјешно, посебно авијација и хеликоптерске јединице, те јединице ваздушног осматрања и навођења, да би им касније забране, знатно отежале посао.

- Огромним напрезањима цјелокупног људства, стручношћу кадра на свим позицијама, изналажењем и увођењем нових тактика дејства дали смо огроман допринос у борби српског народа и очувању Српске - нагласио је.

То им је пошло за руком јер су били образовани и тактичари. По први пут су примијењене радње у систему ПВО које су назвали противваздушни напад на непријатељску авијацију.

- Снаге НАТО су имале превласт у ваздушном простору, а нама је било забрањено дејство по њима. Тек по њиховом дејству ми смо узвраћали нападом на њихове летјелице, али тако да смо ми бирали мјесто и вријеме напада. Онда када су били убијеђени да нас ту нема. Подвлачили смо се испод њих. На тај начин смо им нанијели велике губитке. Сви се сјећају обарања Ф-16 код Петровца јер је то приказано у медијима и “миража” код Пала, гдје су заробљена два пилота, а касније и размијењена, те хрватског МИГ 21 код Градишке. Међутим, јавност не зна за оборене авионе који нису објављени на телевизијама и који нису пали на нашу територију. Мислим да се старије генерације сјећају честих извјештаја са ТВ станица о падовима авиона НАТО због запињања за далековод, искакања изнад Јадранског мора због квара и слично. Све је то заслуга наше ПВО - прича Торбица.

И сам командант НАТО снага, генерал Џорџ Џулван је њемачком часопису “Шпигл” на питање зашто је употријебио “томахавк” у рејону Бањалуке, односно крстареће ракете, изјавио да су Срби изградили густу ваздушну одбрану са “СА 2” и “СА 6” ракетама, са “СА 9” и “СА 7”, допуњеним системима допремљеним из Крајине. Казао је и да је српска страна имала веома добар положај у шумама, изузетан персонал, а у таквој ситуацији “томахавк” је изврсно оружје.

- Послије 30 година могу слободно рећи да ни приближно нисмо имали густу ваздушну одбрану. Али тактиком дејства, честим премјештањима, израдом лажних ватрених положаја са макетама, јер ракете нису биле праве, већ од лима те другим поступцима створили смо утисак снажне и густе ПВО. Слично се дешавало и са дејствима хеликоптерских јединица. Одлична обученост пилота, механичара и стријелаца дала је веома добре резултате у подршци јединицама корпуса - истакао је Торбица.

Огроман допринос и поред забране летења дала је ловачко-бомбардерска авијација.

- Ишло се на ризик. Пилоти су полијетали без поговора када је било најтеже и поред тога што су знали да непријатељ контролише ваздушни простор. Зато имамо једиствен примјер пилота који је два пута оборен од стране НАТО авијације и дејства са земље, али је преживио и опет тражио да лети. Зар то није херојство - упитао је Торбица, не заборављајући ни оне који су лет прерано завршили.

Међутим, када подвуче црту и анализира догађаје посебно однос снага које су ангажоване за уништење ВО и ПВО, уз забране које су онемогућавале пуну активност, закључује да су пружили снажан отпор и нанијели немјерљиве губитке непријатељу.

- То можемо захвалити само стручној оспособљености старјешинског кадра, од команде па све до тактичних јединица и појединаца. Војно-политичка ситуација, наметана од стране такозваних мировних снага, увијек је била уперена против ВРС, а посебно против ВО и ПВО. Погађала нас је и економска блокада, недостајало је кадрова разних специјалности, а географски облик ратишта, дужина и величина фронта знатно су утицали на организацију и извршавање борбених задатака - поручио је.

За дан формирања ВО и ВПО проглашен је 27. мај 1992. по томе што је тај дан ловачко-бомбардерска авијација извршила успјешна дејства по снагама непријатеља. Све њихове јединице и истакнути појединци су одликовани за заслуге у рату што је, каже на крају Милан Торбица, велико признање и част. Нико од припадника није оптужен за ратне злочине.

Занимљива посјета

Милан Торбица је открио да су слушаоци ратне школе САД почетком 1998. имали студијско путовање по Европи, а план је био да посјете само два ваздухопловства - италијанско и оно у Српској.

- Тражили су то и одобрено им је. У Залужанима је организован тактичко-технички збор гдје смо их упознали са свим наоружањем када је у питању авијација и артиљеријско-ракетне јединице. Највише их је интересовао систем који је оборио Ф-16 код Петровца. Када смо их питали зашто су од свих ваздухопловстава одабрали наше, одговор је био да су наши ефекти били очити и да су се надали да смо имали и више и разноврсније системе за противваздушну одбрану. То само потврђује изјаву генерала Џулвана да смо имали веома обучен персонал и зашто је употријебио “томахавк” јер се бојао обарања авиона и погубљења пилота - испричао је Торбица.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.