Двије деценије Хашког трибунала

Београд -- Хашки трибунал основан је на данашњи дан прије тачно 20 година - 25. маја 1993.

Тог дана усвојен је Статут, којим је Међународни кривични трибунал за бившу Југославију (ICTY) успостављен као ад хок суд, на основу Главе седам Повеље УН, као принудна мера у циљу заштите међународног мира и безбjедности.

Хашки трибунал је у дводеценијском мандату оптужио 161 лице - од тога 110 Срба, 34 Хрвата, девет Бошњака, седам Албанаца и једног Македонца.

Процентуално, 68 одсто оптужених су Срби - који истовремено чине 76 процената осуђених. На Србе се односи и 80 процената свих изречених казни и свих пет изречених доживотних робија.

Правоснажно или неправоснажно, досад су осуђена 82 оптуженика, на укупну казну од 1.215 година затвора: 62 Србина - 974,5 године затвора, плус пет доживотних, 12 Хрвата - 166 година затвора, пет Бошњака - 43,5 година, два Албанаца на 19 и Македонац на 12 година затвора. За 12 оптуженика - по шест Хрвата и Срба - у току је суђење пред првостепеним већем или чекају првостепену пресуду.

Прва хашка оптужница подигнута је 7. новембра, 1994, против Драгана Николића, команданта логора Сушица у источној БиХ. Николић је осуђен на 20 година затвора, казну издржава у Италији.

Први претрес у судници Хашког трибунала одржан је 8. новембра 1994. у случају Душко Тадић. Тадић је проглашен кривим и осуђен на 20 година затвора, казну је издржавао у Њемачкој, а сада је на слободи.

Прва пресуда донијета је против Дражена Ердемовића, војника Војске РС који је, који је крајем новембра 1996. године осуђен на десет година затвора, а годину и по касније, одлуком жалбеног вијећа на пет година.

Савјет безбједности УН одлучио је крајем 2010. године да до 31. децембра 2014. морају да се окончају сви хашки предмети, а да ће након тога преостали поступци бити пренијети на “Међународни резидуални механизам” хашког трибунала.

Трибунал има 14 судија које бира Генерална скупштина УН. Прве судије полозиле су свечану заклетву новембра 1993. године, а замјеник тужиоца Грејем Блуит - који је поставио тужиластво - преузео је дужност средином фебруара 1994.

Трибунал има више стотина запослених из више од 50 нација. Буџет за 1998. годину износио је близу 65 милиона америчких долара, а за 1999. годину близу 95 милиона.

Притворска јединица у оквиру холандског затвора у предграђу Хага Шевенингену припремљена је за оптуженике пред крај 1994. Средином 1995, у вријема рата БиХ, трибунал је у притвору имао више од 40 оптужених. Притвор је надограђен 1998.

Први предјседник, прва жена…

Србија је у Хаг испоручила укупно 46 оптуженика.

Средином 1999. године, у вријеме NATО бомбардовања, Трибунал је подигао прву оптужницу против једног актуелног шефа државе - председника СРЈ Слободана Милошевића, теретећи га за злочине на Косову и Метохији. Милошевић је преминуо у затворској јединици трибунала, 11. марта 2006.

Једина жена коју је оптужио и осудио Трибунал је Биљана Плавшић, бивша предсjедница РС. Она је послије нагодбе са тужилаштвом осуђена је 2003. на 11 година затвора. Двије трећине те казне одслужила је, у Хилсенбергу у Шведској, на слободи је од октобра 2009. године. Са тужилаштвом се поред Плавшићеве нагодило још 19 оптужених међу којима Милан Бабић, Дражен Ердемовић, Драган Зеленовић, Дамир Дошен, Драган Николић...

На најстрожу, доживотну казну робије Трибунал је осудио команданта Сарајевско-романијског корпуса Станислава Галића, а у првостепеним пресудама Милана Лукића, Вујадина Поповића, Љубишу Беару и Здравка Толимира.

Осуђени Срби издржавају казну затвора у 12 од укупно 17 држава са којима је Хашки трибунал потписао споразуме о издржавању казни. Правосудним органима држава бивше Југославије, углавном БиХ, Трибунал је уступио на процесуирање 11 оптужених.

Готово сви који су се нашли на оптужници Хашког тужилаштва (више од 150 људи) провели су барем неколико мјесеци у притвору у Схевенингену, док су поједини притвореници, као што је Веселин Шљиванчанин, у њему чак издржали у казну - од десет година (ослобођен је послије двије трећине одслужене казне).

О пуштању оптуженика на привремену слободу одлучује суд у сваком конкретном случају на његов лични захтјев, и дозвољава одбрану са слободе уколико је неопходна из оправданих разлога. Једини притвореник који никада није затражио привремено пуштање на слободу је лидер српских радикала Војислав Шешељ који у притвору Хашког суда борави већ скоро 10 година, од фебруара 2003.

Притвореници имају право на шетњу сваки дан, коришћење теретане, као и на учешће у тимским спортовима.

Хашки трибунал не раздваја притворенике по националној, вјерској или другој припадности тако да се у заједничким просторијама срећу притвореници из разиличитих дијелова бивше Југославије, па чак и некадашњи “заклети непријатељи”.

Статистика Трибунала показује да је просјек старости притвореника већи готово дупло од просјека у националним затворима у свијету и износи 57,4 године, као и да притвореници највише болују од срчаних тегоба изазваних што ниским, што вискоким крвним притиском - њих чак 66 одсто.

Умрло је прије него су стигли у Трибунал девет осумњичених, од којих седам Срба. Након пребацивања у Шевенинген умрло је шест особа, од којих су пет Срби. Умрли су Ђорђе Ђукић, Славко Докмановић, Мехмед Алагић, Милан Ковачевић, Слободан Милошевић и Момир Талић. Током издржавања казне умрле су четири особе.

Прва јавна дебата - двије деценије касније

Прва јавна дебата о раду међународних кривичних судова одржана је 10. априла ове године у сједишту Уједињених нација - без учешћа Сједињених Држава, без присуства представника Хашког трибунала, а обиљежиле су је оштре критике које је на рачун суда у Хагу изнео предсједник Србије Томислав Николић. Критици суда у Хагу придружили су се и предсједавајући Председништва БиХ Небојша Радмановић и амбасадор Русије у УН Виталиј Чуркин, док су супротно мишљење изнијели представници Хрватске и ЕУ.

Двије деценије од успостављања ад хок трибунала за бившу Југославију у Хагу и 11 година од ступања на снагу Римског статута о успостављању Међународних кривичних судова, Николић је указао да је Трибунал изазвао код једног народа осјећај да му је почињена неправда, а код другог тријумфализам.

Николић је рекао да је укупна висина казни до сада изречених Србима у том суду око 1.150 година, док су представници других народа за злочине над Србима осуђени на укупно 55 година. Предсједник је подсјетио да су хрватски генерали Младен Маркач и Анте Готовина ослобођени а хрватске трупе протерале су преко 300.000 Срба. Више од 2.000 жртава из Братунца, Кравице и околних мјеста у Источној Босни у којима су дјеловале бошњачке снаге под командом Насера Орића чека да се макар неко од учинилаца казни. “Стотине хиљада протераних, хиљаде убијених и киднапованих на Косову и Метохији нису били довољан разлог Хашком суду да команданте и припаднике тзв. Ослободилачке војске казни, него је, током поступка, Харадинају, што је случај без преседана, дозволио да се бави политиком. А дозволио му је, заправо, да уклања и застрашује свједоке”, указао је Николић.

Амбасадор Виталиј Чуркин оштро је критиковао рад Трибунала који, како је оцијенио, није допринео процесу помирења. Русија сматра да у досадашној пракси ад хок трибунала постоје позитивни и негативни примери, а да је Међународни кривични суд за бившу Југославију дефинитивно негативан пример.

Предсједавајући Председништва БиХ Небојша Радмановић указао је да народи у Босни и Херцеговини имају различита мишљења о раду Хашког трибунала, али сви дијеле опредељење да злочини који су почињени током рата на територији БиХ морају бити процесуирани.

Шеф делегације ЕУ у УН Томас-Маир Хартинг изразио је снажну подршку међународном кривичном правосуђу, оцјенивши да оно “има кључну улогу у окончању некажњивости, доприноси помирењу и одржању мира и рехабилитује жртве масовних злочина”, а позвао је и друге државе да пруже исту подршку.

Представницима више десетина држава обратио се и Џон Лафланд, директор Института за демократију и сарадњу из Париза, који је рекао да би за злочине на простору бивше Југославије требало судити и NATО. “За то се не суди, као и за трговину органима, јер је то само врх леденог брега злочина ОВК, а онда би се дошло до пријатељства водећих западних лидера, као што су Медлин Олбрајт и Тони Блер, са вођама ОВК”, навео је Лафланд.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.