Духови Сарајева: Торта није!

Пише Рајко Радовановић

ИДЕЈA филма "Духови Сарајева" Дејана Радонића је једноставна и потентна и заиста је лако могла да се изроди у вриједан резултат. Узмете, наиме, једну звијезду ширих размјера из другог медија (Северина Вучковић), убаците је у, за њу, необичан контекст (комедија) и мјесто (Сарајево), додате јој нешто локалног фолклора (требевићка жичара, оно што зовемо сарајевски хумор, глумци (Давор Јањић, Енис Бешлагић) и резултат може да буде добра комедија, која је, испод своје забавне и лепршаве површине, могла да каже понешто и о тој звијезди и контексту и мјесту и фолклору. Да ли су "Духови Сарајева" у томе успјели? Нажалост, нису. Први проблем је што главна звијезда филма већи дио времена нема појма шта она ту уопште ради. Не можете, наиме, да оспорите оно што Северина Вучковић представља у овдашњој популарној култури. Жена пјева, игра, плеше, глуми у позоришту и на филму. Не можете да јој оспорите и извјесну харизму и способност да дође и остане у центру пажње. Е, то из овог филма не бисте могли да закључите. Оља, коју Севе игра, дефинитивно није базирана на овдашњим женама које, најчешће, све воле да раде саме, којима је истина изнад свега и којима је принцип "то је то"/"шаком у главу" врло близак. Напротив, она је пријатељски тип, прилагодљива, вриједна, душебрижница, нереализована заводница... Међутим, њен планирано харизматичан лик заправо је врло плошан и практично се нимало не одмиче од идеје на папиру. Оно што је најчудније јесте да Севе изгледа чудно обично и некако почетнички, као да је ријеч о студенту друге године глуме, а не жени која је већ годинама на јавној сцени и стално на провјери публике. Наравно да је то мање до ње, а много више до Дејана Радонића који дефинитивно није знао шта да ради са Северином Вучковић у свом филму. A могло је да буде страшно забавно и страшно добро. Могло је у филму да буде биографских детаља - стварних или наводних, није заправо битно! - из Северининог живота, могла је Северина дословно да игра саму себе, могла је само да демонстрира своје ПРИСУСТВО и све би било много боље. Довољно је сјетити се како је то Роџер Мичел урадио са Џулијом Робертс у филму "Нотинг Хил" (1999) и како је вјешто искористио наводне биографске елементе да подигне пажњу гледалаца. И како је Џулија ту изгледала! Међутим, "Нотинг Хил" је имао и нешто друго, режисера који зна да ради са глумцима, а та комедија је била и добро написана. Ту дођемо до другог великог проблема "Духова Сарајева", а то је да је све то заједно Енвер Пушка, сценариста, лоше написао. Стално имате утисак да неки ред недостаје. Заплети су недорађени, дијалози углавном банални, па су глумци имали врло незахвалан посао. Једини који се са тим донекле знао носити, и који је зато најбољи, јесте Давор Јањић. Чак је и мотив обнављања требевићке жичаре, који је поуздано веома битан ауторима, остао некако недоречен и површан. Најзад, и што је најопасније, "Духови Сарајева", који су комедија, уопште нису смијешни. Има ту и тамо неколико забавних ствари, углавном у међуигри Јањића и Бешлагића, али то је страшно мало за комедију. Није, наравно, нимало угодна ствар кад морате да окрпите овдашњи филм. Толико људи и труда и рада и новца треба да бисте дошли до тренутка у којем одете у биоскоп и погледате филм, па вам просто буде тешко да тај труд - који на овом чудном парчету земље заслужује више поштовања него у нормалном свијету - тек тако отпишете. Aли, с друге стране, не можете баш ни лепињу назвати тортом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.