Др Милан Благојевић, професор уставног права, за Глас Српске: Уставни суд БиХ фалсификовао најважнију одлуку

Рад Уставног суда БиХ обиљежило је неколико његових одлука које представљају школске примјере не само волунтаризма у уставносудској пракси, већ и нечега што је опасније од произвољности у одлучивању такве институције. С тим у вези је не само прва него и најважнија одлука тог суда за коју се у нашој јавности колоквијално употребљава синтагма "одлука о конститутивности народа", каже професор уставног права др Милан Благојевић.

* ГЛАС: Како оцјењујете рад Уставног суда БиХ, посебно имајући у виду актуелна дешавања у вези са Даном РС?

БЛАГОЈЕВИЋ: Рад тог суда обиљежило је неколико његових одлука које представљају школске примјере не само волунтаризма у уставносудској пракси, већ и нечега што је опасније од произвољности у одлучивању такве институције. С тим у вези је не само прва него и најважнија одлука тог суда за коју се у нашој јавности колоквијално употребљава синтагма "одлука о конститутивности народа". Када се тај предмет из 1998. године пажљиво анализира, може се запазити не само волунтаризам у судијском одлучивању, већ и нешто што представља неистинито приказивање, па ако хоћете и прикривање чињеница које су биле и до данас су остале од кардиналне важности не само за уставноправне него и за свеколике друштвене односе у РС и БиХ.

* ГЛАС: Шта се конкретно догодило у том предмету?

БЛАГОЈЕВИЋ: У том предмету најприје је тражено изузеће тадашњег предсједника Уставног суда БиХ Касима Бегића и судије Јозефа Марка од одлучивања о захтјеву Алије Изетбеговића. Такав захтјев је постављен због тога што је Бегић био предсједник Уставноправне комисије Парламента ФБиХ у име које је 5. јуна 1996. предложио 36 амандмана на Устав ФБиХ. Међу њима је био и приједлог да су Бошњаци и Хрвати конститутивни народи у том ентитету. Бегић је био и експерт у Изетбеговићевом тиму на преговорима у Дејтону, па и због тога није могао одлучивати о Изетбеговићевом захтјеву. Судија Марко је био члан радне групе такозване Венецијанске комисије која је 27. јула 1996. у поступку помагања о амандманском усаглашавању ентитетских устава са Уставом БиХ, између осталог, закључила: "Сасвим је регуларно да се ФБиХ дефинише као ентитет Бошњака и Хрвата, а РС као национална држава српског народа". Из наведеног је више него јасно да ова двојица судија ни у правном, ни у моралном погледу нису могли учествовати у одлучивању о Изетбеговићевом захтјеву у наведеном предмету, јер су неколико година прије тога били учесници у креирању управо оних уставних рјешења које је Изетбеговић хтио да оспори својим захтјевом. Ове чињенице су остале готово прећутане у домаћој јавности, а поражавајуће је и представља злоупотребу уставносудијске функције је да Бегић и Марко не само што нису били изузети од одлучивања у овом предмету, него су учествовали у гласању када се одлучивало о њиховом изузећу. Дакле, и гласовима ове двојице судија је одлучено да они не буду изузети из одлучивања, чиме им је на противуставан начин омогућено да прегласавањем усвоје Изетбеговићев захтјев.

* ГЛАС: С обзиром на све што сте рекли, не чуди што је усвојен захтјев Алије Изетбеговића. Да ли је већ тада утабан пут за рад Уставног суда БиХ који годинама изазива правне контроверзе?

БЛАГОЈЕВИЋ: Тако је. Ствари се не завршавају на ономе што сам претходно рекао, јер је то била само увертира у срж овог проблема. Да би се то лакше разумјело, подсјетићу да је Изетбеговић у свом захтјеву тражио да буде укинута одредба члана 1. Устава РС према којој је Српска била дефинисана као држава српског народа и свих грађана који у њој живе. Изетбеговићу су сметале ријечи да је РС држава, па уз то још и српског народа, иако је то закључила радна група Венецијанске комисије. Изетбеговић је тражио и да Уставни суд БиХ одлучи да су Бошњаци, Хрвати и Срби конститутивни на цијелој територији БиХ, а наводно правно упориште за то желио је исходити из једне дескриптивне синтагме на крају преамбуле Устава БиХ, након које слиједи нормативни дио тог Устава. На крају наведене преамбуле се каже да су Срби, Бошњаци и Хрвати, као конститутивни народи, одлучили да донесу Устав БиХ. Потом слиједи нормативни дио тог Устава. Другим ријечима, оно што представља правне норме Устава БиХ слиједи тек након ове његове преамбуле, тако да она нема нормативне исказе. Једноставније казано, ниједна ријеч из те преамбуле није правно правило понашања, па тако ни ријечи конститутивни народи. Да је којим случајем у преамбули речено, на примјер, да се Бошњаци, Срби и Хрвати сматрају конститутивним народима на цијелој територији БиХ, онда би то била правна норма, то јест правило понашања. Међутим, таквог нечег нема ни на који начин у преамбули Устава БиХ, усљед чега та преамбула не садржи било коју правну норму, па ни ону коју је по сваку цијену желио исконструисати Изетбеговић. Ово се још боље може схватити ако се има у виду да тек након такве преамбуле, слиједи нормативни дио Устава БиХ, односно дио тог Устава који садржи правне норме, али ни у једној од тих норми није на било који начин прописана обавеза да су Срби, Бошњаци и Хрвати конститутивни народи на цијелој територији БиХ. С обзиром на то да ни у нормативном дијелу Устава БиХ није прописана таква обавеза, онда слиједи једино исправан закључак да Устав БиХ ниједним својим дијелом, односно ни преамбулом, а ни нормативним дијелом, није прописао конститутивност народа на цијелој територији БиХ.

* ГЛАС: На који је начин, просто речено, упакована та одлука о конститутивности народа?

БЛАГОЈЕВИЋ: Пошто ствари стоје на описани начин, планерима одлуке која ће ићи у прилог Изетбеговићевом захтјеву било је потребно да пошто-пото исфабрикују да преамбула Устава БиХ има нормативни карактер, како би након тога било речено да ријечи "конститутивни народи", с краја те преамбуле, представљају правну норму која обавезује. Управо на овој тачки тог предмета излазе на видјело волунтаризам и прикривање чињеница, до којих је дошло приликом писања већинске одлуке у том предмету. За ту одлуку је гласало двоје судија Бошњака - Касим Бегић и Азра Омерагић и троје судија странаца - Јозеф Марко, Луј Фаворе и Ханс Данелиус. У одлуци је наведено да одредбе преамбуле Устава БиХ нису само описне, већ им је такође дата моћна нормативна снага, из чега је изведен закључак о наводној конститутивности Бошњака, Срба и Хрвата на цијелој територији БиХ. Из тога произлази да су такав став у погледу правне природе преамбуле заузели двоје судија Бошњака и све троје судија странаца, што је опасна неистина у тој већинској одлуци. Она се разоткрива тек читањем издвојеног мишљења судије Ханса Данелиуса.

* ГЛАС: Шта је он навео у издвојеном мишљењу?

БЛАГОЈЕВИЋ: Он сасвим јасно истиче да преамбула Устава БиХ, па ни њен дио у којем је употријебљена синтагма "конститутивни народи", не садржи никакву правну норму из које би слиједили специфична права или обавезе. Судија Данелиус своје издвојено мишљење с тим у вези дословно завршава овако: "Према томе, утолико што наведена одредба означава три народа као конститутивна, то чини само у контексту доношења и проглашавања Устава БиХ, те се за ову одредбу не може сматрати да утемељује било какво правило нормативног карактера или да ствара било какве уставне обавезе." Из овога је више него јасно да је права истина о преамбули Устава БиХ не оно што је написано у поменутој већинској одлуци, већ оно што стоји у издвојеном мишљењу судије Данелиуса и у издвојеним мишљењима двоје српских судија Снежане Савић и Витомира Поповића и двоје хрватских судија Мирка Зовка и Звонка Миљка. Они су, као и судија Данелиус, у својим издвојеним мишљењима аргументовано указали да преамбула Устава БиХ не садржи било какво правно правило, односно да не прописује било какво право нити обавезу. То у коначном значи да је пет судија одлучило да преамбула Устава БиХ не прописује права или обавезе за било кога, а да је осталих четворо судија гласало супротно од тога. Очигледно је да одлука петоро судија о преамбули Устава гласи сасвим другачије од онога што је приказано у већинској одлуци коју је потписао тадашњи предсједник Уставног суда БиХ Касим Бегић. То указује не само на неистину која је о томе садржана у њој, већ и на озбиљну злоупотребу уставносудијске функције.

* ГЛАС: Који су били разлози за такво поступање, да ли су то политички разлози или постоје функционални проблеми у домену права?

БЛАГОЈЕВИЋ: Дозволите ми да прије него што одговорим на Ваше питање подсјетим на још једну чињеницу. Наиме, колико је наведена већинска одлука неуставна, свједочи на свој начин и једно издвојено мишљење судије Констанс Греве, која је у Уставни суд БиХ именована након свега овога. У једном предмету који нема везе са оним претходним, ова судија је у поступку за оцјену уставности Закона о славама и светковинама РС у издвојеном мишљењу истакла да су одлуком у предмету о конститутивности народа бошњачки, хрватски и српски народ проглашени конститутивним народима на територији БиХ. Вјерујем да ова судија није била свјесна како је тим ријечима рекла у ствари да није Устав БиХ тај који је прописао конститутивност народа, већ је то учињено поменутом већинском одлуком о којој сам претходно говорио, а која представља еклатантно кршење Устава БиХ. Што се тиче Вашег питања, мислим да су само политички разлози утицали на доношење наведене већинске одлуке Уставног суда БиХ. Другим ријечима, та одлука је била и остала инструмент у рукама Изетбеговићеве политике, послије чега је услиједила ревизија Устава РС. Као резултат те ревизије добили смо категорије такозваног виталног националног интереса и Вијеће народа РС у чијим темељима је неуставност, која се налази и у другим одредбама Устава РС као што су одредбе о квотама министара у Влади РС из реда одређеног народа и бројне друге одредбе. Што се тиче другог дијела Вашег питања, које се тиче проблема у домену права, то објективно није био проблем. Устав БиХ је више него јасан. Није проблем у том уставу, већ у његовој погрешној интерпретацији од стране оних који су креирали и донијели наведену неуставну већинску одлуку. Она је након тога употребљавана и у другим одлукама Уставног суда БиХ. На њу се Уставни суд БиХ позива и у одлуци од 26. маја 2016, којом неуставно жели наметнути обавезу да се језик којим говоре Бошњаци мора називати "босанским језиком", те у неуставној одлуци о 9. јануару као Дану РС.

* ГЛАС: Шта су рјешења за превазилажење ових проблема?

БЛАГОЈЕВИЋ: Као прво, РС мора истрајавати на доношењу закона о Уставном суду БиХ. За доношење тог закона постоји основ у Уставу БиХ, јер је у њему дато право Парламенту БиХ да по истеку пет година од именовања првих судија у тај суд законом пропише другачији начин избора троје судија, које је до тада бирао предсједник Европског суда за људска права. Дакле, ова уставна одредба овлашћује Парламент БиХ да, без измјене Устава БиХ, донесе закон којим би престала могућност да у том суду буду иностране судије и да умјесто њих буду домаће судије које би бирале домаће власти. Недопустиво је да имамо стране судије које, како је показала пракса, у правилу прегласавањем са двоје судија Бошњака доносе одлуке на штету РС. Као друго, РС нема разлога да се на било који начин обраћа Уставном суду БиХ како би отклонио неуставности из својих одлука о којима сам говорио. Илузорно је очекивати да би Уставни суд БиХ усвојио такав захтјев, јер би тиме оголио све неуставности у његовом одлучивању у поменутом предмету. РС умјесто тога треба да приступи доношењу свог новог устава из којег би требале бити избачене све одредбе постојећег Устава које су биле уграђене на основу наведене неуставне већинске одлуке о такозваној конститутивности народа.

Биографија

Др Милан Благојевић има правничку каријеру дужу од 20 година.

Дуже од деценије је професор уставног права на више универзитета у РС, на којима је предавао предмете увод у право, кривично право, управно право и велике правне системе. Написао је 25 књига из области права, 17 ауторских и осам коауторских, те више десетина научних радова из области права, објављених у домаћим и иностраним научним часописима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.