Доситеј покренуо лавину

Српски национални развој у Босни и Херцеговини и његова повезаност с истоветним и сродним народом, не само у Турском царству него и у Хабзбуршкој монархији, у фокусу су књиге Стојана Новаковића под називом "Српска књига: њени продавци и читаоци у XIX веку", коју је објавио још 1900. године у Београду.

Поред тога што ме је увела у ту проблематику, истовремено ми је омогућила да слично проучавање проширим на Босну и Херцеговину, те се тако на одговарајући начин и обимом одазовем приређивачима зборника, неке врсте споменице професора Драгољуба Живојиновића, коме је Босна и Херцеговина била драга научна област.

И не само то, био је професор-ментор на бањалучком Универзитету, а пре тога се већ показао као стручњак за историју Босне и Херцеговине, учествујући у научном скупу о Велеиздајничком процесу у Бањалуци 1915 - 1916. године. Новаковићева "Српска књига", са записаним продавцима и читаоцима, показује како је и под османлијском влашћу XIX века, са појавом Аустрије у словенском и простору новоослобођене Србије Доситеја Обрадовића и Вука Стефановића Караџића, Босна и Херцеговина подстакла не само појаву књиге него и њену продају и претплату. У почетку су и Доситеј и Вук наишли на различите прилике у Аустрији и ослобођеној Србији у односу на Босну и Херцеговину, не само у вези са штампањем и издавањем књига већ и са продајом и претплатом на њих.

Док је код Срба на хабзбуршкој страни по градовима ницала друштвена класа са националном основом и довољно развијеном културом, замецима културног и политичког националног покрета, дотле је код Срба на османској феудалној страни у Босни и Херцеговини изражен однос социјално-револуционарног сељаштва према књизи, до које долази одласком за трговином у далматинске градове, Трст и чак Беч, или је пак доносе учитељи, пореклом из тих крајева, који отварају основне школе. И на једној и на другој страни црква и свештенство се у XIX веку, као и у средњем, представљају као заштитници народне будућности и националног културног и политичког развоја, те тако свој печат ударају и на књигу и на штампану реч.

Све је, па и књига, код Срба у аустријским и угарским крајевима кретало од образованих владика, а у османлијској Босни и Херцеговини од старих и обнављаних манастира и изграђених цркава. У Угарској, православни пештански владика Петар Петровић је у својој библиотеци имао 910 књига, од којих је 384 било на француском језику. Учени племић Сава Текелија поседовао је 5.246 књига, међу којима и цело издање француске Велике енциклопедије. Том обавештеном свету, каже Милорад Екмечић, могло би се "придодати још десетак Срба тога времена".

Почеци

Куповина и претплата у Босни и Херцеговини првих књига Доситеја Обрадовића и Вука Караџића била је спора и ретка, а нешто већа код трговаца исељеника у далматинским и приморским градовима. Тек када су објављена сабрана дела Доситеја Обрадовића "Живот и прикљученије" (1833. године) у четири тома, од сваког је по неколико примерака отишло и у Сарајево.

За ново издање истог Доситејевог дела 1835. године из Босне и Херцеговине су се претплатили: у Сарајеву Теодор Ћирковић, родом из Пљевља, Трипко Пушавић из села Миолича у племену Гацко, Христофор Сумбуловић из вароши Мостара, где је рођен и где је био наставник, и Христофер Њинић, терзија из Мостара, за сина Саву. Купци у манастиру Житомислићу, поред Христофора Сумбуловића у Мостару, били су Серафим Шолнић (вероватно Шола), ефимер у Мостару, јеромонах пострижник, рођен у Далмацији, Мелентије Плавшић, јеромонах и пострижник у Житомислићу, исто рођен у Далмацији, Јанићије Илић, ефимер у Мостару, родом из Требиња, а затим јеромонах и писар у манастиру Завала у Попову пољу. У Зворнику је књигу купио само Теодосије Христић, а у племену Зубци код Требиња Кузманов Даниловић. На следеће дело Доситеја Обрадовића, "Првенац", који је поново штампао Глигорије Возаревић у Београду 1836. године, претплатници из Сарајева су били: Лука Филиповић, трговац, Теодор Ћирковић, трговац, рођен у Херцеговини, и поново Трипко Пушкарић, трговац.

Важност претплате на Доситејева дела за културно и национално утемељење српског народа проистиче из речи његових савременика да он знање и мудрост није црпео из књига, већ из природе и искуства, које је стицао у друштву најразноликијих људи. Он је тежио да свом народу просветом осигура вечито благостање - то је био циљ његовог живота и рада. Сам Доситеј је говорио да би његов народ требало ослободити и просветити, и да ће просвећени умети собом да управља и "себи лако изабрати облик владавине". У вези са Доситејем и резултатима његовог националног рада, Никола Антула је у "Босанској вили" 1910. године писао да је "имао јако и развијено национално осјећање" и да се "диже пред свима уласцима који је српски народ ушао у модерно доба".

Као и код Доситеја, најбројнији претплатници Данице, "забавника" Вука Стефановића Караџића, чији је први број изашао 1826. године, били су херцеговачки трговци који су се иселили у Дубровник. Осим руског вицеконзула у Дубровнику Јеремије Гагића, претплатничку листу чинили су: Јован Влајков (две књиге), Мијаило Јове Мичића, Јово Симић, терзија, родом из Гласница, Лазар Голић, родом из Мостара, Лазар Поповић, родом из Црквица, и Никола Плелић, родом из Мостара. У самом Мостару су претплатници били Видак Марковић, за сина Ата, Димитрије Лелек и Јефтан Анчић, за сина Гавра. Претплатници на поему "Зорица" Симеона Милутиновића, коју је издао Јосиф Милоук у Будиму 1827. године, била су два зворничка трговца: Теодосије Хрњић и Стефан Милошевић. По три претплате на Вукову "Даницу" 1834. године плаћали су сарајевски трговци Димитрије Будимлић и Петар Бесаровић. Пренумерант на "Пјеваније црногорско и херцеговачко", што га је 1837. године сабрао и у Лајпцигу израдио Црногорац Чубро Чијковић, био је Јован Георгијевић Сарајче. Једини претплатник "Летописа Матице српске" 1845. године у Сарајеву био је Спиридон Рајковић, трговац. Српско учено друштво из Београда послало је 1869. године бањалучкој Богословији на поклон "Гласник Српског ученог друштва".

Стојан Новаковић, који се још 1900. године, дакле први, бавио истраживањем српске штампе у ЏИЏ веку, бележи да је и у Босну и Херцеговину између 1814. и 1881. године стизала претплатом штампана српска књига. Он пак не бележи да је трошак штампања Вукове "Писменице сербскога језика по говору простога народа писане", која је изашла у Бечу 1814. године, платио Мелентије Никшић, светонародске Лавре архимандрит, тадашњи настојатељ манастира Феника. Међу претплатницима на десет књига био је Јован Савић, саветник нахије зворничке.

На дело Танасија Теодоровића "Историја Русије", која је изашла у Београду 1837. године, било је пренумераната из Зворника и Сарајева. Новаковић само напомиње љубитеље "Српско-далматинског магазина" за лето 1840, који је издавао Теодор Петрановић из Задра, из Лијевна (шест), Мостара (дванаест) и Сарајева (22), што ће се у овом тексту донекле допунити. За "Историју восточно-славенског богослужења и кирилског књижевства код Славена западне цркве", коју је написао Александар Стојачковић и објавио у Новом Саду 1847. године, била су из Босне два уписника из Сутјеске. На "Малу српску граматику" Ђуре Даничића, која је у Бечу штампана 1850. године, претплатник из Мостара био је један песник. Други део "Часова одгоја" Милана Ђ. Милићевића (Београд, 1859) у Зеници је продат у 30 примерака. На Вуков "Правитељствујушчи совјет сербски" (Беч, 1860), у којем су описане најзначајније битке Првог српског устанка, и из Босне је било претплатника: католичко свештенство - шест, манастир Дужи - пет, манастир Житомислић - шест, и Мостар - седамнаест. Приход од књиге Емила Чакре, "Слога у Забавнику за годину 1862." (Нови Сад, 1862), обећан је за сиротињу црногорско-херцеговачку због ондашњег устанка, а уписника је било из Требиња. На књигу Пере Радуловића "Без оца и мајке", која је објављена у Новом Саду 1881, претплатници су се јавили из Босанског Брода и Сарајева. С тим наводом, Новаковић завршава своју научну расправу о продаји и претплати српске књиге, коју је у наше време обогатио његов обрађивач Михаило Војводић.

Политичке тешкоће

Осврћући се на пренумеранте на "Вуков Српски рјечник" из 1852. године, Херта Куна се одушевила објављеним списком од 790, а без посебног описа само са по шест претплатника из Мостара и Сарајева, што она правда тешкоћама политичког карактера (државне границе, османлијска политичка власт). За Вукове пренумеранте од 1815. до 1862. године опширно се заинтересовао Голуб Добрашиновић. Редајући их по азбучном реду, првог је навео архимандрита Теодосија Станковића, родом из Херцеговине, протосинђела конзисторије у Шибенику и пароха у Врлици, затим су наведени калуђери Силвестер Вучковић, родом из Босне, јеромонах манастира Крупе и парох задарски, Спиридон Милорадовић Алексијевић, родом из Херцеговине, јеромонах манастира Крке и парох дрнишки, Теофило Бошковић из Требиња, Васиљ Предојевић, исто из Требиња, Ђорђе Лазаревић из Стоца, Јован Драгојевић из Требиња, Јован Ковачевић из Мостара, Јован Перини из Мостара, Лазар Вуковић из Требиња, Лука Ристић из Требиња, Михаило Вуковић из Требиња, Никола Перин из Мостара, Никола Черо из Требиња, Трпко Мичић из Мостара, у Млетцима Јован Кујунџић, трговац из Ливна, у Скрадину Димитрије Билогија, радник из Босне, Симеун Сердић, трговац из Босне, и у Шибенику Лазар Стоисављевић, трговац из Херцеговине.

На Караџићев "Живот и обичаји народа српског" (Беч, 1867) из Бањалуке су се претплатила 54, док је у Београду то учинило само 38 лица. За упис пренумераната на то дело у Бањалуци и Босанској Градишци ангажовао се Васа Пелагић, тада професор и управитељ бањалучке Богословије, док је у Приједору и Мајдану (Старом) код Санског Моста то чинио прота Никола Беговић, познати свештеник, национални радник и књижевник у Карловцу. Пренумеранти из Бањалуке били су: Васа Пелагић, који је за сиромашне ђаке Богословије претплатио десет књига; Ђорђе Делић, исто за богослове пет; Јово Кнежевић, за сина Алексу и кћерку Славку две и за сиромашне ученике три; Јово Пиштељић, за синове Саву и Николу две; Петар Митровић, помоћник у Богословији, за себе једну и за сиромашне ученике три; прота Трифун Јунгић, парох бањалучки, две; Васа Јакшић, за сина Тодора две; Тодор Пиштељић, за кћерку Љепосаву; Јевта Адамовић, Саво Сурутка, Ристо Спајић, Зита Ђ. Јањић, Спасоје Бабић, Јово Окановић, Јово Билбија, Васо Наумовић, поп Симо Ераковић; затим учитељи основних школа: Прокопије Трифуновић, Тодор Малешић, Ристо Митриновић, Димитрије Јакшић, Никола Ненадовић, Лазар Кнежић, Михаило Ћурковић, Саво Пиштељић и богослови Митар (Душана) Вучковац-Голубовић и Јово Клепић, што је укупно 54 књиге. У одељку под Бањалука записан је и трговац Јово С. Билбија, а уписао га је Коста Угринић за једну књигу.

Пренумеранти у Градишци су били прота Стојан Угреновић, учитељ Петар Љубишић, Јово Љубоје, Божо Љубоје, Симо Стефановић, Лазар Мостић, Симо Пиштељић, Алекса Вуић, Стојан Стојнић, Илија Чолаковић, браћа Лука и Васо Савић, укупно 11 књига.

У Мајдану су претплатници били Перо Зурунић, браћа Живковић, Нико Јефтановић и учитељ Дионисије Маринковић, укупно четири књиге. У Приједору су то Лазар Ковачевић за две књиге, Миле Стефановић, браћа Вукић - две, Перо Марић, Симо Шешлић, Симо Мариновић, Тешо Антоновић, Јово Делић, Симо Поповић, укупно 11 књига.

Описујући Бањалуку и Крајину у XIX веку, бањалучки наставник, новинар и публицист Стојан Бијелић наводи да је видео сва имена пренумераната из Бањалуке у оставштини пренумеранта Јове Кнежевића, угледног бањалучког трговца, а видео је још неколико старих књига у којима су потписивани и претплатници на те књиге.

На "Псалме Давидове", издате у Бечу 1869. године, претплатило се 38 бањалучких Срба. Тако је српска књига и пре оснивања Српске читаонице у Бањалуци почела да стиже на велика врата у овај град. А у вези са Вуковом књигом "Живот и обичаји народа српског", Милан Карановић у свом раду "Бањалучани и Вукова књига", објављеном у бањалучком "Развитку" 1938. године, наводи да су имена пренумераната, а било их је 1.475 из 93 места, одштампана по азбучном реду места из којих су били. Карановић каже да осим Београда, у коме се уписало 36 претплатника, из осталих крајева Србије и Црне Горе није било никог, док се из Босанске Крајине уписао 81 претплатник, а из Херцеговине 34. Њих је сакупио тадашњи аустријски конзул у Требињу и српски књижевник Вук Врчевић, и то: у Требињу четрнаест књига (он сâм дванаест), у Мостару тринаест, међу којима је био владика Прокопије, манастир Дужи пет и Житомислић две књиге, а Бањалука се код два сакупљача претплатила на 55 књига.

Међу српским издањима из суседних словенских крајева (на које је више претплата било у Херцеговини него у Босни), посебно место у раздобљу 1839/1840 - 1872. године заузима "Српско-далматински магазин". Покренуо га је Шибеничанин Божидар Петрановић, а наставило неколико његових наследника. Сâм покретач магазина говорио је да му је циљ "да покрене рад на народном буђењу у Далмацији". Магазин је поред Далматинаца и досељеника из Босне и Херцеговине имао и сарадника и претплатника из целе Босне и Херцеговине. И Далматинци и претплатници из Херцеговине и Босне испољавали су се као носиоци прогреса и заговорници народности и народне књиге и језика. Такав народни живот су по доласку у Босну и Херцеговину заговарали уредници Магазина, Божидар и брат му Стеван Петрановић. Познати сарајевски јавни радник и публицист Јован Кршић у једном свом напису о Петрановићу каже да "културни и политички интерес буди у Сарајеву тек Богољуб (Теофил) Петрановић, калуђер из Дрниша, који је дошао у Сарајево 1863. године за учитеља на тамошњој српској гимназији". Међу сарајевским ученицима спрема револуционарне борце за слободу, за ослобођење Босне и Херцеговине од турске владавине, упућујући их у исто време на сакупљање народних умотворина. Сакупљачи пренумераната за "Српско-далматински магазин" били су заиста многи угледни грађани: Сава Косановић, Спиридон Рајковић, Леонтије Радуловић, Серафим Шолаја, Нићифор Дучић, Прокопије Чокорило, Драго Глођа, Илија Павловић и други. Знатан број претплатника био је из Мостара и Сарајева. Повели су их већ од првог броја Далматинци који су свештенодејствовали по овдашњим манастирима и градовима. Били су ту Серафим Шолаја, сфилер у Мостару, па Мелентије Плавша, пострижник у Житомислићу. Већ следеће године на Магазин су се претплатили Мостарци - јеромонах и ефимер Ананије Перин, за унука, јеромонах и ефимер Јоаникије Илић, родом из Требиња. Били су ту још "мудрословенијши господина Његова високопреосвештенства г. Аксенија брат учитељ алилодидактичког учења и Поселат", затим Јован Говедарица, ученик, родом из Требиња, и Глигорије, "ученик код Његовог величанства".

Круг претплатника Магазина из Сарајева је 1841. године отворило свештенство: високосвештени митрополит Амбросије, егзарх босанско-далматински Серафим Перасић, протосинђел Гаврил Качавенда и нижи јеромонах Висарион Михаиловић, јеромонах парох Христофор Спалић. Следили су их учитељи Василије Николајевић и Александар Бан, потом и трговци: Манојло Јефтановић, Хаџи Илија Спајић и Христофор Николајевић. Правац ширења претплатника у Босни ширио се преко Ливна, где су чланство повели опет свештеници и трговци. Круг трговаца се нарочито проширио у Сарајеву. Социјална структура у свим местима у којима је било претплатника на "Српско-далматински магазин" све док је излазио (до 1872. године) била је слика укупне социјалне интелектуалне структуре босанско-херцеговачких градова.

(Наставак у сљедећем броју "Гласа плус")

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.