Дизел за Америку, главобоља за Брисел

Док је Европска унија годинама градила политику изолације Русије, Вашингтон је показао да се санкције могу ублажити када економски и политички интереси постану важнији од раније прокламованих принципа. Договор Доналда Трампа и Владимира Путина о руском дизелу зато је више од енергетског аранжмана.

Он отвара питање колико је јединствен западни приступ Москви и да ли би ограничена економска сарадња могла да прерасте у шири дипломатски процес, у којем би Украјина и Европа настојале да сачувају утицај на одлуке које непосредно одређују њихову будућност. Вашингтон настоји да ублажи притисак на америчке потрошаче, док Москва добија прилику да прошири пласман енергената и покаже да сарадња са САД није искључена ни у условима рата у Украјини. Иако овај потез сам по себи не значи стратешко помирење двије силе, његове политичке посљедице могле би да буду знатно веће од непосредног ефекта на тржишту горива.

ПОКЛАПАЊЕ ИНТЕРЕСА

Америчка администрација образлаже договор потребом да се повећа понуда дизела и ублажи притисак на цијене. Доналд Трамп је 9. октобра објавио да је договорена испорука руског дизела америчком и свјетском тржишту, уз најаву додатних количина. У Вашингтону се надају да би овај потез могао да помогне у смиривању енергетског тржишта и подстакне Москву на озбиљније преговоре о окончању рата у Украјини. Међутим, отвара се кључно питање - шта САД добијају за ублажавање ограничења и да ли ће руски уступци бити сразмјерни користи коју Москва остварује?

Ако се договор сведе на испоруке горива и ограничено ублажавање санкција, његов непосредни економски ефекат могао би да буде привремен. Политички значај је другачији. Москва добија потврду да санкциони режим није непробојан и да се са Вашингтоном може преговарати чак и док рат траје. За Кремљ је то важан сигнал и другим државама које су опрезне у односима са Русијом. Ако најмоћнија западна сила процјењује да је сарадња са Москвом прихватљива када се поклопе интереси, онда се отвара простор за прагматичнији приступ и у другим областима. 

КО ПЛАЋА ЦИЈЕНУ

Највећи политички ризик оваквог приступа сноси Украјина. Кијев страхује да би Москва могла да оствари економску корист без значајнијих уступака на терену и за преговарачким столом. Посебно је осјетљива могућност да се од Украјине тражи уздржавање од напада на руску енергетску инфраструктуру, док Русија истовремено добија прилику да оствари додатне приходе од продаје горива.

Вашингтон договор представља и као могућност за подстицање Москве на преговоре. Али уступак једној страни није гаранција да ће друга узвратити истом мјером. Ако Русија задржи досадашње захтјеве, америчка администрација могла би да се нађе пред избором између поновног пооштравања притиска и тражења додатних уступака од Кијева како би дипломатски процес био настављен.
У другом случају, Украјина би се могла суочити са још већим притиском савезника од којих зависи њена војна и финансијска подршка. То не значи да је такав исход договорен, нити да је Вашингтон одлучио да жртвује украјинске интересе. Ипак, постоји опасност да Кијев изгуби дио утицаја на процес који непосредно одређује његову будућност, уколико велике силе почну да уређују међусобне односе кроз непосредне договоре.

БРИСЕЛ ПРЕД ДИЛЕМОМ

За Европску унију договор представља озбиљан политички изазов. Брисел је санкције Русији поставио међу главне инструменте притиска због рата у Украјини, истовремено настојећи да смањи зависност од руских енергената. Вашингтон, међутим, показује да је спреман да направи изузетак када процијени да то одговара његовим интересима.

Разлике између двије стране Атлантика тиме постају видљивије. Европа и даље инсистира на притиску на Москву, док америчка администрација покушава да економским потезима отвори простор за преговоре. То показује трансатлантско савезништво више није тако чврсто.

Раскорак додатно илуструју нове рестриктивне мјере Европске уније. Брисел је 12. октобра усвојио санкције против 1.569 лица и субјеката повезаних са руским војноиндустријским комплексом, укључујући 826 компанија и 743 руководиоца тих компанија. Док ЕУ проширује санкциони режим, Вашингтон истовремено отвара ограничен канал за руско гориво. Двије стране, дакле, не примјењују исту политику истим средствима.
Европа се тако суочава са дилемом. Ако настави са санкцијама без јасне подршке Вашингтона, њихов ефекат могао би да ослаби. Ако и сама крене путем ублажавања ограничења, ризикује да поткопа досадашњу стратегију и пошаље поруку да се дугорочни принципи могу повући пред краткорочним интересима.

Додатну тежину овом питању даје расправа о замрзнутој руској државној имовини. "Фајненшел тајмс" објавио је да је Вашингтон предложио да се дио блокиране руске имовине пребаци у посебан финансијски механизам под америчким надзором, у оквиру настојања да се оживе мировни преговори. Та идеја наишла је на отпор дијела европских званичника и Кијева, између осталог због правних питања и забринутости да би контрола над средствима могла да се измјести из европских руку. Тај приједлог није доказ да је шири договор постигнут, али показује колико би преговори о окончању рата могли да отворе и питања контроле над новцем, санкцијама и будућим економским односима са Москвом. За Европу је зато важно не само шта ће бити договорено него и ко ће одређивати услове тог процеса.

ОД ЕНЕРГЕТИКЕ ДО ГЕОПОЛИТИКЕ

Кључно питање није да ли ће испоруке дизела преокренути свјетско тржиште, већ да ли би овај аранжман могао да означи почетак ширег процеса у којем ће Вашингтон и Москва настојати да ријеше дио спорова непосредним преговорима.

Такав процес могао би да обухвати будуће безбједносне гаранције за Украјину, санкције, стратешку стабилност, контролу наоружања и правила односа великих сила у Европи. За сада нема основа да се тврди да је о тим питањима постигнут договор. Ипак, ако економске уступке буду пратили конкретни дипломатски потези, ограничени енергетски аранжман могао би да добије знатно шири значај.

Тиме се отвара и питање досадашње западне стратегије. Ако је изолација Русије требало да је натјера на промјену понашања, Вашингтон сада показује да покушава да испита и други пут - комбинацију притиска и ограничене сарадње. Такав приступ могао би да донесе резултат ако Москва буде спремна на компромис. У супротном, Русија би могла да оствари економску корист без суштинске промјене својих захтјева.
За Европу је улог посебно велики јер је ријеч о томе ко ће одређивати услове будућег безбједносног поретка на континенту. Европске државе настојаће да остану равноправни учесници тог процеса, али би могле да се нађу пред свршеним чином уколико Вашингтон и Москва кључна питања буду рјешавали непосредним договорима.

ПОГЛЕДИ ИЗ ПЕКИНГА

У широј геополитичкој слици посебну пажњу заслужује Кина. Од почетка сукоба у Украјини Русија се у великој мјери окренула азијским тржиштима, док је сарадња са Пекингом добила додатну економску и политичку тежину. Зато евентуално отопљавање односа са Сједињеним Државама отвара питање да ли Москва настоји да прошири маневарски простор и избјегне претјерану зависност од једног партнера.
За Вашингтон би смањивање руског ослонца на Пекинг могло да има шири стратешки значај. Ако би Москва обновила дио економских односа са Западом, Кина више не би била једна од ријетких великих сила са којима Русија може да развија сарадњу упркос санкцијама. То би потенцијално утицало на односе трију држава, мада нема доказа да је договор о дизелу дио такве америчке стратегије.

Могућност брзог удаљавања Москве и Пекинга ипак не треба прецјењивати. Њихове везе почивају на заједничком интересу да ограниче доминацију САД, али и на енергетској размјени, трговини и сарадњи у међународним институцијама. Ограничени амерички уступак сам по себи није довољан да промијени тај однос. Зато ће бити важно да ли ће послије енергетског аранжмана услиједити конкретнији потези у области трговине, санкција и безбједности. Ако сарадња буде проширена, Москва би могла да добије више простора за балансирање између Пекинга и Вашингтона. Ако се све заврши на привременом договору о гориву, руско-кинеско партнерство остаће један од главних ослонаца руске спољне политике.

БАЛКАН ЧЕКА РАСПЛЕТ

Промјене у односима Вашингтона и Москве могле би да се одразе и на Балкан. Србија и Република Српска прате сигнале који указују на промјену америчког приступа Русији и ширем европском безбједносном питању. Ипак, евентуално приближавање двије силе не би аутоматски донијело политичке користи Београду или Бањалуци.

Функционалнији канали сарадње између Вашингтона и Москве могли би да отворе простор за прагматичнији разговор о регионалним питањима. Исход би, међутим, зависио од конкретних интереса и процјене САД о томе шта желе да постигну на Балкану. Велике силе не морају да буду сагласне о свим питањима само зато што су постигле договор у једној области. 

За Републику Српску евентуалне промјене представљају нови дипломатски контекст, а не готово рјешење. Шири америчко-руски дијалог могао би да промијени атмосферу у којој се разговара о БиХ. 

НОВИ ПОЧЕТАК

Договор о дизелу не значи да су Вашингтон и Москва превазишли дубоке размирице, нити да је Европа изгубила могућност да утиче на будућност континента. Он, међутим, показује да економски интереси могу отворити врата политичким договорима и онда када се чини да је простор за сарадњу затворен. За Русију је то прилика да покаже да санкције не искључују сваку сарадњу. За Трампа је то покушај да одговори на притисак због цијена енергената и истовремено подстакне дипломатски процес. За Украјину је то ризик да се о њеној будућности преговара под условима на које не може у потпуности да утиче, док Европа настоји да задржи улогу у одлукама које непосредно одређују њену безбједност.

Највећа непознаница остаје да ли ће се све завршити на ограниченом енергетском аранжману или ће дизел постати увод у шири америчко-руски разговор о санкцијама, Украјини и европској безбједности. Одговор ће дати наредни потези, а не саме испоруке горива. Јер питање више није само ко ће добити повољнији енергент, већ ко ће учествовати у одређивању нових политичких и безбједносних правила, а ко ће морати да се прилагођава одлукама других.

Упозорење ММФ-а

Западне привреде све су рањивије на нове енергетске шокове због поремећаја у глобалном снабдијевању изазваних сукобом на Блиском истоку, док растући јавни дуг ограничава могућности влада да ублаже посљедице, упозорио је Међународни монетарни фонд (ММФ). У најновијем извјештају о свјетским економским изгледима ММФ наводи да су залихе гаса у Европи близу најнижег нивоа у посљедњих 15 година, док се глобалне залихе нафте смањују за око 2,7 милиона барела дневно. Цијене рафинисаних нафтних деривата и даље су од 70 до 95 одсто више него прије рата, а највећи притисак трпе дизел и бензин. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.