Данас и овдје:

НAЦИОНAЛИЗAМ је најопакији опијат. На овим просторима, изгледа, нема лијека за ту болест, односно зависност. Потпредсједник Републике Српске, Aдил Османовић, који је крајем прошле године започео други четворогодишњи мандат, осигурао је себи мјесто у Гинисовој књизи рекорда. Иако удобно живи од средстава буџетских обвезника ове Републике, остаће забиљежен као високи функционер, који за осам година свог мандата неће урадити ништа у интересу заједнице и њених грађана, чији је потпредсједник, нити ће пропустити иједну прилику да Српској зада неочекивани ударац. Јавним наступима одавно се представио да припада оном соју људи и политичара, који свакога, кога нису потчинили и ко није њиховог мишљења, сматрају противником и непријатељем - а, кад затреба - и злочинцем. Такви себи допуштају да, ради остваривања себичних интереса, багателишу и Устав и законе; њихов живот без непријатеља и сукоба са њим је досадан и бесмислен, јер им не пружа могућност да се свакодневно доказују као одабрани и непогрешиви и као неко ко зна све непорециве истине. A иза тих истина су безбједни и живе лагодним животом, јер им оне дозвољавају да снивају о историјским сликама моћи. Ма колико се могло, из досадашњег политичког дјеловања Aдила Османовића закључити да наступа праволинијски и диригованим начином мишљења (тако се најбрже успиње у страначкој хијерархији), остаје несхватљиво да потпредсједник Републике Српске дрско захтијева да полиција те републике "ни у којем случају не може обезбјеђивати" сахрану Бошњака у Сребреници 11. јула ове године. A та полиција обезбјеђује тог потпредсједника. Народна скупштина Републике Српске огласила се, расправљајући о реформи полиције, да она - између осталог - мора поштовати Устав и законе и функционисати само у складу са њима. Колико потпредсједник Српске уважава највишу законодавну власт, показао је покушајем - наравно неовлашћеним - да суспендује виталну институцију на неотуђивој територији Републике. Ваљда је помислио да ће лакше урушити Републику Српску неочекиваним и грубим насртајем на њен правни поредак, а требало би да му основна брига буде управо владавина закона. Од Aдила Османовића, који је и потпредсједник Странке демократске акције и приврженик коалиције са Странком за БиХ Хариса Силајџића, не може се ни очекивати другачије мишљење и дјеловање. Лидери ове двије најмоћније бошњачке странке одавно се представљају као једини владари БиХ, као једини уставотворци, занемарујући чињеницу да живе у заједници у којој постоје још два конститутивна народа - Срби и Хрвати. Наслањајући се на такву политичку опцију, Османовић се понаша макијавелистички - да циљ оправдава средство. И кад се очекује општи пијетет према сребреничким жртвама, он манипулише њима, као и са њиховом уцвијељеном родбином, не би ли и то послужило његовом крајњем циљу - демонтажи Републике Српске, чији је добро привилеговани потпредсједник. Зна Aдил Османовић да је неоствариво то што покушава, јер о томе не одлучују ни он, ни његови истомишљеници. Може тако да се понаша и убире политичке поене у властитом народу, јер је БиХ - и због њега - далеко од правне државе. A да јесте правна, са њим би се више бавили Тужилаштво БиХ и Тужилаштво Републике Српске, него медији. Национална искључивост и подстицање националне нетрпељивости, као и изазивање националне мржње, кажњива су дјела и за њега и за остале грађане ове земље. То што лако мобилише страначке јуришнике и представнике невладиних организација (који их обилато финансирају) да га слиједе и громко подржавају његове и ставове његовог страначког шефа, а много опорије и грубље покушава реализовати све што се од њих тражи - не може бити олакшавајућа околност. У народу су давно рекли да "стари пас не може промијенити начин лајања". Данас би се могло рећи да страначки апаратчици-националисти не мијењају своје циљеве, јер можда и не могу. Наиме, "националиста је", како је записао Данило Киш, "по правилу, као друштвено биће, и као појединац, подједнако ништаван. Изван овог опредјељења он је нула". У овом дијелу БиХ, у Републици Српској, у којој је Османовић потпредсједник, није тешко докучити циљеве, који се увелико разликују од његових: јачање међусобног дијалога, повјерења и толеранције, економске и социјалне реформе за добробит и будућност свих у БиХ, а све у складу са Дејтонским мировним споразумом. Остаје се, дакле, на истим позицијама. Једино се треба привикнути на празне приче и неуспјеле насртаје једног потпредсједника. Вељко КОЈОВИЋ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.