Дaнaс и овдје

У тами историје Пише Раденко КУПРЕШAК

СУТРAШЊИЦA је оно што од мене чини човјека. Јуче је оно што од мене чини мртваца. Ове ријечи професора средњовјековне историје на Универзитету Хајделбергу и бившег официра злогласног Гестапоа Конрада Рутковског из писма колеги Хилмару Вагнеру које је српски писац Борислав Пекић бриљантно сложио у роману “Како упокојити вампира”, могла би да буде својеврсна балканска метафора у вјечном сукобу са историјом и историјским чињеницама. Па шта је онда историја, једно је од питања наметнуто у поменутој књизи: беживотна авет бивања, умјесто бивања. Галиматијас претпоставки, лажи, обмана, фалсификата, омашки па чак и штампарских грешака, на основу којих правимо историјске представе... Од завршетка Другог свјетског рата и слома фашизма, на балканским просторима не престаје битка за истину и разоткривање прошлости, својеврсног хорора историје. Ни деценијама послије велике побједе, Европа није заборавила антифашистичку борбу, темеље на којима почива и на којима гради будућност. Само се на овим несрећним просторима великој побједи ставља идеолошка одора, а од броја страдалника прави циркуска представа и пада се у замке заборава. Док год истина не исплива, свијет ће слушати свједочења о Јасеновцу, Доњој Градини, стотинама хиљада страдалих, прије свих Срба, који су платили велику цијену да би и Европа уживала у благодетима слободе. До тада ће, прије свих хрватски историчари, наставити своје наопако тумачење историје. Остаће тако Јасеновац “радни логор”, монструозна творевина Независна држава Хрватска “повијесна тежња за стварањем властите државе”, а споменици антифашизму “комунистичка заоставштина” које треба уништити. Aли, ако су понекад чињенице и устукнуле пред фалсификатима, остало је историјско памћење. Историчар, академик Милорад Екмечић у говору пред пребиловачком школом 24. новембра 1990. године, гдје су пренесене кости српских мученика из јаме Голубинка подсјетио је да је у Другом свјетском рату погинуло 64 милиона људи и да су само Јевреји страдали горе од Срба и да смо од ове сурове школе ипак нешто научили. Питање је да ли су други ту историјску лекцију савладали. - A они који се данас диче на други начин, који су своје злочинце из Шурманаца из августа 1941. године прогласили својим јунацима, једном ће ипак у будућности морати да признају да су Други свјетски рат изгубили. Тим одгађањем само шкоде сопственом народу - поручио је академик Екмечић у предвечерје нове балканске катаклизме. Јагош Ђуретић, директор издавачког предузећа “Филип Вишњић” рекао је недавно на промоцији књиге “Србија пред Међународним судом правде” да би “живи могли злочину с правом и чисте савјести да говоре у име жртава, они морају себе лишити права да скривају злочине сопственог народа и да ћуте о злочинима других народа. Једина цијела истина, која је једина истина, може да убиједи жртве да напусте засједу и пођу на трајни починак. Тек тада њихово страдање има неког људског смисла и тек тако они и даље могу остати с нама као дио нешто бољег живог свијета”. Истина која пристаје да се мијења, пука је лаж. Остаће у вјечно у балканским гудурама, у крвавој тами историје. Остаће само иста патња која се умножава и расте...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.