Данас и овдје: Земља којој су украли срећу

ПРAВИ пут у политици, као уосталом и у животу, није тежак, зато што је једини, под условом да желиш прави пут. Кад се онда таква политичка прича, као филозофска порука у корист људског рода, остави у свакодневном животу ере минуле и епохе данашње, биће једно од свједочанстава с којима ће више посла имати историчари од психолога, књижевници од патолога, а дјеца више од родитеља. Aли, за разлику од правог пута, у политици има и политичка странпутица, која води у глупост и мрви човјекову наду у какву-такву срећнију будућност. Зар се и у политици не могу, ако не вољети, онда бар уважавати људи и цијели народ? Aко икад сретнем Хариса Силајџића, бошњачког политичког лидера, прво ћу му поставити то питање. Зашто баш њему? Па, он је најзаслужнији што сам и сам понекад виђао и доживљавао људе онакве какви и нису; он је од новинара, истина не својом жељом, направио тв. звијезде, јер смо морали, у често неспретно организованим дебатама, објашњавати његову политичку платформу која има само једну одредницу - нескривену мржњу према једном цијелом народу. Слажем се са свима онима који тврде да је због Хариса Силајџића пробуђен српски национализам. Уз мали "додатак": српски национализам пробудио се као одбрана од Харисовог фашизма! Нажалост, и једно и друго доноси голему тугу и за онако тужну БиХ, коју овакву каква јесте данас, уз сва насљеђа из прошлости, ближе и даље, ништа добро не чека ни у будућности. БиХ је земља којој су срећу украли давно! Политика није дјечија игра, она одлучује о судбинама цијелог народа. Забрињава чињеница, бар мене, да још нисам чуо бошњачког интелектуалца или било кога од Бошњака из јавног и политичког живота, да каже: "Харисе, доста!" Стварност је увијек опрезне упозоравала; упозорава и данас! У Сарајеву, гдје политички столује Харис Силајџић, никако да схвате (не могу или неће!) да се из Републике Српске сјајно, кристално чисто, виде и живот и људи, а поготово добро чују политичке поруке, у пријестоници земље која је Србима, а вјероватно и Хрватима, поодавно престала да буде блиска. Свијет чини што је у његовој "домаћој задаћи", али није лако живјети постојано између чекића и наковња, што ће рећи европске визуре и балканско-махалске свакодневице. Што се тиче самог Хариса Силајџића, његов политички крај уопште неће имати крај, ако тога икад постане свјестан. И он, и народ који представља! У БиХ, земљи чуда и чудеса, увијек су испод површине биле све њене истине. Томо МAРИЋ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.