Данас и овдје: Свој пут и судбина

НИ КОМЕМОРAЦИЈЕ, ни парастоси нису нам исти. Ни тужне свечаности, ни весеља нису исти ни по датумима, ни по времену. То је још једном показао парастос невиним жртвама усташког геноцида у Доњој Градини 22. априла, на дан пробоја злогласног логора смрти прије 62 године у Јасеновцу. Нису нам исте судбине, ни патња и бол. Парастосу у Доњој Градини присуствовали су руководиоци из Републике Српске и Срби из заједничких органа БиХ. Није било лидера ни представника партија других народа из БиХ, ни представника органа Федерације БиХ. Све дојучерашње њихове страначке и лидерске приче и акције су утихнуле само један дан. Нигдје их није било! Посебно не бошњачких првака. A опет ће сутра по полицијским реформама, уставним промјенама, виталним националним интересима, грбовима... Гдје су били? Зашто нису дошли у Доњу Градину? Зашто? Зар Јасеновац и Доња Градина нису велика опомена мирољубивом свијету, зар ту нису почињени најкрвавији злочини у Другом свјетском рату? Зар ту није почињен геноцид најстрашнији који памти људски разум? Зар нијеме бројке без имена и презимена не говоре саме о карактеру злодјела, о размјерама злочина и геноциду. Крајње је вријеме, како рече премијер Милорад Додик на парастосу у Доњој Градини, да геноцид потврди првенствено Међународни суд правде у Хагу, који је недавно геноцидом именовао злочин у Сребреници. Ово је и те како важна порука! Зашто ћуте у свијету они који носе и машу тасовима и утезима правде. Зашто се не изјасне? Aли подсјетимо оне, ако их још можда има, а не знају: У Доњој Градини помрачени умови убијали су српску дјецу у нарамцима, бебе у колијевкама... У савременим ратовима тако нешто нигдје другдје није забиљежено. Aли правда ето касни, па касни! Својим недоласком на парастос омаловажава се историја, ублажавају злочини, не осјећа туђа патња и вјечна туга за уморенима. Имају преча посла. Зашто је Кристијан Шварц-Шилинг тога дана био ван БиХ. Најављује приватну посјету Доњој Градини. Није то мјесто за излете. Градина је туга преголема. Aли нека. Нека дође Шилинг. Нека види. И нека се стиди! Видјећемо како ће бити и како ће се и он и неки други понашати када буде обиљежавана годишњица злочина у Сребреници. Како се може прихватити и та тужна чињеница да у Доњој Градини на парастосу жртвама усташког геноцида међународну заједницу, упорне заговараче неке нове и најновије демократије, представљају нижи међународни службеници?! Aли нека. Рекосмо с почетка. Ни парастоси ни комеморације, ни јубилеји нису нам исти. Ни прошлост, па ни будућност! Оно мало, нејачког везивног ткива у БиХ тешко да може повезати различите судбине народа, њихову историју, размјере страдања у посљедњих стотину година, у два свјетска и једном грађанском рату. По свему су разлике велике. Зато нам ни будућност не може бити иста. Како сада ствари стоје, заједно ћемо тешко успјети да ухватимо прикључак са свијетом. Не може нико отети народу његове снове, жеље и надања. Прије само неколико дана на састанку представника балканских земаља помињан је Космет мада није био на дневном реду, али тема је исувише врућа да се не помене. Због безбједности региона и свих народа у њему. Због тога су они помињали Космет, али и Срби због своје историје, опстанка и будућности. Упорно се одбијају било каква поређења и веза између Космета и Републике Српске. За сада, можда се силом може бранити било каква повезаност, али ко може експлицитно да тврди да садашња ситуација и позиција Републике Српске нису само трен у сасвим другачијој будућности?! Вријеме, ипак, носи своје. Као и жеље, које код српског народа тињају и не гасе се. Пантелија МAТAВУЉ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.