СРПСКA (не)слога је национално питање. Није ни чудо онда што су многе искрене српске патриоте умјесто молитве изговарале:
"Дај Боже да се Срби сложе" и што су четири славна слова С на српским обиљежјима опомињала на српски завјет на слогу, али и проклетство да једни другима окрећемо леђа. Јер много је примјера у историји када су Срби управо због неслоге губили част, главу, али и државу...
И када смо у Републици Српској мислили да су српске странке, превазишле сва неслагања на дневно-политичком плану, и постигле јединство око кључних питања која се тичу о(п)станка Републике Српске, из Партије демократског прогреса стигла је најава да њен лидер Младен Иванић можда, неће учествовати у преговорима о уставним промјенама у БиХ.
Да ли ће први човјек ПДП-а путовати у Широки Бријег, гдје су за 2. фебруар заказани разговори шест владајућих странака о реформи највишег правног акта БиХ одлучиће, поручили су, Предсједништво ове странке, због, како су навели, "несугласица" са СНСД-ом.
A разилажење партнера на власти у Српској почело је у вријеме кампање за предсједника Српске, на којој се, на "непријатно изненађење СНСД-а кандидовао и предсједник ПДП-а".
Сукоби који су тада настали, а који су били пропраћени понеком ружном ријечју, проширили су се и на процес одлучивања у Народној скупштини Српске, када ПДП, као једна од позиционих странака, није гласао за Економску политику.
Удаљавање је настављено отвореним "ратом" ПДП-а са предсједавајућим владине Комисије за приватизацију Бориславом Бијелићем око чувене продаје банака, али је забрињавајуће што је "разлаз" кулминирало у најави ПДП-а о игнорисању преговора о реформи Устава БиХ.
Редефинисање односа између двије партије и томе својствена политичка математика нормална су ствар на политичкој сцени, али је забрињавајуће када се трзавице дојучерашњих партнера почну рефлектовати на питања од којих зависе сви грађани Српске.
Преговори о уставним промјенама у БиХ не би никако требали да буду повезани са међустраначким превирањима. Када су у питању интереси Републике Српске, на састанцима гдје се разговара о будућем уређењу БиХ, морале би бити заступљене све политичке опције без обзира на њихове међусобне односе и политичке оријентације. На сусретима на којима се одлучује о судбини дејтонске БиХ, када је на столу и карта БиХ, коју би неки и да прекрајају на уштрб Српске, српски представници морају показати јединство.
Служећи се таквом логиком на будућим преговорима о уставним промјенама, осим владајућих странака, требало би да учествују и најјаче опозиционе партије, јер и оне имају иза себе одговарајуће бирачко тијело и треба да (с)носе одговорност.
Све српске парламентарне странке се у овом кључном реформском процесу морају издићи изнад партијских интереса и сукобљавања на политичкој, програмској и интересној сцени.
Да само тако могу одбранити национални интерес схватили су и представници хрватских странака у БиХ, па су недавно, ХДЗ БиХ и ХДЗ 1990., без обзира на све разлике, изашли са заједничком платформом о уставним промјенама у којој траже своју федералну јединицу.
Да је једини спас у слози већ су доказивали и сами српски представници када су формирали јединствен фронт као одговор на наметнуте мјере високог представника и у преговорима о реформи полиције.
На насушну потребу за слогом не смију заборавити ни у будућим реформама јер се од њих очекује заједнички став да са Српском нема лиценцирања и да су интереси Републике изнад личних и партијских.
Дај Боже да се Срби сложе!