Данас и овдје: Право на живот

МОЖЕ ли право на крв и страдање да буде испред права на радост и живот? Икад и игдје на свијету? Aли, ово је БиХ... Национализам је у њој увијек био у канџама "хуманиста" и "патриота", и то на све три стране, а његов правац дјеловања незаустављиво је ишао путем догматизма, ма колико се неко трудио да докаже супротно. Чак и такве институције као што је црква! Не треба онда да чуди што је национализам постао опијум за народ и што, на крају, обичног смртника доведе до - самообмане! Данас БиХ хара антикомунизам. Чак прераста у општу хистерију. Види се простим оком: руше се партизански споменици, извргава руглу антифашизам, сви се одричу Тита, као да није ни постојао... Све се, дакле, брише, исправља и преправља; као да је то историјски могуће? На таквим друштвеним рушевинама настају нове вође и идоли, сада, у овом времену, у србизму и осталим "измима" и успињу се "степеницама страха и очаја", које воде до неке нове, назови, националне побједе. Побједе која ће, кад-тад, побиједити побједника! Право на крв или право на радост, као велика животна замка, вреба и српски народ. Моје импресије испод Козаре, гдје ме је, у питому Мљечаницу, довела болесна кичма... Бројни запуштени биљези и споменици из Другог свјетског рата, свједоче сада о - поразу побједе! Близу су Градина и Јасеновац. Тамни одсјај пада и на њих. На та два европска стратишта, која уз људску бестијалност и помрачени ум, свједоче - историјски свједоче - ко се дигао на устанак! Устанак антифашистички! Први у поробљеној Европи, 1941. године! Европа с којом се данас нагађамо и погађамо да ли смо (и колико) њен дио, никада се неће одрећи антифашизма. Ма, каква Европа била! Уосталом, шта је Европа поручила Мађарима кад им је, као тобож насљеђе комунистичког времена, почео "сметати" обелиск у славу совјетске армије која је ослободила Мађарску. Руке даље или вас неће бити! Шта је речено новој "хитлеровској младежи" у Њемачкој - причајте ви причу, али не дижите главу да вас ђаво не би однио! Има и Европа своје лице и наличје! A гдје смо ми у цијелој тој причи? Нисам чуо да је током априлских свечаности неко гласно рекао да је Поткозарје дало таквог човјека, као што је био "доктор Младен", људска громада Младен Стојановић! Или, да је бањолучка породица Мажар, једина у некадашњој Југославији, дала три народна хероја, три рођена брата: Ивицу, Јосипа-Шошу и Драгу. Можда није гласно речено, не знам... Или, одавде из Мљечанице, испод саме Козаре, цијели свијет изгледа другачије. И то не случајно. Нису Срби велика породица смрти и крви, већ и живота и радости. Чак и кад им историја није била ни наклоњена! Уосталом, зато су кроз вијекове и побјеђивали. Па и онда када нису били на побједничкој страни... Томо МAРИЋ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.