У тешком тренутку српске историје Космет је отргнут од матице Србије наочиглед Уједињених нација и читавог демократског свијета.
Осокољена групацијом земаља западне Европе и Aмерике, Скупштина Космета прогласила је независност јужне српске покрајине. Тиме се завршава дуго поглавље распада Југославије. Заобиђено је међународно право по којем је до сада мање-више владао свјетски мир.
Касно је и прекасно стигла порука предсједника Владе Србије Војислава Коштунице да Срби треба да остану на Космету "у својим кућама у својој Србији". Касно је и за везивање завежљаја, а камоли да размишљају шта ће и куда ће. Прекројене су границе Србије, чланице Уједињених нација.
Свијет је овим преседаном поставио нови камен међаш будућих свјетских односа. Признавање независности Космета је преседан у међународном праву, чиме је отворена Пандорина кутија која ће сигурно дестабилизовати Европу. Остали народи разбацани у више држава на Старом континенту тражиће своје право да се уједине.
Први преседан вуче други и врло брзо ће се показати и потврдити да више ништа неће бити као што је до јуче било. Aуторитет УН је неповратно пољуљан.
Истовремено, многи региони у свијету од Квебека до Корзике, Баскије, Каталоније, Нагорно Карабаха, који имају давнашње чежње за самосталношћу, добијају крила и вјетар у леђа.
Родиће се косметски синдром. Aко је Косовцима признато право за осамостаљивање и други народи с правом стају у колону и са истим циљем. По ком основу се онда може спријечити исто право Републици Српској за самоопредјељење и отцјепљење?
Српска је призната од свијета, за шта је гарант Дејтонски мировни споразум. По међународном праву и по вољи великих сила добила је своје прерогативе и има своје легитимне захтјеве у БиХ. Како ће Европа, примјера ради, спријечити подјелу Македоније која је етнички на лабавим темељима. A пошто ће државе појединачно признавати Космет, тако ће бити и са другима. Садашње цијепање Србије, чији је Космет хиљаду година, не може се поредити са БиХ која и није била држава. Постојали су, као и сада, народи који су имали своје тежње, као и данас...