Да ли смо ушли у завршну фазу распада постојећег међународног поретка

Свијет се поново налази у предвестфалском времену, усред новог Тридесетогодишњег рата. Постоји релативни глобални хаос и нешто ново ће морати да произађе из свега тога. За будући глобални поредак потребан је нови међународни конструкт и хегемонија не би требало да буде амерички циљ јер САД немају капацитет да више арбитрирају у сваком спору широм свијета. Поручио је ово прије десет година бивши амерички државни секретар Хенри Киснџер указујући да је овај систем, који су остатку свијета својевремено наметнули империјалисти - на издисају.

Како је тада истакао Кисинџер, није више примјенљиво да Русија, Кина или Блиски исток крше међународни поредак, већ је неопходно разумјети и прилагодити се њиховим супротстављеним идеолошким оквирима. Он је тада оспорио и спремност САД да се позабаве промјенљивим свјетским поретком.

- Данас не постоји консензус у америчкој спољној политици. Шта покушавамо да урадимо, избјегнемо или постигнемо? Свака нова америчка администрација долази са новим идејама и покушава нова рјешења за појединачне проблеме, али оно што је САД заиста потребно је свеобухватна велика стратегија. Свака нова администрација не може стално да се бави новим тактикама - поручио је тада бивши амерички дипломата.

Оно што се данас дешава широм свијета указује да је Кисинџер био видовит те да појам међународног поретка, успостављеног на концепту глобализма, либерализма и хегемонизма - губи битку. Све чешће се  могу чути изјаве појединих аналитичара, али и политичара да се глобални баланс моћи тектонски мијења и да поједини западни лидери више нису у стању да одрже доминантне позиције својих земаља. Они сматрају да ниједна група држава данас није способна да наметне своју визију правде или поретка остатку свијета.

КРАЈ ГЛОБАЛИСТА

Традиционалне међународне институције слабе, а њихове функције се преиспитују. Западна Европа, некада централни стуб глобалне дипломатије, налази се у завршној фази свог стратешког пада. Наговијестио је то недавно и амерички предсједник Доналд Трамп поручујући да САД немају више намјеру да диктирају другима како да живе, да нема намјеру да спроводи политику изградње нација те да до мира, просперитета и напретка не може доћи одрицањем од свог идентитета и насљеђа.

Иако су га многи, а поготово они из западне Европе у први мах доживјели као политичког ријалити играча, забављача који ће све урадити зарад гледаности и рејтинга, потези које вуче указују да је његова крајња намјера да извуче САД из постојећих раља дубоке државе и глобалиста који се залажу за различите либералне агенде, а које су ову државу претвориле у водећег хегемона, те до тачке пуцања подијелиле отуђено америчко друштво. Планови да се оконча рат у Украјини, тарифе и трговински ратови, укидање великог броја организација попут УСАИД-а, само су неке од ствари које је Трамп одмах спровео у дјело.

А због чега долази до распада постојећег међународног поретка? Историјски гледано колективни Запад је након превазилажења своје унутрашње биполарности послије Другог свјетског рата направио избор у корист политике обезбјеђивања своје глобалне доминације. Недостајала је стратешка далековидост да на основу принципа једнакости у овај свијет буду примљене и такозване незападне силе попут Русије, Кине, Индије и, рецимо, Бразила. То би радикално промијенило карактер читавог међународног система и поретка. Како су каснији догађаји показали, цијена овог концепта западне хегемоније и англосаксонског капитализма донијела је у свијету много невоља, ратова и смрти. Нестабилност је била загарантована, што су на својој кожи могли осјетити и балкански народи.

Примјера ради, савјет за спољне послове САД и Билдерберг група, а на приједлог министара спољних послова Њемачке, Италије, Аустрије и Канаде, на састанку 18. маја 1992. године у француском Евијану донијели су одлуку о "праву на интервенцију у унутрашње послове државе, с циљем заштите људских права" и то без одлуке Савјета безбједности УН.

То је први пут потврђено у пракси бомбардовањем СР Југославије 1999. Лидерска улога у том великом захвату додијељена је САД. Њихов главни мото је био десуверенизација држава, јер је сматрано да је старомодни модел националних држава неспојив са модерним временима.

Шта је пошло по злу у евроатлантској зони? Процес ширења НАТО-а је убрзан и праћен пријемом земаља источне и централне Европе у Европску унију. Руска забринутост није узета у обзир. Ни Савјет Русија - НАТО није функционисао. Запад је тврдоглаво бранио НАТО-центричност европске безбједносне архитектуре и отуђење је сваким даном попут квасца расло. Руски предсједник је 10. фебруара 2007. одржао у Минхену свој чувени говор, који је био упозорење Западу. Нико га озбиљно није схватио.

У априлу 2008. године на самиту НАТО-а у Букурешту одлучено је да ће Грузија и Украјина постати чланице ове војне алијансе упркос противљењу Москве. Исте године, 8. августа, грузијски режим, уз прећутну сагласност Вашингтона, покренуо је агресију против Јужне Осетије. Као резултат тога, Русија је била приморана да призна независност Јужне Осетије и Абхазије.

Крајем 2013. избила је украјинска криза, а годину дана касније долази и до државног удара у ком прозападна опозиција долази на власт. Употреба војске против Донбаса је настављена. Након тога долази до склапања Минског споразума, који је аминовао Савјет безбједности УН. Он је предвиђао стварање посебног статуса за ДНР. Међутим, све то није испоштовано и дошло је до реакције - руске специјалне војне операције.

Владајуће елите у Бриселу, Берлину, Паризу и Лондону настављају да живе заробљене у прошлости, понашајући се попут Сизифа​

БУМЕРАНГ

Резултат те кратковиде и себичне политике западних елита, невољних да се одрекну начина постојања који им је омогућавао да извлаче геополитичку ренту од остатка свијета, довео је свјетску политику и развој у ћорсокак. Катализатор за рушење досадашњег свјетског поретка несумљиво је био украјински сукоб, који је изазвао Запад. Крајњи циљ био је наношење стратешког пораза Русији, а до ког су требале да доведу и многобројне уведене западне санкције.

Умјесто тога, економије западних земаља су доживјеле ефекат бумеранга - растуће цијене енергије и повлачење са руског тржишта довели су до рецесије и наглог раста инфлације у Европи. Истовремено, појавиле су се економске контрадикције између САД и земаља ЕУ, које су постале зависне од испорука скупог америчког течног природног гаса. Цијене енергије у Европи су се испоставиле од три до пет пута вишим него у САД.

Истовремено, слобода говора је у већини западних земаља потискивана и свако неслагање је било сузбијано, уз образложење да се ради о штетном проруском наративу. Све то је пратио и отворени интервенционизам, како политички тако и директни, а што је и данас више него примјетно у БиХ.

Процеси који се попут кугле котрљају низбрдо говоре да се ушло у крај једне идеолошке ере у којој су глобалисти владали и на штету мањих се богатили. Они су несумњиво додатно убрзани доласком на власт Доналда Трампа, чија је намјера стварање мултиполарног и праведнијег свијета, што би пратило и реформисање међународних институција. Традиционална породица се такође враћа у центар америчког живота, са само два пола и заједницама између њих признатим на савезном нивоу. Трамп, у ствари, ради све оно што је Путин спровео у Русији како би је спасао из раља глобалиста и породичних либералиста.

Нова америчка администрација је такође јасно ставила до знања да ће инсистирати на сличној трансформацији политика и других западних земаља, при томе обећавајући да ће подржавати идеолошки сродне политичке снаге и покрете у Европи. Генерално гледајући, крајњи циљ је стварање најповољнијих услова у САД не само за пословање већ и за живот. Ова стратегија означава прелазак са геополитике на геоекономију, што је у суштој супротности са политиком коју је претходно спроводила Бајденова администрација, али и већина европских елита.

Распад Совјетског Савеза и пад Америке имају изузетне сличности. Совјетски Савез је пропао јер је маргинализовао предузетничку класу. САД посљедњих година посрћу јер је владајућа класа маргинализовала радничку класу, што је довело до екстремне економске неједнакости и политичке поларизације. У свом првом мандату Трамп није успио да то промијени. У свом другом мандату, он као да примјењује Путинов приручник - националистичког градитеља фокусираног на унутрашње послове и обнову своје индустријске базе.

ПРОЈЕКАТ 2025

У ствари, Трамп се вјероватно држи препорука Фондације Херитиџ, која је прије неколико година објавила документ од 900 страна под називом "Пројект 2025" у којем се сугерише шта би то Америка требало да уради. Једна од препорука је - демонтажа административне и дубоке државе отказивањем иницијатива и пројеката који не одговарају конзервативним циљевима. То би подразумијевало и окончање америчког интервенционизма, али и рјешавање питања нелегалних миграција.

Уз мало маште може се наслутити како то аутори овог пројекта виде нову Америку - то је хришћанска нација која подсјећа на ону из 1950. у којој породица почива на традиционалним вриједностима.

Фондација Херитиџ је, иначе, конзервативни тинк-тенк основан 1973. године. Ова организација је имала значајан утицај на креирање јавне политике САД. Прије шест година рангирана је међу најутицајнијим америчким организацијама за јавну политику. На свеченој вечери 2022. године Трамп ју је отворено подржао рекавши да ће она поставити темеље и детаљно описати планове за то шта ће МАГА покрет тачно морати да уради када дође на власт.

Низ извршних наредби које је Трамп у међувремену издао поклопио се са циљевима дефинисаним у поменутом пројекту. Амерички медији су анализирали 53 извршне наредбе које је он потписао у својој првој седмици као предсједник. Дошли су до податка да је 36 тих наредби у складу са приједлозима ове фондације.

Према оцјенама појединих аналитичара, САД и Русија ће на крају вјероватно ући у посебну лигу као двије ресурсно самодовољне земље. Сљедећи ниво водећих глобалних сила укључује Кину, Индију и могуће Бразил.

Када је у питању Стари континент, све некако указује да је готово неизбјежан распад или значајна структурна демонтажа Европске уније, што би подразумијевало територијалну и политичку реорганизацију.

Нажалост, владајуће политичке елите у Бриселу, Берлину, Паризу и Лондону настављају да живе заробљене у прошлости, понашајући се попут Сизифа који и даље покушава да камен врати на врх брда.

С друге стране, руско-кинеска, а онда и америчка визија новог свјетског поретка постаје привлачнија све већем броју држава, поготово онима које је постојећи либерални међународни поредак ставио у неповољан и подређен положај. Посебно је то видљиво у оним земљама које су фрустриране константним западним лицемјерјем у селективној примјени глобалних правила и међународних норми.   

Сличности Русије и САД

САД и Русија имају више заједничког него што би то жељеле да признају. Као што је амерички футуриста Лоренс Тауб истакао осамдесетих година прошлог вијека, обје земље су настале из револуција против европских империја и биле су засноване на хуманитарним политичким идеалима. Штавише, и САД и Русија имају федералне политичке структуре и првенствено европске културне коријене.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.