Да ли се нови свјетски рат већ води испод земље

Нафта је обиљежила 20. вијек. Критични минерали, полупроводници и вјештачка интелигенција могли би одредити 21. вијек. Јер, ко контролише енергију, контролише државе, а ко буде контролисао критичне минерале, чипове и инфраструктуру вјештачке интелигенције, контролисаће нову глобалну економију.

Док се глобална јавност бави ратовима, инфлацијом, миграцијама и политичким кризама, паралелно се одвија далеко дубља и дугорочнија борба. Она већ сада преобликује односе моћи у свијету. Ријеч је о трци за контролом над ријетким минералима и критичним сировинама. Они представљају темељ савремене индустрије, од електричних аутомобила и батерија, до војне технологије, чипова, свемирске индустрије и вјештачке интелигенције. Управо због тога све више аналитичара сматра да свијет улази у нову фазу глобалне економије. У тој фази више неће бити пресудна само нафта и гас, већ минерали без којих модерна технологија не може функционисати. Историјски посматрано, глобални системи моћи увијек су се организовали око једног кључног ресурса. Британија око угља и трговине, Бретон Вудс систем око долара и финансијске хегемоније САД, а ОПЕК око нафте као стратешке полуге. Данас се формира нови еквивалент тих система - систем критичних минерала, чипова и дигиталне инфраструктуре.

Потражња за литијумом

Процјене Међународне агенције за енергију показују да би потражња за литијумом до средине наредне деценије могла порасти неколико пута. Сличан раст очекује се и код никла, графита, бакра, кобалта и ријетких земних елемената. Разлог је једноставан: свака електрична батерија, сваки такозвани дата-центар, војни систем нове генерације и технологија зелене транзиције директно зависи од ових ресурса.

Један електрични аутомобил захтијева неколико пута више минералних сировина него класично возило са мотором са унутрашњим сагоријевањем. Огромне количине бакра потребне су за електромреже и пуњаче. Литијум је кључан за батерије, никл за енергетску густину батеријских ћелија, а ријетки земни елементи за магнете у моторима и вјетротурбинама. Због тога се питање рудника данас директно повезује са питањем будуће економске и геополитичке моћи.

Према појединим процјенама, глобално тржиште батерија могло би до краја деценије достићи вриједност од више стотина милијарди долара.

Велике технолошке компаније већ сада упозоравају да ће и развој вјештачке интелигенције захтијевати драматично повећање енергетских и сировинских капацитета. Додатну тежину читавој причи даје чињеница да експлозија развоја вјештачке интелигенције и дата-центара значајно повећава потрошњу енергије и притисак на ланце снабдијевања критичним минералима. Савремени системи, сервери и суперкомпјутери захтијевају огромне количине бакра, специјализованих полупроводника и ријетких елемената. Због тога се борба за минерале више не везује само за аутомобилску индустрију, већ постаје дио контроле над дигиталном инфраструктуром будућности.

Управо због тога САД су посљедњих година увеле серију ограничења на извоз напредних полупроводника и технологија за производњу чипова према Кини, настојећи успорити развој кинеске индустрије вјештачке интелигенције и суперкомпјутера. Тај потез показао је да чипови и минерали више нису само питање трговине, већ инструмент глобалне стратешке моћи.

Финансијски рат и берзе

Поред држава и корпорација, у трку за критичне минерале све агресивније улази и глобални финансијски сектор. Инвестициони и хеџ фондови, велике банке попут Блек рока, Вангарда и Голдман сакса посљедњих година значајно повећавају улагања у рударске компаније. На тај начин минерали све више постају не само индустријска, већ и финансијска имовина.

Цијене литијума, никла и других критичних минерала данас су предмет снажних берзанских шпекулација. Њихове осцилације директно утичу на тржишта електричних возила, технолошких компанија и инвестиционих фондова. Поједини аналитичари упозоравају да би у будућности могло доћи до формирања минералних балона, сличних нафтним и технолошким шпекулативним циклусима из претходних деценија.

У таквом систему рудници више нису само индустријски пројекти, они постају дио глобалне финансијске архитектуре у којој капитал унапријед обликује геополитичке и економске процесе.

Кина и ресурси

Посебно је значајно што се кључна моћ у овом сектору не налази само у рудницима, већ и у преради. Кина данас контролише доминантан дио глобалних капацитета за прераду ријетких земних елемената. Такође, контролише велики дио производње батеријских компоненти, анода, катода и специјализованих магнета. Ови магнети користе се у електричним моторима, дроновима, ракетним системима и савременој електроници.

Према глобалним процјенама, Кина контролише око 85 до 90 одсто свјетске прераде ријетких земних елемената, као и више од 70 одсто производње батеријских ћелија и компоненти. Ове бројке јасно показују степен зависности западних економија од кинеских индустријских ланаца.

Та доминација није настала случајно. Пекинг је још деведесетих година систематски градио вертикално интегрисан ланац, од рудника до прераде.

Док су западне земље затварале руднике због еколошких стандарда и пресељења производње, Кина је преузимала читав сектор. Данас, чак и када сировине долазе из Аустралије, Африке или Латинске Америке, највећа додатна вриједност остаје у азијским прерађивачким центрима.

Кинеске компаније посљедњих година агресивно инвестирају у руднике литијума у Африци, Јужној Америци и Аустралији, док је Африка посебно важна као простор инфраструктурне и ресурсне експанзије.

Поједини западни аналитичари упозоравају да је Кина у овом сектору достигла ниво доминације какав су САД имале у енергетском систему нафте након Другог свјетског рата.

Америка и Европа

Управо због тога САД и Европска унија убрзано покушавају да створе алтернативне ланце снабдијевања с циљем смањења зависности од Кине. Вашингтон је усвојио низ закона и индустријских пакета којима подстиче домаћу производњу батерија, електричних возила и критичних минерала. Истовремено, покушава се изградити паралелни систем снабдијевања преко Канаде, Аустралије и савезника.

Овај процес води ка постепеном раздвајању западних и кинеских индустријских ланаца. Све више се говори о враћању производње у политички и стратешки поуздане земље. То значи да свијет улази у фазу формирања паралелних технолошких и индустријских блокова, једног под доминацијом Запада и другог под снажним утицајем Кине.

Европска унија је због тога усвојила и "Акт о критичним сировинама", стратешки документ чији је циљ смањење зависности Европе од кинеских ланаца снабдијевања и развој сопствених рударских, прерађивачких и индустријских капацитета. Брисел тиме први пут критичне минерале третира као питање економске безбједности и геополитичке стабилности, а не само индустријске политике. ЕУ пак покушава да развије властите капацитете за рударство, прераду и производњу батерија, али се суочава са унутрашњом противрјечношћу. Европа жели зелену транзицију, али не жели руднике у сопственом простору.

Технолошка револуција

Борба за критичне минерале данас је директно повезана са глобалним технолошким ратом између САД и Кине. Производња полупроводника, напредних чипова и АИ инфраструктуре зависи од читавог низа ријетких минерала и специјализованих материјала. Компаније попут Нвидије, које доминирају сектором вјештачке интелигенције и дата-центара, у потпуности зависе од стабилних ланаца снабдијевања полупроводницима и критичним минералима. Посебно је осјетљиво питање Тајвана, центра глобалне производње најнапреднијих чипова.

Колико су глобални ланци снабдијевања постали рањиви показала је и криза у Црвеном мору, када су напади на бродове и поремећаји поморских рута довели до раста транспортних трошкова и успоравања испорука између Азије и Европе. Та дешавања додатно су појачала страх западних економија да превелика зависност од удаљених рута и азијских производних центара представља стратешки ризик у времену глобалних криза и геополитичких сукоба.

Ова зависност открива кључну слабост модерне економије: дигитална револуција почива на физички ограниченим ресурсима. Савремена војна индустрија додатно повећава значај критичних минерала. Борбени авиони попут "F-35" користе велике количине ријетких земних елемената, специјализованих легура и напредне електронике.

Африка као бојно поље

Африка је већ постала централно поље глобалне борбе за минерале. Демократска Република Конго, Намибија, Зимбабве и земље Сахела посједују огромне резерве кобалта, литијума и уранијума.

У тим регионима се укрштају интереси Кине, Запада, Русије, приватних војних структура и великих рударских корпорација.

Поједини аналитичари сматрају да се дио политичких нестабилности у Африци више не може разумјети изван контекста ресурсне геополитике.

Позиција Балкана

И Балкан постепено добија нову стратешку тежину у глобалном систему. Поред географског положаја и транспортних коридора, регион постаје интересантан због потенцијалних резерви критичних минерала.

Истраживања се спроводе у Србији, БиХ, односно Републици Српској, Сјеверној Македонији, Грчкој, Румунији и дијеловима Хрватске.

За Европску унију, ови ресурси значе краће ланце снабдијевања и мању зависност од глобалних поморских рута. Балкан тиме улази у нову геоекономску позицију, као потенцијални ресурсни коридор Европе.

Најконкретнији литијумски пројекти у региону налазе се у Лопарама на Мајевици и у Србији кроз пројекат Јадар. У Лопарама су геолошка истраживања показала присуство литијум-карбоната и пратећих минерала. Пројекат је повезан са међународним компанијама и потенцијално би могао постати дио европског ланца батеријске индустрије.

Међутим, локални отпор остаје снажан, уз нагласак на еколошке ризике и питање дугорочног развоја региона.

Кључно питање за Балкан, да ли ће земље региона изградити сопствену индустријску и прерађивачку базу или остати извор сировина. Историјски гледано, највећа вриједност ријетко остаје у земљама гдје се ресурси копају. Она се ствара у преради, технологији и финалним производима.

Моћ није у копању

Пројекти у Лопарама, Јадру и ширем Балкану нису локалне приче, већ дио дубоке глобалне трансформације. Земље које остану само извозници сировина ризикују маргинализацију у новом економском поретку. Моћ ће припадати онима који контролишу прераду, технологију, патенте, батерије, чипове и АИ инфраструктуру. Због тога се све више говори о новом облику колонијалне економије, у којем се борба не води за територије, већ за контролу индустријских ланаца. У том систему рудници су тек почетак, док се стварна моћ концентрише у технолошким и финансијским центрима.

Као што су империје контролисале трговачке руте, нафта је дефинисала 20. вијек, тако ће 21. вијек одредити они који контролишу читав ланац, од минерала, преко чипова и енергије, до алгоритама вјештачке интелигенције.

Компаније као државе

Експанзија вјештачке интелигенције довела је до наглог раста потрошње електричне енергије у глобалним дата-центрима. Поједине процјене показују да би до краја деценије велики технолошки центри могли трошити више струје него поједине мање европске државе. Компаније које развијају АИ системе већ сада убрзано инвестирају у енергетску инфраструктуру, нуклеарну енергију и стабилне изворе снабдијевања струјом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.