Да ли је Берлински зид поново пред рушењем

Канцелар Фридрих Мерц је обећао преокрет, а добио политички земљотрес. Док Њемачка чека да реформе донесу раст и олакшање грађанима, инфлација и трошкови енергената поново притискају домаћинства, повјерење у владу је ниско, а АфД осваја све више гласова. Проблем зато више није само Мерцов рејтинг. Пред њим се мијења цијела политичка карта Њемачке, а са њом се отвара и много веће питање: да ли се назире крај политичког модела који је након уједињења почивао на доминацији западноњемачког центра.

Када је у мају прошле године представио програм нове владе, Мерц је обећао јачу њемачку привреду, мање бирократије, већа улагања и реформе чије би резултате грађани требало да осјете у првим мјесецима. Циљ је био да Њемачка поново постане конкурентнија и да дугогодишња економска стагнација буде прекинута. Проблем је што се економски опоравак још није претворио у политички резултат.

Опоравак касни

Најновија прогноза званичних институција предвиђа раст њемачког БДП-а од 1,4 одсто у 2026. години и 1,2 одсто у 2027. години, уз раст од 0,8 одсто у 2028. години. То јесте побољшање у односу на раније прогнозе и потврда да се њемачка привреда постепено опоравља, али не и нагли преокрет какав би Мерцовој влади одмах донио политичку корист. Ове институције наводе да опоравак подржавају већа државна потрошња на инфраструктуру, климу и одбрану, као и снажнији подстицаји из иностранства. Истовремено, високе цијене енергије и даље представљају ризик, а потрошња домаћинстава остаје пригушена због инфлације. Другим ријечима, Њемачка више није у истој економској позицији као током периода продужене стагнације, али опоравак није довољно снажан да би сам по себи затворио политички простор који се отворио око Мерцове владе.

И ту настаје један од кључних проблема садашње Њемачке. Макроекономски показатељи могу бити бољи, а да грађани и даље немају осјећај да им је боље.

Податак о расту БДП-а не мијења рачун за струју, цијену горива или трошкове становања. Не рјешава неизвјесност радника у индустрији и не даје аутоматски одговор компанијама које покушавају да остану конкурентне на свјетском тржишту. Управо тај јаз између економског опоравка у статистици и осјећаја економске сигурности у домаћинствима може постати један од важнијих политичких проблема Мерцове владе.

Индустријски удар

Истовремено, подаци из индустрије показују зашто грађани тај опоравак још не осјећају снажно. Укупна производња у Њемачкој у јулу је пала 1,1 одсто у односу на јун, док је у поређењу са јулом прошле године била мања 1,6 одсто. Производња у индустрији, без енергетике и грађевинарства, смањена је у јулу за 2,2 одсто на мјесечном нивоу, а за 3,3 одсто у односу на исти мјесец прошле године. Посебно је упечатљив пад у аутомобилској индустрији, гдје је производња у јулу била 9,2 одсто мања него у јуну.

Управо је аутомобилска индустрија важна, јер симболизује снагу њемачког индустријског модела. Деценијама су велики произвођачи аутомобила, њихови добављачи и извозно оријентисана производња били један од стубова њемачке привреде. Када тај сектор успорава, посљедице нису ограничене само на фабричке хале. Оне се преливају на добављаче, регије у којима су фабрике смјештене, запосленост и укупно расположење јавности.

Ни енергија више није само економска ставка, већ политичко питање. Високе цијене енергената притискају потрошњу и индустрију, док неизвјесност на међународном тржишту додатно отежава планирање компанија. Према најновијој прогнози ifo института, управо развој цијена енергије представља један од највећих ризика за њемачку економију. Управо ту економски проблем постаје политички проблем. Ако грађани не виде резултат опоравка, они не оцјењују економску прогнозу, већ власт која је обећала да ће је претворити у бољи живот. Тако се ствара политички незгодан јаз. Влада говори о реформама чији ће резултати бити видљиви постепено, док грађани већ виде рачуне, цијене на бензинским пумпама и несигурност радних мјеста.

АфД расте

Посљедњи показатељи расположења то потврђују. Према септембарском истраживању, АфД је на 27 одсто, док је Унија на 21 одсто. СПД је на 13, а Зелени на 15 одсто. Истраживање је спроведено од 31. августа до 2. септембра на 1.319 испитаника, а сами истраживачи упозоравају да резултате треба посматрати уз статистичку маргину одступања. То није прогноза изборног исхода, већ мјера тренутног расположења бирача. АфД је на савезним изборима 2025. године освојила 20,8 одсто другог гласа и 152 мандата, што је било 69 мандата више него 2021. године. Бундестаг има 630 посланичких мјеста. Годину и по касније, покрајински избори показују да се њена снага додатно проширила.

У Мекленбургу Западној Померанији АфД је на изборима 20. септембра освојила 38,2 одсто гласова, док је ЦДУ остала на 4,9 одсто и није прешла изборни праг за улазак у покрајински парламент. Тај резултат је посебно значајан јер показује колико је у једном дијелу источне Њемачке ослабио традиционални политички центар. У Берлину је слика другачија, али такође показује да АфД није ограничена само на најјаче упориште на истоку. Тамо је освојила 16,3 одсто, док је ЦДУ завршила на око 19 одсто.

Значај ових избора није само у покрајинским парламентима. Они показују да АфД више није политички феномен који се може објашњавати само специфичностима источне Њемачке. Њен раст сада утиче и на начин на који друге странке морају да говоре о економији, миграцијама и енергетици.

Исток гласа

То, међутим, не значи да је источна Њемачка изгубила посебну политичку тежину. Напротив. Управо је на истоку највидљивији јаз између традиционалних странака и дијела бирача који сматрају да су њихови економски и социјални проблеми годинама били недовољно заступљени у Берлину. Њен успон се у њемачким анализама повезује са комбинацијом економског незадовољства, питања миграција и осјећаја дијела бирача да власт не реагује довољно брзо на проблеме који су за њих непосредни. Истовремено, источни дио земље и даље има посебне економске и демографске проблеме, укључујући мање приватно богатство домаћинстава у односу на запад. То је важно, јер политички однос истока према Берлину није настао преко ноћи.

Након уједињења Њемачке, источни дио земље прошао је кроз дубоку економску трансформацију. Многе индустрије које су постојале у бившој Источној Њемачкој нестале су или су промијениле власничку и производну структуру. Дио становништва преселио се на запад у потрази за послом, а демографске посљедице тог процеса осјећају се и данас. Зато су економске теме у источној Њемачкој често више од питања животног стандарда. Оне су повезане и са осјећајем статуса, политичког утицаја и питањем да ли је обећање о стварно равноправном уједињењу у потпуности испуњено.

А ту се отвара и много већа прича. Тридесет шест година послије пада Берлинског зида показује се да политичке подјеле нису нестале онолико колико се вјеровало. Економске и социјалне разлике између истока и запада јесу се мијењале, али политичке разлике поново излазе на површину.

Источна Њемачка данас све снажније гласа другачије од политичког центра у Берлину, а АфД је у том простору постала један од главних израза тог политичког незадовољства. Њен успон зато више није само питање односа према једној странци, већ и питање будућег политичког правца цијеле земље. Посебно је важна симболика тог процеса.

Западни модел

Након уједињења, западноњемачки политички модел постао је темељ цијеле државе. Тај модел почивао је на снажној улози ЦДУ и СПД, чврстом ослонцу на НАТО и САД, европским интеграцијама и релативно широком консензусу о кључним питањима спољне и безбједносне политике.

Тај модел није био само политички. Био је и економски. Њемачка је своју снагу градила на извозу, индустрији, релативно јефтиној енергији, стабилним европским тржиштима и снажним везама са САД. Када су се ти услови почели мијењати, почеле су се мијењати и претпоставке на којима је почивао досадашњи политички консензус.

Њемачка се суочила са скупљом енергијом, снажнијом конкуренцијом Кине, проблемима у аутомобилској индустрији и притиском да повећа издвајања за одбрану. Држава истовремено покушава да финансира велика улагања у инфраструктуру и модернизацију, док јавне финансије остају под притиском. Ifo у актуелној прогнози очекује да ће државни дефицит порасти са три одсто БДП-а у 2025. на 4,6 одсто у 2028. години. То значи да Мерц не покушава да поправи само један сегмент економије. Он покушава да промијени модел који је годинама био један од темеља њемачке економске снаге. Управо су те поставке данас под све већим притиском. Ако је пад Берлинског зида 1989. симболички означио побједу западноњемачког модела и коначну оријентацију уједињене Њемачке према Западу, раст АфД-а отвара питање да ли се тај консензус данас доводи у питање.

Другачији курс

АфД не нуди само промјену власти, већ промјену курса. У економији то значи мање регулације, ниже енергетске трошкове и снажнији ослонац на индустрију. У социјалној политици странка тражи веће повезивање социјалних давања са радом и другачији приступ миграцијама. У европској политици заговара већи степен националних овлашћења и слабију улогу институција ЕУ. Највећа разлика је, међутим, у енергетској и спољној политици. АфД тражи повратак нуклеарној енергији, наставак коришћења угља и смањење енергетских трошкова. У спољној политици странка тражи укидање санкција Русији, обнову економских односа и другачији приступ рату у Украјини, укључујући идеју неутралне Украјине ван НАТО-а и ЕУ.

То би представљало значајан заокрет у односу на садашњи курс Берлина. Такав програм има јасну политичку логику: дио бирача који високе трошкове енергије, миграције и економску стагнацију повезује са одлукама садашњег политичког центра добија странку која нуди другачији правац.

Међутим, овдје је важно раздвојити политичку понуду од питања њене могуће реализације. Да ли би све те политике у пракси донијеле резултате које АфД најављује, друго је питање. Њемачка привреда је дубоко повезана са европским тржиштем, глобалним ланцима снабдијевања и безбједносним структурама Запада, па би промјена курса имала шире посљедице.

Повратак на јефтинију енергију, на примјер, није само политичка одлука. Он зависи од доступности енергената, инфраструктуре, европских правила и односа са спољним партнерима. Слично је и са индустријом, која не зависи само од домаће регулативе већ и од глобалне конкуренције. Ипак, раст АфД-а није могуће објаснити само односом према Русији или енергетици. На економску слабост Њемачке утичу и структурни проблеми индустрије, слабљење извоза, конкуренција из Кине, високи трошкови производње и дужи период недовољних инвестиција. Зато се спор око АфД-а све мање своди само на питање њеног уласка у власт. Суштина је и у томе што су теме које је та странка годинама гурала на политичку маргину сада постале централне теме њемачке политике. Миграције, енергија, индустријска политика, однос према ЕУ и Русији више нису периферна питања њемачке политичке сцене. О њима сада морају да говоре и странке које су деценијама представљале главни политички центар. У том смислу, АфД не нуди само другу владу. Нуди другачију дефиницију њемачког курса.

Нова рачуница

АфД, ипак, још нема парламентарну снагу за самостално формирање савезне владе. Бундестаг има 630 посланика, што значи да је за апсолутну већину потребно 316 мандата. АфД их има 152. До самосталне већине недостајала би јој 164 мандата. Други пут до власти био би договор са другим странкама. Али управо ту се налази највећа политичка препрека, јер остале странке њемачког политичког центра одбијају савезну сарадњу са АфД-ом.

Због тога њен раст тренутно не значи аутоматски и улазак у савезну владу. Значи нешто друго, политички већ веома важно: мијења рачуницу свих осталих. Што је АфД јача, ЦДУ и СПД теже могу да игноришу теме на којима она осваја гласове. Истовремено, што је АфД јача, већи је притисак на традиционалне странке да одговоре на питања која она поставља као приоритетна. То је можда и најважнија промјена коју доноси њен раст. Странка не мора да има већину да би промијенила политичку агенду. Довољно је да буде довољно јака да друге странке морају да објашњавају зашто прихватају или одбијају њене теме.

Мерц зато више не може да се ослони само на аргумент да је за реформе потребно вријеме. Он мора да покаже да се промјене виде. Јер када влада тражи вријеме, а грађани траже промјену, разлика између те двије стране постаје политички проблем. АфД такав курс већ нуди кроз строжу миграциону политику, политику усмјерену на ниже трошкове енергије, мање регулације, другачији социјални систем, више националних надлежности и потпуно другачији однос према Русији и Украјини. Мерц зато више не брани само свој рејтинг. Брани политички центар који му измиче.

А иза те борбе стоји још веће питање. Да ли се мијења политичка Њемачка настала послије уједињења, када је западноњемачки модел постао темељ цијеле државе? Јер ако се тај модел мијења, онда раст АфД-а није само прича о једној странци. Он је дио ширег процеса у којем се мијењају односи између истока и запада, између националних и европских приоритета, између индустрије и енергетске политике, али и између традиционалног политичког центра и бирача који више не прихватају његове одговоре као довољне. Можда је то и највећи парадокс данашњег њемачког политичког тренутка. Берлински зид је једном пао да би се Њемачка ујединила. Данас, готово четири деценије касније, поново се говори о политичком зиду који раздваја земљу. Само што овога пута не раздваја Источни и Западни Берлин, већ двије представе о томе каква Њемачка треба да буде.

Велики пад подршке

Само 13 одсто Нијемаца задовољно је радом канцелара Фридриха Мерца, док је у јуну 2025, мјесец након што је постао канцелар, његову политику позитивно оцјењивало 39 одсто грађана. За нешто више од годину подршка му је пала за 26 процентних поена. Истовремено, АфД је са 27 одсто подршке испред ЦДУ/ЦСУ, која је на 21 одсто.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.