Чујеш ли нас, Милане

Томо МAРИЋ

Милан Јелић, предсједник Републике Српске, рођен по Божијој вољи 1956, умро изненада, од срчаног удара, 2007. године... Спустила се црна ноћ, тешка као оловни свод. Црни аутомобил, без јеке и гласа, хита кроз таму ка Модричи... Споменик, и кад срушиш, остаје споменик! Свако је рођен да једном умре, утјеха је да част, чојство и чист образ живе довијека. Чујеш ли ме, Милане? Предсједниче наш и пријатељу мој, Докторе и Шумо, како те је ословљавао твој Никола Никић и школски вршњаци са Требаве. Послије крви, увјерио сам се ове ноћи, највише што може човјек дати човјеку су сузе. Судбина свима мијеша карте живота, ми само играмо у тој игри; све је почело у малој Модричи, на омањем игралишту налик на ливаду, а све завршило на велелепном стадиону, али на истом мјесту. Ријеч је, кажу, дата човјеку да сакрије своју мисао и да истовремено, открије своју душу. Шта данас, овог понедјељка, значе велике и значајне ријечи - Предсједник Републике, угледни привредник и менаџер европског формата, научник пред којим је била каријера, фудбалски посленик свјетског угледа; шта све, заиста, значе данас, кад се учињено не може измијенити. Остаје једино човјек, колико као наш политички вођа, још више као брат, друг и пријатељ, који је, за 51 годину живота, извојевао највећу побједу, побиједивши самог себе. Смрт нико није побиједио! Био сам синоћ у Модричи, по ко зна који пут, а чинило ми се да тај градић никад прије нисам видио и никад раније у њему био. Ту ноћ, ходећи опустјелим улицама, док је у свакој кући и у сваком стану горјело свјетло, увјерио сам се да има тренутака када сваки зид има уши, а сваки плот има очи. Чула се тишина! Чуо сам и тебе, драги мој Предсједниче, како поручујеш својим суграђанима и цијелој Републици Српској - не плачите, то знам и ја! Чуо сам и ехо твоје посљедње поруке - слобода је живот, а човјек мјерило свих ствари. Срећа нас је, поштовани Предсједниче, окупљала минулих дана, била је мала светковина у Београду, дружили смо се у Модричи, били на сабору у Бањој Луци, али нас Бог ноћас сједињује опет у твојој Модричи. Никола, Жељо, Перо и ја, а као да нас је милион. Догоријева свијећа, у златном раму твоја слика, има ноћи када душа баш боли више него око... Човјек је, ипак, оно у шта најискреније вјерује, зар не мој Милане? Зато је само један правац живот - од човјека према човјеку. Све је, онда, твоје - Копривна, Требава, Модрича, Суботица, Нови Сад, Београд, Брисел, Лондон, Токио, Пекинг, Техеран; твоји су Миле, Нешо, Игор, Шпиро, Петко, Теша, Бране; твоји су Сеп, Мишел, Aлфредо, Миљан, Зека, Пикси; твоји су Боби, Панта, Симке... Ко људе не слуша, ни човјек није, неће ни бити, ма колико живио. Драги мој пријатељу, докторе Милане Јелићу, твоја Модрича, и моја Бања Лука, а и једно и друго и твоје и моје, и цијела Република Српска, бдију у најдужој и најтужнијој својој ноћи која ће чекати ово јутро. Шаљемо ти безгласне поруке! Наше небо почиње овдје! Чујеш ли нас, Милане?

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.