Брисел од еврозоне прави матрикс

Пред Европским парламентом нашао се извјештај Европске централне банке који укључује амандман у корист увођења дигиталног евра, корак који многи аналитичари оцјењују као историјску прекретницу у развоју европског финансијског система.

„Шта треба да знате“ 

• Пред Европски парламент стигао је извјештај Европске централне банке који подржава увођење дигиталног евра.

• Дигитални евро би био званична електронска валута ЕУ, под контролом централних банака.

• Главна дилема је могућност „програмабилног новца“, односно правила која могу ограничити или усмјерити трошење.

• Критичари упозоравају на ризик надзора, контроле понашања и губитка финансијске приватности.

• Заговорници тврде да дигитална валута може донијети бржа плаћања, већу сигурност и модернији финансијски систем.

• Расправа о дигиталном евру уједно је расправа о односу технологије, слободе и моћи у дигиталном добу.

• Идеја дигиталног новца није нова – прекретница је била појава Bitcoin 2009. године.

Резултат вишегодишњих анализа, студија и пилот пројеката 

Овај документ је резултат вишегодишњих анализа, студија и пилот пројеката који су се бавили интеграцијом дигиталних платних система у постојеће банкарске структуре и економске моделе. Иако сам документ нема законску снагу, његово усвајање представља снажан политички сигнал да институције Европске уније улазе у завршну фазу припреме једног од најамбициознијих монетарних пројеката од увођења заједничке валуте.

Ово такође шаље јасну поруку финансијским тржиштима и економским актерима да Европска унија намјерава да игра активну улогу у глобалној дигиталној економији, смањујући зависност од приватних платних система и технолошких гиганата који доминирају финансијским трансакцијама.

Парламент је подржао концепт да дигитални евро функционише и у онлајн и у офлајн режиму, што би омогућило грађанима да плаћања обављају чак и без интернет конекције, слично употреби готовине. Ова функција је од великог значаја за удаљена и рурална подручја Европе, гдје приступ интернету може бити ограничен, али и за критичне ситуације као што су природне катастрофе или технички прекиди у мрежама.

Предсједница ЕЦБ-а Кристин Лагард сматра да је ријеч о стратешком пројекту који треба да осигура европску финансијску аутономију у времену глобалних технолошких и геополитичких промјена.

Поред тога, Лагард наглашава да дигитални евро може постати инструмент који ће Европи омогућити већи утицај у међународним финансијским структурама и потенцијално смањити доминацију других глобалних валута у трговинским и платним токовима. Све чешће се у јавности чује оцјена да овај процес подсјећа на заплет из филма „Матрикс“ – систем у којем правила постоје у коду, а појединац види само интерфејс, не и механизам који управља његовим изборима. Поменута метафора посебно је примјењива у контексту дигиталног евра, гдје грађани могу користити новац без непосредне контроле над његовим техничким и алгоритамским функцијама.

ШТА ЈЕ ИДЕЈА

ЕЦБ истиче да дигитални евро треба да омогући бржа и јефтинија плаћања, смањи зависност од глобалних приватних платних система и ојача европски монетарни суверенитет. Поред тога, ово је корак ка модернизацији финансијске инфраструктуре, гдје ће плаћања бити обрађивана са мањим трошковима и у реалном времену, што може стимулисати економску активност и смањити баријере за мала и средња предузећа.

Посебан акценат стављен је на омогућавање сигурног дигиталног новца свим грађанима, без посредника и додатних трошкова, чиме се потенцијално смањује социјална неједнакост и финансијска искљученост. Заговорници овог пројекта тврде да Европа не може остати пасивна док друге велике економије убрзано развијају сопствене дигиталне валуте централних банака. У том смислу, дигитални евро се представља као нужан корак ка очувању конкурентности и технолошке релевантности Европске уније, а истовремено и као средство за јачање независности и стабилности евра у глобалним финансијским токовима.

Технички аспект дигиталног евра укључује изазове као што су сигурност мрежа, криптографска заштита трансакција и могућност обраде милиона плаћања у реалном времену. Ово захтијева напредну инфраструктуру, развој сигурносних протокола и континуирано праћење могућих ризика од хакерских напада и техничких грешака. Европска централна банка истиче да ће пилот пројекти омогућити тестирање у реалним условима прије пуне примјене, али економисти упозоравају да техничка изводљивост није једини фактор – грађанско повјерење и транспарентност ће одлучивати о успјеху. Без јасног механизма за надзор и објашњење правила система, чак и најсавршенија технологија може бити одбијена од стране јавности.

ГЛОБАЛНИ ПРИМЈЕРИ

Неколико земаља већ је увело дигиталне валуте централних банака. Бахами су 2020. године лансирали прву потпуно оперативну националну дигиталну валуту, са циљем побољшања приступа финансијским услугама на удаљеним острвима. Поред практичне користи за становништво на острвима, овај пројекат је пружио и драгоцјене податке о томе како се дигитални новац прихвата у различитим демографским групама и који фактори утичу на његову употребу.

Нигерија је 2021. године такође увела дигитални новац, настојећи да подстакне дигитална плаћања и смањи трошкове трансакција, али одзив грађана био је ограничен, што показује да технолошка имплементација не гарантује повјерење јавности. Ово упозорава на значај образовања грађана, ширења информисаности и развоја инклузивних система који су приступачни свим слојевима друштва.

Кина је пак далеко испред свих са својим дигиталним јуаном, који је интегрисан у милионе трансакција и користи се не само као средство плаћања већ и као, како упозоравају поједини финансијски стручњаци, алат државног надзора и контроле финансијског понашања грађана.

Дигитални јуан је дио националног система који повезује плаћања, субвенције, социјалне програме и надзорне механизме. Кинеска влада наводно користи дигитални новац за праћење потрошње грађана, али и за стимулисање или условљавање одређених економских и социјалних понашања, попут субвенционисаних куповина или ограниченог приступа услугама. У Кини је такође примјењена интеграција дигиталног новца са системом „социјалног кредита“, гдје подаци о куповини, путовањима и финансијским активностима утичу на бодове који одређују приступ јавним услугама. Ови примјери показују да дигиталне валуте нису више теоријски концепт, већ стварност која доноси различите друштвене, политичке и економске импликације. Успјешност сваке дигиталне валуте зависи од повјерења грађана, законских оквира и начина на који се контролише приступ и коришћење новца.

ЕКОНОМСКА КОНТРОЛА

Кључна расправа у Европи односи се на приватност и могућност програмабилности новца. Француски политичар Никола Дупонт-Ајгнан и аустријски посланик Харалд Вилимски упозоравају да би дигитални евро могао угрозити личне слободе ако не буду успостављене јасне правне гаранције. Економисти попут Џозефа Стиглица, Кенета Рогофа и Нуриела Рубинија истичу ризик концентрације моћи у рукама централних банака и потенцијалну дестабилизацију комерцијалног банкарства.

Нуриел Рубини

Посебно осјетљиво питање је, сматрају, могућност да се у дигитални новац уграде алгоритамска правила која условљавају начин трошења.

Такозвани теоретичари завјере пак упозоравају да дигитални евро може постати инструмент „меке контроле“, гдје грађани вјерују да имају слободу, али алгоритми и програмабилни механизми индиректно усмјеравају понашање. Они тврде да би систем могао условљавати приступ средствима на основу понашања, активности на друштвеним мрежама, здравља или образовања. Према овим ставовима, дигитални новац би могао постати средство које утиче на свакодневне одлуке грађана – од куповине намирница до избора здравствених услуга – без њиховог директног знања или сагласности. Ови сценарији упозоравају на опасност да дигитални новац постане средство социјалне и економске контроле без директног демократског надзора. Ови страхови се повезују са историјским примјерима економског надзора, као што је праћење коришћења картичних трансакција у неким земљама у 20. вијеку, гдје је новац служио као индиректан инструмент надзора. Такви сценарији посебно се повезују са кинеским моделом дигиталног јуана и интеграцијом социјалног кредита, што служи као упозоравајући примјер Европи.

СЦЕНАРИЈИ ЗЛОУПОТРЕБЕ

Дигитална контрола данас је постала значајан механизам утицаја на појединце и друштво. Владе користе технологије за надзор грађана под изговором безбједности или борбе против криминала. У Кини, Ирану и другим земљама, технологије надзора омогућавају праћење активности, цензуру информација и условљавање приступа јавним услугама. Ови механизми показују колико дигитална инфраструктура може постати средство политичке и економске контроле, када се користи без довољног законског оквира и независне контроле. У САД апликације за препознавање лица и дигитално праћење грађана без јасног пристанка критикују се као грубо кршење приватности и слободе. Ово укључује праћење активности на јавним мјестима, интернет истраживања и чак мониторинг социјалних мрежа. Недавно истраживање показује да велики број грађана није свјестан колико података о њиховим навикама компаније и државне агенције прикупљају и користе за профилисање.

Корпорације прикупљају огромне количине података о корисницима, пратећи локације, претраге, куповину и навике на мрежи. Ови подаци се користе за профилисање и алгоритамску контролу садржаја, што омогућава манипулацију политичким мишљењима и потрошачким навикама. Недостатак транспарентности и контроле значи да многи људи нису свјесни колико њихови подаци могу бити злоупотребљени, а истовремено тај процес може створити нове облике дискриминације или економске неједнакости.

ТОТАЛИТАРИЗАМ

Дигитална контрола се проширује и у економији. Дигитални новац и платне платформе омогућавају праћење потрошње и контролу приступа средствима. Стручњаци упозоравају да владе могу користити дигитални новац за условљавање понашања грађана или блокаду трансакција. Историјски примјери, од централизованих банкарских система у Совјетском Савезу до савремених дигиталних платформи у Азији, показују да концентрација економске моћи омогућава држави или корпорацијама значајан утицај на свакодневни живот појединца.

Критичари истичу да дигитална контрола може довести до нових облика тоталитаризма, државе надзора у којој појединци губе могућност отпора. У Европи и Швајцарској, цивилно друштво критикује законе о обавези чувања података и надзорним овлашћењима, јер омогућавају прикупљање метаподатака и угрожавају права грађана. На Балкану забележено је коришћење шпијунских софтвера против новинара и активиста, као и масовни видеонадзор без адекватне правне регулативе. Ови примјери показују да технологија сама по себи није проблем, већ начин њене примене и недостатак институционалне контроле.

БИТИ ИЛИ НЕ БИТИ

Дигитални евро није само финансијска иновација, већ одлука о архитектури моћи у дигиталном добу. Примјери земаља које су већ увеле дигиталне валуте показују да технологија сама по себи није ни добра ни лоша – кључно је како се користи и ко је контролише. Уколико се развој заснива на транспарентним правилима, независним контролним механизмима и јасним гаранцијама приватности, дигитални евро може постати симбол технолошког напретка уз очување слободе и демократије.

Међутим, страхови да би грађани могли изгубити контролу над својим слободама све су већи. Поред увођења дигиталног евра, планиран је и пројекат под називом „Демократски штит“, који има за циљ контролу јавног мњења и формирање наратива кроз дигиталне платформе. Ови развоји појачавају забринутост да технологија не само да прати потрошњу и финансијске токове, већ и да индиректно обликује политичке и социјалне ставове грађана. Ако европски модел буде заснован на јасним правилима, снажној заштити приватности и ограничењу институционалне моћи, дигитални евро и сродни пројекти могу постати симбол технолошког напретк. У супротном, страхови да се ствара систем у којем је новац дио свеобухватне дигиталне мреже, а јавни наратив контролисан, неће бити само метафора инспирисана „Матриксом“ - већ реална политичка дилема. У времену када се новац претвара у код, кључно питање је да ли грађани контролишу систем или он њих.

Историјат дигиталног новца

Идеја дигиталног новца није нова – први концепти електронских валута појавили су се још у 1980-им и 1990-им годинама као експериментални системи за плаћања на интернету. Прве комерцијалне електронске валуте омогућавале су криптографски заштићене трансакције, али нису успјеле због технолошких ограничења и недостатка повјерења јавности. Почетком 2000-их појавиле су се модерне електронске платне платформе које су показале да дигитална средства могу бити практична и широко прихваћена, али су и даље зависила од традиционалних банкарских система. Преломни тренутак догодио се 2009. када је лансиран Биткоин – прва децентрализована криптовалута која није контролисана од стране државе. Овај модел отворио је дискусију о потенцијалима дигиталног новца као алтернативе традиционалним валутама.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.