Брисел циља ФБиХ као полигон за мигранте?

БРИСЕЛ – Европа све озбиљније разматра могућност да мигранте којима је правоснажно одбијен захтјев за азил шаље ван својих граница, а као потенцијална опција већ се појављивала и БиХ, што отвара питање да ли би земље западног Балкана могле постати продужетак европског система за повратак миграната.

Италијанска премијерка Ђорђа Мелони и данска премијерка Мете Фредериксен недавно су, заједно са још 17 европских лидера, затражиле бржу примјену нових правила о повратку и охрабриле државе чланице да успостављају центре за повратак у трећим земљама, по узору на сарадњу Италије и Албаније.

ИНИЦИЈАТИВА

Иза те иницијативе стоји и нови европски правни оквир. Савјет Европске уније и Европски парламент су 1. јуна постигли привремени договор о правилима која омогућавају државама чланицама да, на основу споразума са трећом земљом, пребацују лица која немају право боравка у ЕУ у центре за повратак. Европски парламент је договор одобрио 17. јуна, док формално усвајање у Савјету представља наредни корак.

У те центре могла би бити пребачена лица против којих је донесена негативна одлука о азилу, гдје би чекала повратак у земљу поријекла или даљи трансфер у другу државу. За такав аранжман потребан је споразум са земљом домаћином, уз поштовање људских права и принципа забране враћања лица у земљу у којој би могла бити изложена прогону или озбиљној опасности. Непраћена малољетна лица изузета су из оваквих аранжмана.

То, међутим, не значи да ће такви објекти аутоматски бити отварани на западном Балкану. За сада не постоји званична одлука ЕУ да БиХ буде њихов домаћин. Ипак, име БиХ већ се појављивало у европским и британским разматрањима. Британија је 2025. тражила земље које би могле прихватити центре за одбијене тражиоце азила, а међу потенцијалним локацијама помињале су се БиХ, Србија, Сјеверна Македонија и друге земље региона.

БРИТАНИЈА И ИТАЛИЈА

Ријеч је о људима који су исцрпили жалбене поступке и којима је азил коначно одбијен. Идеја није нова. Британија је 2022. покушала да дио тражилаца азила пошаље у Руанду, али је Врховни суд оцијенио да би такав план био незаконит, након чега је британска влада 2024. наводно од њега одустала. Европски концепт је ужи и усмјерен на лица која већ имају коначну одлуку о повратку.

Италија је у међувремену направила најконкретнији корак. Влада Ђорђе Мелони договорила је са Албанијом коришћење центара на њеној територији у оквиру италијанског система управљања миграцијама. Тај модел пратили су правни и политички спорови, али је постао један од главних примјера измјештања дијела миграционе политике ван ЕУ.

Европски парламент упозорава да успостављање оваквог система неће бити једноставно. Поред људских права и могућих судских спорова, проблем представљају трошкови, ограничен број лица која би могла бити пребачена, као и спремност трећих земаља да прихвате такву улогу.

Ипак, политички притисак расте. Циљ нових правила је брже извршење одлука о повратку и смањење великог јаза између броја издатих рјешења и броја људи који заиста напусте ЕУ. Према подацима Уније, око 64 одсто повратака које подржава Фронтекс је добровољно.

ФИНАНСИЈЕ И МАМАЦ

У том контексту поново се отвара питање БиХ. Земља се годинама налази на једној од главних миграционих рута ка ЕУ, а њене институције већ имају систем за прихват, задржавање и повратак миграната. У Лукавици постоји имиграциони центар намијењен лицима која чекају депортацију или реадмисију. Према организацији "Колектив ејд", постојећи систем задржавања, као и статус БиХ и Србије као кандидата за чланство, могли би створити простор за притиске да преузму дио европског терета. Та организација недавно је објавила документ о могућим посљедицама европске политике центара за повратак у БиХ и Србији.

Додатну пажњу привлачи развој затворске инфраструктуре у ФБиХ. Прошле године отворен је објекат Казнено-поправног завода на Игману, капацитета 55 лица, а у мају 2026. још један са 300 мјеста. Вриједност пројекта је 20,7 милиона марака, од чега је Европска унија обезбиједила девет милиона.

Европско финансирање затворске инфраструктуре није доказ да су ти објекти намијењени мигрантима. Ријеч је о затворском комплексу, а не о најављеном миграционом центру. Ипак, ширење капацитета објеката за лишавање слободе добија додатну тежину у тренутку када Европа тражи начине да дио система повратка измјести ван својих граница. За европске владе западни Балкан има очигледну географску предност. Земље региона непосредно су уз ЕУ, повезане путевима и транспортним коридорима, а њихове институције већ сарађују са Бриселом у контроли граница, реадмисији и борби против кријумчарења миграната.

Због тога се поставља питање да ли би од кандидата за чланство у будућности могло бити тражено да преузму још већи дио посла који сада обављају чланице Уније. То би отворило и осјетљивије питање, да ли би прихватање одбијених миграната могло постати дио ширег политичког пакета у процесу европских интеграција, уз финансијску помоћ, инфраструктурне пројекте или друге уступке.

СРПСКА ИМА ЈАСАН СТАВ

Стручњак за безбједност Слободан Жупљанин каже за "Глас Српске" да не треба искључити могућност да Брисел у наредном периоду покуша да политичким или финансијским средствима убјеђује власти у БиХ да преузму дио терета европске миграционе политике.

- Не треба искључити могућност да Брисел притисне власти у БиХ, условљава их разним стварима или понуди новчану помоћ како би се овдје евентуално изградили прихватни центри за мигранте које Европа не жели да прими. Република Српска има јасан став и такви центри неће бити прављени на њеном простору. Шта ће радити Федерација БиХ, то је њихова ствар. Нас немају чиме уцјењивати – рекао је Жупљанин.

Према његовим ријечима, прихватање оваквих центара у ФБиХ представљало би озбиљну обавезу и безбједносни изазов, јер би, осим питања смјештаја, било неопходно обезбиједити контролу кретања, безбједност објеката и спровођење процедура повратка.

Посебан проблем, како указује, могао би представљати и дугорочни карактер таквих аранжмана. Уколико би БиХ прихватила дио европског система повратка, то не би било само питање изградње једног објекта, већ преузимања трајне институционалне и безбједносне обавезе.

За Брисел би такво рјешење имало и географску предност, јер би се евентуални објекти налазили у земљи која је већ на миграционој рути и непосредно уз спољну границу Европске уније. За БиХ, с друге стране, отвара се питање да ли би финансијска помоћ и европска подршка биле довољне да оправдају преузимање додатног миграционог и безбједносног терета.

КУД КОЈИ, МИЛИ МОЈИ

Према извјештају Међународне организације за миграције, заснованом на разговорима са 434 мигранта, пут од напуштања земље поријекла до доласка у БиХ трајао је у просјеку 421 дан. Више од половине, 52 одсто, у БиХ је ушло из Србије, 43 одсто из Црне Горе, док је пет одсто стигло авионом.

Готово половина испитаника, 47 одсто, користила је услуге посредника, а они који су навели трошак пута од Грчке до БиХ плаћали су у просјеку око 900 евра по особи.

Као крајњу дестинацију Италију је навело 85 одсто Пакистанаца, 81 одсто Египћана, 63 одсто Бангладешана и 48 одсто Мароканаца, док су Авганистанци најчешће бирали Њемачку, а Суданци Француску.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.