Боривоје Милошевић, историчар: Југославија је најскупља српска ријеч, а Срби су највећи југоносталгичари

Вијек и једну годину послије настанка југословенске државе у науци и јавности преовладава став да је 1. децембар 1918. године био кобна грешка или блаже речено погрешно скретање на једној историјској раскрсници, каже у интервјуу за “Глас плус” историчар и професор бањалучког Филозофског факултета Боривоје Милошевић.

Он истиче да је југословенска идеја теоријски позитивна и племенита, али да се у пракси показало да је она тешко проводива, јер је та држава два пута настајала у крви и исто тако нестајала у крви.

- Када се подвуче црта и погледа из садашњег угла види се да је 1918. година била једна погрешна процјена, јер су Срби стотину година касније највећи губитници од свих народа на овим просторима - каже Милошевић.

* ГЛАС: Да ли су онда у праву они који кажу да је најскупља српска ријеч - Југославија, а не Косово?

МИЛОШЕВИЋ: Југославија је једна врста прекида континуитета у српској историји, јер ако се погледа са почетка 19. вијека, односно Првог, па Другог српског устанка и једне врло мучне и дуготрајне историјске борбе да се поврати независност што се догодило на Берлинском конгресу, па велика искушења са почетка прошлог вијека или прецизније балкански ратови и Први свјетски рат, онда је та 1918. година када престаје, односно када је тадашње српско политичко руководство само избрисало српску државу са политичке карте и утопило је у југословенску државу. Зато се често каже да је 19. вијек био српски, а 20. југословенски. Али при томе треба бити обазрив, јер ми сада говоримо из улоге генерала послије битке и из угла некога ко зна каква мрачна искуства су Србима донијели Други свјетски рат и распад Југославије, али у вријеме када је она настајала врло ријетки су били Срби који су били против те идеје. Убијеђен сам да су они који су је стварали имали добре намјере и не можемо их оптуживати зато што нису имали никакву кристалну куглу да предосјете или предвиде шта ће Срби доживјети у тој држави. Ко може да вјерује у то да би краљ Александар и Никола Пашић пристали на стварање Југославије да су знали да ће се двадесетак година касније догодити Јасеновац?!

* ГЛАС: Шта тачно каже историјска наука о фамозном писму војводе Живојина Мишића краљу Александру у којем га наводно одговара од идеје о стварању Југославије?

МИЛОШЕВИЋ: Не каже ништа. То је једна измишљотина коју је група српских историчара успјела да расвијетли, јер то писмо, односно текст у којем војвода Мишић наводно упозорава краља Александра на опасности од уласка Срба у савез са Хрватима и Словенцима, у ствари не постоји.

* ГЛАС: Ако није било писма може ли се знати да ли је војвода Мишић имао такав став о стварању Југославије?

МИЛОШЕВИЋ: То не могу да потврдим. Дефинитивно није написао такво писмо, али не могу да говорим о његовим личним ставовима. Чињеница је да је било оних који су упозоравали на опасности од стварања Југославије, али су били у мањини и њихови гласови су се слабо чули у свеопштој еуфорији.

* ГЛАС: Ко је онда творац чувене границе Вировитица-Карловац-Огулин-Карлобаг? Да ли је то у ствари требало да буде граница српске државе послије побједе у Првом свјетском рату?

МИЛОШЕВИЋ: Искрено не знам ко је аутор, али творац те границе су миграције које су Србе раселиле на тај један широки простор. Проблем разграничења између југословенских народа лежи у њиховој етничкој измијешаности у 19. и 20. вијеку. Било је јако тешко повући границе, јер су југословенски народи, изузев Словенаца и Македонаца били страшно измијешани, а најбољи примјер је БиХ.

* ГЛАС: Зашто и са каквим амбицијама су поједини народи улазили у Југославију?

МИЛОШЕВИЋ: Ја и приватно себи често постављам питање колико је који народ био искрен према тој идеји и шта је Србима значила Југославија, а шта Хрватима или Словенцима?! Данас се из перспективе Загреба или Љубљане често чује да је прва Југославија била тамница народа у којој су Хрвате и Словенце економски експлоатисали и угњетавали српска буржоазија и династија Карађорђевић. Заборавља се да су Хрвати и Словенци уласком у Југославију, односно Краљевину СХС из пораженог прешли у табор побједника и тиме избјегли плаћање ратне штете и одговорност за ратне злочине над српским цивилима које је починила аустроугарска војска у чијем су саставу били. Оно што је такође јако битно је што су тиме сачували свој етнички простор од Италијана, посебно Далмацију јер је познато да су Британци и Французи уговорима дали Италијанима готово комплетну Далмацију само да напусте Њемачку и Аустроугарску и стану на страну Британије, Француске и Русије. Они су то и урадили, иако се често заборавља да је Италија била побједничка земља у Првом свјетском рату и да је полагала право на Далмацију као на свој ратни плијен.

* ГЛАС: А који су били мотиви Срба да уђу у Југославију?

МИЛОШЕВИЋ: Морамо бити искрени, па признати да је једина држава унутар чијих граница су живјели сви Срби била југословенска, а не српска држава. Распадом те државе Срби су остали на вјетрометини и данас су расути у четири-пет држава као једини народ који практично није ријешио своје национално питање и није заокружио своје националне границе. Због тога се код Срба највише осјети носталгија за Југославијом која сигурно није носталгија за режимом Јосипа Броза Тита и комунизмом, већ за јаком државом у чијим границама су сви живјели.

* ГЛАС: Да ли је Југославија могла да опстане без Југословена?

МИЛОШЕВИЋ: Прво се мора одговорити шта су Југословени. Младобосанци су за себе пред аустријским судовима говорили да су Југословени, али је питање да ли су мислили на Југословене по националности или по политичком убјеђењу. Рекао бих да је ово друго, јер се југословенска нација јако споро градила и јако мало људи се изјашњавало као Југословени и зато је добро питање да ли је та држава могла да опстане без нације која ће градити и чувати ту државу?!

* ГЛАС: Гдје су Срби послије сто и једну годину?

МИЛОШЕВИЋ: Срби су од 1918. године били народ који није уједињен и који је расут по југословенском простору са жељом да се уједини по узору на друге народе. Направио се пун круг и Срби су практично опет на истом. По томе смо јединствени, јер су други заокружили своје национално питање. Македонци и Црногорци су се успоставили као нација, Словенци су успјели да задрже свој национални и културни идентитет који је био под озбиљним искушењима у под пријетњом германизације, Хрвати су остварили “тисућљетни сан”...

* ГЛАС: Упркос томе, данас се од свих њих може чути како је српска војска 1918. године била окупатор?!

МИЛОШЕВИЋ: Гдје год се та војска појављивала 1918. године свуда је примана са радошћу и одушевљењем. Новине у Сарајеву су писале да је то најрадоснији дан у историји Сарајева. Слично је било у Тузли, Мостару и наравно Бањалуци, али и широм Далмације, поготово у Сплиту.

* ГЛАС: А у Загребу?

МИЛОШЕВИЋ: Најмање топло је дочекана у Загребу и истине ради, било је мање људи него 1941. године када су нацисти ушли у Загреб.

* ГЛАС: Може ли се Југославија посматрати као пројекат великих сила са роком трајања?

МИЛОШЕВИЋ: Више је фактора настанка, али и распада Југославије. Чињеница је да је не би било да није било воље и жеље народа да живе заједно, али не би је било ни да велике силе побједнице нису тако скројиле мапу Европе послије Првог свјетског рата. Југославија је замишљена као тампон зона која треба да спријечи пробој бољшевизма са истока, али и да буде брана евентуалној новој германској жељи да крене према топлим морима. Не треба пренаглашавати ни један од та два фактора, јер су подједнако битни. Исто важи и када је ријеч о распаду Југославије, при чему је значајно рећи да је један од фактора распада и то што је престала да постоји једна од пријетњи због којих је створена Југославија. Срушен је берлински зид и комунизам, окончан је хладни рат и ми смо били свједоци доминације једне свјетске силе и њој придружених земаља и Југославија је једноставно изгубила свој стратешки значај и свој разлог постојања. Нажалост, Срби су то посљедњи схватили и зато су се до крајњих граница борили за Југославију.

* ГЛАС: Зашто ни послије сто година није завршено креирање граница на југословенском простору и може ли Југославија у малом доживјети судбину велике Југославије?

МИЛОШЕВИЋ: Различити су фактори. С једне стране су неиспуњене амбиције неких јужнословенских народа, а с друге вјероватно и уплитање међународне заједнице, јер је питање колико је њима у интересу да неке ствари овдје буду разријешене. На трусном подручју као што је наше и различитим и супротстављеним интересима народа који живе на овим просторима је јако лако манипулисати. Такође је и чињеница да се неки народи који насељавају овај простор нису одрекли амбиција и идеја о великој држави која укључује и етнички простор других држава. Међународна заједница показује велики степен лицемјерја, јер се једнима забрањује оно што се другима дозвољава или се једни кажњавају за оно за што се други награђују. Та политика даје горке плодове, јер код неких ствара осјећај супериорности и надмености, а код других озбиљне фрустрације и незадовољство. То је један од разлога зашто су Срби један прилично дезоријентисан народ који често не зна шта хоће, а налази се пред искушењима која нису ништа мања од оних пред којима су били наши преци прије стотињак година.

Једини добитак

* ГЛАС: Шта помислите када неко каже или се присјетите да је Република Српска дуговјечнија од Краљевине Југославије?!

МИЛОШЕВИЋ: Ми често заборављамо да је Република Српска практично једини српски добитак из несрећних ратова из деведесетих година прошлог вијека. Срби су са закашњењем схватили да ако немају државу и апарат који је прати не могу да сачувају свој индивидуалитет, историју, традицију, културу и идентитет, јер видимо шта се дешава са Србима изван Србије и Републике Српске.

 Слабо смо разумјели Екмечића

* ГЛАС: Покојни академик Милорад Екмечић послије пада берлинског зида је рекао “не постоји више Европа, постоји само Њемачка”. Како то тумачите?

МИЛОШЕВИЋ: Ми смо њега много читали, али чини ми се да смо га слабо разумјели. Своје капитално дјело “Дуго кретање између клања и орања” завршио је једном прилично мрачном реченицом да “будућност гледамо кроз таму”. Сваки пут се најежим када се сјетим те реченице, али оптимизам ми донекле врати чињеница да би демографска разарања каква су преживјели Срби у два свјетска рата мало који мали народ преживио.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.