Бомба откуцава испод темеља Европе

Процеси који данас обликују судбину западног свијета далеко превазилазе дневнополитичке турбуленције. Они су дубоки, дугорочни и често неповратни. Аналитичари различитих профила, демографи, геополитичари, економисти - слажу се у једном: Запад улази у период који ће више личити на дугу стратешку одбрану, него на самоувјерену експанзију двадесетог вијека.

Као што каже стара народна пословица: "Ко не гледа далеко, удариће главом о зид". Европа, занемарујући досадашње сигнале и тенденције, ризикује да се суочи са проблемима чије ће размјере бити тешко обуздати. Европски савјет за спољне односе недавно је упозорио на то да "Европа више не обликује свијет, већ да свијет обликује Европу". 

Миграциони притисци, технолошка зависност од Азије, раст цијена енергената и постепено губљење геополитичке улоге у Африци и Медитерану значе да Европа губи утицај у регионима које је некада контролисала готово без конкуренције. Не само да економски и демографски трендови указују на огромне изазове, већ и геополитичке промјене приморавају континент да преиспита своју улогу у свијету. 
Када лав риче, и миш мора да слуша. Ова пословица посебно је актуелна у данашње вријеме, а Европа, уколико не буде слушала, ризикује не само да постане споредни посматрач сопствене судбине, већ да се суочи и са више него суморном будућношћу.

ПРОШЛОСТ И САДАШЊОСТ

Историјска хегемонија Запада није настала преко ноћи. Од ренесансе и индустријске револуције западне земље су постепено усавршавале економске, војне и културне инструменте моћи. Колонијални системи, глобална трговина и контрола ресурса омогућили су акумулацију богатства и технолошке предности. У двадесетом вијеку, након два свјетска рата, САД и савезници успоставили су међународне институције, нову економску архитектуру и глобални политички поредак, који је служио као главна полуга западне доминације.

Савремени историчари све више указују на то да је западна доминација била историјска изузетак - не правило. Највећи дио људске историје, глобални центри моћи налазили су се у Азији: Кина, Индија, Персија, Отоманско царство. Запад је, технолошком револуцијом, колонијалним експанзијама и научним пробојима, само накратко преузео примат. Данашње премјештање тежишта можда је мање пропаст Запада, а више повратак свијета у историјски нормалан баланс.
Међутим, током посљедњих деценија основни принципи те западне хегемоније доведени су у питање. Глобализација, убрзан технолошки напредак у Азији и раст мултиполарних економских центара значе да Запад више не може сам да диктира услове свјетске економије и политике. 

Претходни модели доминације - технолошка супериорност и војна моћ - сада су под притиском, јер Кина, Индија и друге земље јужне и источне Азије убрзано надокнађују заостатак. Додатно, економска и војна моћ Запада више нису аутоматски праћене демографским и социјалним ресурсима који су их некада подржавали. Старење становништва, пад наталитета и раст економија у развоју унутар нових глобалних полова драстично су смањили способност Запада да одржи апсолутну контролу.

ГЛАВНИ ИЗАЗОВИ

До 2050. године Европа ће имати најстарију популацију на свијету. Према студијама Уједињених нација, просјечна старост у Европској унији прећи ће 49 година, док ће у Италији, Шпанији и Њемачкој број становника млађих од 15 година пасти на историјски минимум. То значи мање радне снаге, мање иновација, смањену потрошњу и огроман притисак на пензијске системе.

Према подацима Евростата, само за одржавање стабилног броја становника Европи годишње недостаје између три и пет милиона младих људи. Без имиграције већина европских земаља би се у року од једне генерације суочила са драматичним падом броја радника. Међутим, интеграција великог броја миграната остаје један од највећих социјалних и политичких изазова, што додатно појачава унутрашње подјеле.
Најмрачније прогнозе предвиђају да ће четири највеће европске економије у трећој четвртини вијека имати раст близак нули. Италија би могла изгубити више од трећине становништва до 2100. године.

Њемачка би могла пасти испод 70 милиона становника. Француска стари спорије, али ће и она трпјети дефицит радне снаге. Британија се већ сада ослања на имиграцију као главни механизам одржавања младог радног потенцијала. Због тога све више аналитичара упозорава да се Европа претвара у континент пензионера. Друштва која старе теже прихватају промјене, ризике и иновације. Управо је то демографска бомба која куца испод економских темеља цијелог Запада.

ПОМЈЕРАЊЕ МОЋИ

Пројекције Свјетске банке и ММФ-а до 2050. године показују да ће Азија генерисати више од половине глобалног БДП-а. Кина већ сада има већи индустријски капацитет од САД и ЕУ заједно. Индија, са популацијом од милијарду и по становника, улази у фазу убрзаног раста и технолошке експанзије. Запад у том процесу неће нестати, али ће постати само један од неколико полова моћи, више не неприкосновени центар планете.

Азија не само да расте економски - она преузима и образовну доминацију. Од 20 најбоље рангираних технолошких универзитета, чак 13 сада се налази у Азији. У Кини се сваке године образује више инжењера него у САД и ЕУ заједно. То значи да ће иновациона база бити премјештена на Исток, што ће Запад ставити у позицију зависности какву није имао у модерној ери.

Осим тога Запад све више губи трку и у кључним технологијама будућности: вјештачка интелигенција, биотехнологија, роботика, нови материјали и одбрамбене технологије. Ако Кина стекне одлучујућу предност у тим областима, западни модел неће само ослабити - биће систематски потиснут. Западне владе већ упозоравају на то да технолошка зависност од Пекинга представља егзистенцијални ризик.

РАСПАД ЗАЈЕДНИЦЕ

Рат у Украјини сам је оголио сву европску рањивост. Индустрије Њемачке, Италије и Холандије деценијама су почивале на јефтином руском гасу. Тај модел срушен је за један дан. Данас европска индустрија плаћа једну од најскупљих енергија на свијету, што директно убија конкурентност.
И унутрашње подјеле у ЕУ постају све очигледније. На сјеверу и западу расте отпор према наставку финансирања економски слабијих земаља југа. 

Источне чланице, попут Мађарске и Пољске, све отвореније се конфронтирају са Бриселом када је ријеч о суверенитету и вриједносним питањима. Све чешће се у аналитичким круговима спомиње могућност стварања некакве Европске уније у више брзина - што је еуфемизам за де факто распад политичке заједнице.

СУЛУДИ ПОТЕЗИ

Нажалост, нису само старење, економски пад или технолошка конкуренција ствари које утичу на будућност Старе даме већ и политички потези појединих европских лидера које многи аналитичари оцјењују као ирационалне. Они све чешће доносе одлуке засноване на краткорочним политичким поенима, а не на дугорочним стратешким интересима.

Економисти посебно критикују политику преласка на зелену енергију без јасног плана за транзицију. Европа је угасила више од 70 одсто производње полупроводника, затворила стотине фабрика ђубрива и челика, а удио њене индустрије у глобалној производњи пао је са 27 одсто 2000. године на испод 15 одсто данас. ЕУ је постала највећи увозник кључних технологија, што је изузетно ризично. Санкције, прекомјерна фокусираност на идеолошке спорове, несразмјерна војна реторика која повећава тензије са Русијом и Кином - све то круни темеље континента. Такви потези доносе привредне губитке, одлив талената и слабљење трансатлантских односа, убрзавајући геополитичку маргинализацију.

С друге стране повећање милитаризације и усмјеравање огромних ресурса на одбрану ствара атмосферу неприродног страха и неизвјесности. Критичари истичу да тај пут води ка расту тензија унутар и ван Европе, уз потпуно занемаривање економских и социјалних ризика.

АМЕРИЧКИ УДАРАЦ

Али, овдје није крај. Ако буду остварени сценарији стратешког повлачења САД, Европа ће остати без кључног одбрамбеног и политичког штита. Континент би тада морао самостално носити терет одбране, миграција и економске стабилности, што би драматично повећало унутрашње тензије и фрагментацију.

Многи амерички стратези све отвореније тврде да ће САД у наредној деценији фокус пребацити на Индо-Пацифик, остављајући Европу да сама финансира сопствену безбједност. То би значило три до четири пута веће трошкове за одбрану, што би економски слабијим државама ЕУ било готово немогуће изводљиво. 

Осим тога, уколико ЕУ остане пасивна у постизању мировног споразума у Украјини, Брисел ће бити скрајнут из глобалних дешавања, а европске државе приморане да прихвате рјешења диктирана од других сила. То би додатно продубило подјеле унутар ове већ добро уздрмане заједнице, којој, како ствари стоје, пријети југословенски сценарио.

ПОСЉЕДИЦЕ ПО БАЛКАН

Суморна перспектива Запада неизбјежно ће погодити и Балкан. Смањење економске и технолошке моћи Европе значи мање инвестиција, мање фондова и успорен развој инфраструктуре и енергетике. Земље региона, зависне од европских тржишта и помоћи, суочиће се са социјалним притисцима и економским застојем.

Ако би ЕУ ушла у фазу дубље финансијске кризе, земље региона остале би без десетина милијарди евра фондова, што би драматично успорило модернизацију саобраћајница, енергетских система и индустријских капацитета. Истовремено, појачао би се притисак миграција ка земљама Балкана, које би све теже контролисале сопствене границе. 
Али, већ сада Кина држи кључну инфраструктуру у Србији, Грчкој и Црној Гори, а Индија постаје све значајнији инвеститор. То је почетак нове геополитичке реалности.

НАРАВОУЧЕНИЈЕ

Шта је Европи чинити? Као прво, морају се подсјетити једне старе народне мудрости: "Боље спријечити, него лијечити." Међутим, управо сада, док се са свих страна гомилају црвени аларми, у Бриселу и већини европских престоница и даље доминирају кратковиде, импулсивне и често сулуде политике. Умјесто да се баве суштинским проблемима, европске елите троше вријеме на авантуре. Тренутна политика више личи на инат него на стратегију, због чега многи говоре о самоубилачком курсу. 

Посебно забрињава концепт такозваног "штита демократије", који Брисел промовише као алат против дезинформација, екстремизма и спољних утицаја. Иако на папиру изгледа добро, поједини аналитичари у том штиту виде полугу за сузбијање неистомишљеника и независних медија. 
Сматрају да ће на овај начин, а под плаштом одбране европских вриједности, спроводити идеолошки мотивисане мјере супротне класичној слободи говора. На крају, остаје још једна пословица: "Ко се на вријеме не уразуми, живот то уради". Ако Европа настави да игнорише сигнале, управо ће је будућност, а не политички противници, најсуровије вратити у реалност.

Музеј под отвореним небом

Према мишљењу великог броја стручњака, Европа улази у једну од најкритичнијих деценија у својој модерној историји. Они већ годинама упозоравају да је континент на ивици нестанка. "Ако Европа не промијени курс у наредних пет година, постаће музеј под отвореним небом", поручује француски економиста Жак Атали. 

Британски аналитичар Даглас Мареј ишао је још даље: "Запад није у опадању - он врши самоубиство." Ова упозорења више нису само метафоре, нити апокалиптична преувеличавања. Подаци статистичких агенција показују да је у 17 земаља ЕУ број новорођене дјеце најнижи откако се воде модерне статистике, а мало који континент је икада опстао без биолошког и културног подмлађивања.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.