Бјеловац памти, правосуђе ћути: 33 године од злочина над Србима

БРАТУНАЦ - У порти Цркве Светог пророка Илије у братуначком селу Бјеловац данас је служен парастос за 109 убијених Срба из овог и сусједних села Сикирић и Лозничка Ријека, од којих су 68 масакрирали припадници муслиманских јединица из Сребренице на данашњи дан 1992. године.

Поводом 33 године од овог страдања прислужене су свијеће за покој душа убијених, одата је почаст и делегације су положиле цвијеће у спомен-соби.

Цвијеће су положили начелници општина Братунац Лазар Продановић и Сребреница Милош Вучић, делегације Републичке и Борачке организације Братунца, као и Републичке и организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребренице и Братунца, Удружења логораша регије Бирач, Удружења жена жртава рата Републике Српске и Удружења несталих Братунца и Сребренице.

Нема помирења и суживота у БиХ док не буду одговарали и починиоци бројних монструозних злочина над српским народом, поручено је са данашњег скупа.

Село у једном јутру остало без трећине становништва

На данашњи дан 1992. године, рано ујутро, јаке муслиманске снаге из Сребренице и околних села, под командом Насера Орића, упале су ова три подрињска села убијајући све што су стигле, пљачкајући и палећи српску имовину.

Најмлађе жртве били су четрнаестогодишњи Слободан Петровић и петнаестогодишњи Чедо Миладиновић, а најстарија осамдесетосмогодишња Злата Јовановић. Старица Божана Остојић је нестала и још није пронађена.

Породице настрадалих су поручиле да не вјерују представницима међународне заједнице, који деценијама ништа не чине да се процесуирају починиоци монструозних злочина почињених над Србима.

Како су навели, правосуђе БиХ и не прикрива пристрасност, од свог формирања опструише предмете који се односе на српска страдања и не подиже оптужнице за злочине над Србима.

Чланови убијених питају чиме се баве и какви докази им недостају да подигну оптужницу за убиства 68 цивила из овог села у једном дану, а зна се ко је командовао, ко је предводио напад на село и ко су починиоци злочина.

Они траже покретање одговорности тужилаца, који годинама опструишу и неће да прикупе и изнесу доказе и поднесу оптужбе против починилаца злочина у Бјеловцу и сусједним српским селима.

Питају да ли има икакве одговорности за тужиоце који не раде свој посао, опструишу и тиме учествују у прикривању злочинаца и њихових намјера те индиректно постају саучеснуици злочина или цијело Тужилаштво ради синхронизовано на заштити бошњачких злочинаца.

Кажу да се не могу описати страхоте које су се догађале тог јутра, 14. децембра 1992. године у Бјеловцу, када је из 76 српских домаћинстава за неколико сати убијено 68 мјештана. Сваки трећи становник Бјеловца тог дана је убијен или рањен.

У заробљеништво у Сребреницу, са групом жена и дјеце 14. децембра 1992. године из Бјеловца је одведен Брано Вучетић који је имао само девет година. Истог дана убијени су му отац и старији брат који је текође, био малољетан.

33 године ћутања о масакру 

Брано са огорчењем данас говори да ни након 33 године, нико није ни процесуиран, а камоли пресуђен за злочин у Бјеловцу као ни у осталим селима у братуначкој и сребреничкој општини.

- Још нисмо дочекали правду, ни ја нити моје комшије чији су чланови породица побијени. Зато морамо подсјећати да се злочин не заборави и не понови - рекао је Вучетић.

Он је истакао да Суд БиХ само Србе осуђује.

- Овдје су страдали Срби, цивили у својим кућама и двориштима. Ми никог нисмо нападали. Спавали смо у својим кућама. Нажалост, посљедњи пут, јер је све опљачкано, запаљено и изгорјело - присјетио се Вучетић.

Након 56 дана тортуре, испитивања, изгладњивања, заједно са Миром Филиповић и њеном дјецом, трогодишњом Ољом и седмомјесечним Немањом и Брано је размијењен.

Брано каже да мјештани након 33 године одају почаст својим најближим сродницима и комшијама, који су побијени у својим кућама и двориштима само зато што су били Срби.

- Сјећам се хладноће, снијега и пуцњаве. Дозивали су и пријетили клањем, а онда су убацили бомбу у кућу у којој нас је неколико било. Рањени смо и заробљени. Повезали су нас и без указане медицинске помоћи, тукући отјерали у Сребреницу гдје смо мучени и гладовали 56 дана - подсјетио је Вучетић.

Посебно је истакао да боли неправда што за убиства и покољ српских цивила у Бјеловцу нико није одговарао нити процесуиран.

- Боле ране од 20 гелера у тијелу и два у глави, али некада више заболи неправда што нико није одговарао за мог убијеног оца и малољетног брата као и за остале, који су убијени у селу на спавању у кућама или у двориштима - истакао је Вучетић.

Није имао никога када је размијењен. Кућа изгорјела, отац и брат убијени, без мајке је остао неколико мјесеци раније.

Прихватили су га ближи сродници са којима је одрастао. Данас има супругу и двоје дјеце и живи у свом стану. Огорчен је на правосуђе БиХ.

Славка Матић је тог кобног дана изгубила све – кћерке Сњежану (27) и Гордану (24) и супруга Радивоја, а кућа и имовина су спаљени.

- Све су ми побили, двије кћери и мужа. На кућном прагу. Немам никога. Отишла сам рано да наложим ватру у оближњој школи. Муж и кћерке су остали спавајући. Запуцало је са свих страна и у 10.00 часова сам сазнала да ми је породица убијена и да сам остала сама - прича ова старица.

Њене кћери Сњежана и Гордана биле су цивили и убијене су у кући као и муж Радивоје.

- За правосуђе БиХ нису злочинци они који су убили моју дјецу и мужа него ми који о томе причамо. Суде Србима за ријеч, а штите муслимане који су дјецу убијали и палили. Овдје је почињен геноцид над цивилима. Такав суд и таква држава нам нису потребни - истиче Славка.

Српски војници су били у окружењу, али су пружали отпор и нису се предавали, јер су знали да би били убијени и унакажени. Окупљали су се у куће или групице и одбијали нападе до вечери и стизања помоћи.

За ове злочине, као и остала масовна убиства српских цивила у средњем Подрињу и одвођење и мучење дјеце у логорима нико није одговарао, а починиоци су познати били и хашким и истражитељима СудаБиХ.

Предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Братунца Радојка Филиповић рекла је да су у Бјеловцу убијене три генерације, цивили, и да је апсурдно да ни 33 године од тог муслиманског злочина, упркос свједоцима, у Тужилаштву БиХ није подигнута оптужница.

Филиповићева, којој су на данашњи дан 1992. године погинули супруг Драган и свекар Драгољуб, такође сматра да злочин у Бјеловцу има све елементе геноцида.

Појаснила је да је муслиманска 28. дивизије такозване Армије РБиХ убијала све редом, дјецу, жене и старце, а српску имовину су пљачкали и уништавали да би потпуно затрли трагове српског постојања на овом простору.

Она је истакла да су њену свекрву и јетрву са двоје дјеце те деветогодишњег Брану Вучетића тај дан заробили и одвели у сребреничке логоре гдје су мучени и изнуривани глађу 56 дана.

- У Бјеловцу су убијене три генерације, дједови и баке, родитељи и дјеца. Несхватљиво је, апсурдно и жалосно да ни толико година послије у Тужилаштву БиХ није подигнута оптужница за злочин у Бјеловцу - рекла је Филиповићева.

Она је подсјетила да бројне изјаве које су свједоци дали тужиоцима сакупљају прашину, ако нису уништене или уклоњене из документације.

- Колико то година треба тужиоцу да прикупи податке, који су познати свима, за подизање оптужнице - упитала је Филиповићева.

Она каже да то говори да правосуђе БиХ свјесно чека да свједоци и починиоци злочина умру и да по устаљеној пракси, када су у питању суђења починиоцима злочина над Србима, Суд БиХ каже да је истрага или суђење обустављено због недостатка доказа или смрти осумњиченог.

На тај начин и правосуђе чини злочин према српским жртвама штитећи злочинце и проводећи муслиманску политику умјесто закона.

Филиповићева је истакла да ће породице и српски народ, упркос опструкцији правосуђа, обиљежавати годишњице српског страдања, чувати сјећање и преносити генерацијама истину о овим страдањима и починиоцима да им се не би поновила као што су се понављала у претходним ратовима.

- Носимо тугу и бол, али причамо и преносимо, не заборављамо и подсјећамо младе на страдања њихових предака да то знају и имају у виду да им се не би исто догодило - закључила је Филиповићева.

Бјеловац као симбол некажњених злочина

Предсједник Републичке организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Исидора Граорац изјавила је да је у Бјеловцу почињен најмасовнији злочин над Србима у Подрињу у 1992. години и да се не може помирити са чињеницом да за 33 година од тог злодјела нико није одговарао.

- Злочин у Бјеловцу има све елементе геноцида јер су муслиманске хорде убијале све редом. Овдје су већина погинулих били цивили, жене, дјеца, старци и болесни - рекла је Граорчева.

Уколико се не буде причало о овом и другим злочинама над Србима, Граорчева сматра да се могу заборавити и не дај Боже поновити.

- Наша је дужност да о томе говоримо, упознајемо младе да знају и да не доживе сличну судбину - нагласила је Граорчева.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.