БиХ огледало западног раскола

САРАЈЕВО - БиХ се поново нашла у жижи међународних политичких расправа, али овај пут не као постдејтонско кризно жариште Балкана, већ као простор у којем све јасније избијају на површину дубље разлике унутар западног политичког блока.

Питање будућности Канцеларије високог представника (ОХР) све мање је техничко и административно, а све више поприма обрисе стратешког сучељавања различитих визија међународног поретка које долазе из Брисела и Вашингтона.

У том контексту, БиХ се све више профилише као огледни простор односа унутар Запада, на којем се преламају питања интервенционизма, суверенитета и будућности постдејтонског уређења, али и ширег концепта управљања кризним регијама.

Овај сукоб приступа не огледа се само на општем нивоу политике према БиХ, већ се најдиректније рефлектује кроз рад ПИК-а и будућност ОХР-а, који постају кључно поље институционалног и политичког надметања између Вашингтона и Брисела.

Према појединим анализама, управо БиХ, због сложене унутрашње структуре и снажног међународног присуства, представља један од ријетких преосталих простора у којем се видљиво сударају концепт трајног међународног надзора и концепт постепеног јачања домаћег суверенитета. У том смислу, случај БиХ добија обрисе тест-примјера за шире промјене у глобалним односима.

ПОГЛЕД ИЗ ЛОНДОНА

Према оцјенама појединих западних медија, укључујући британски "Гардијан", застој у избору новог високог представника није само дипломатско питање, већ и одраз постепеног слабљења постхладноратовског консензуса који је деценијама обликовао западну политику на Балкану.

Како се наводи, све су јаснија два приступа. Први полази од става да је снажно међународно присуство и даље неопходно за очување стабилности у БиХ, док други доводи у питање дугорочну одрживост таквог модела и инсистира на постепеном јачању домаћих институција уз ограничену спољну улогу.
У аналитичким круговима у Лондону и Бриселу овај раскол се све чешће описује као дио ширег преиспитивања западне политике према постконфликтним друштвима, у којем БиХ заузима једно од кључних мјеста тестирања различитих концепата међународног ангажмана.

СУШТИНСКЕ РАЗЛИКЕ

У оквиру првог приступа, који заступају дијелови европских институција и поједине чланице Европске уније, сматра се да домаће институције још нису у потпуности консолидоване и да би нагло повлачење ОХР-а могло отворити нове политичке и безбједносне ризике. У том контексту, бонска овлашћења и даље се посматрају као важан инструмент очувања дејтонског оквира.

С друге стране, у дијелу америчких конзервативних и стратешких кругова све више преовладава став да је дуготрајни интервенционизам у БиХ изгубио првобитну сврху. У тим анализама истиче се да је међународно управљање временом произвело зависност домаћих актера, а не функционалну и самосталну државу.

Ове разлике све се чешће тумаче као шири идеолошки сукоб унутар Запада, између модела заснованог на трајној међународној управи и концепта који инсистира на постепеном враћању суверенитета домаћим институцијама.

АМЕРИЧКИ ПРАГМАТИЗАМ

Дио утицајних америчких аналитичких центара, укључујући кругове блиске Херитиџ фондацији, износи оштрију критику постојећег модела. Џејмс Карафано оцијенио је Дејтонски споразум као конструкцију која је зауставила рат, али није довела до функционалне државе.

Према тим оцјенама, три деценије међународног ангажмана нису произвеле стабилност у пуној мјери, већ трајне политичке блокаде и зависност институција. Као рјешење се све чешће наводи постепено гашење ОХР-а и враћање пуне одговорности домаћим политичким актерима.

Сличан приступ заступају и поједини кругови повезани са политиком "Америка на првом мјесту", који се залажу за редефинисање америчког ангажмана у региону и јачање економског приступа у односу на класични политички интервенционизам.

Иако актуелна америчка администрација није изнијела формалан план за Балкан, у стратешким круговима се већ дуже вријеме уочава помјерање ка прагматичнијем приступу.

ВИЈЕТНАМСКИ МОДЕЛ

Амерички стручњак за управљање конфликтима Едвард П. Џозеф у једној од својих анализа износи став да би БиХ могла постати европски еквивалент Вијетнаму, односно земља која се из ратног насљеђа развија у економски успјешну државу захваљујући инвестицијама, образованој радној снази и близини тржишта Европске уније.

Према његовој оцјени, Дејтон је зауставио рат, али је замрзнуо конфликт, док би нови приступ био заснован на економском развоју и такозваној "бизнис дипломатији".
План укључује политичке, економске и безбједносне реформе - реформу изборног система, јачање ентитетске аутономије, слободне индустријске зоне, пореске олакшице и ограничено међународно безбједносно присуство.

ГЛОБАЛНЕ ПРОМЈЕНЕ

Политиколог Драгомир Анђелковић за "Глас Српске" оцјењује да све веће подјеле унутар ПИК-а представљају показатељ дубљих промјена у глобалним односима. 

- Неслагања око именовања новог високог представника указују на слабљење досадашњег интервенционистичког консензуса и појаву нових линија раздвајања унутар западног света - каже Анђелковић. 

Слично мишљење има и његов колега Александар Павић. Сматра да је питање ОХР-а и његове будућности постало једна од кључних тачака разилажења унутар западног блока. 

- Запад више не функционише као јединствен политички систем са усаглашеном стратегијом према постконфликтним друштвима. Све су видљивија два приступа, један који задржава логику интервенционизма и други који се враћа принципу суверенитета и ограничене спољне улоге - истиче Павић. 

ПРОМЈЕНЕ У СВИЈЕТУ

И политички аналитичар Ђорђе Вукадиновић дијели тај став, наводећи да питање будућности ОХР-а више није искључиво везано за прилике у БиХ. 

- Данас постоје различити погледи на то да ли БиХ треба да остане под снажним међународним надзором и са употребом бонских овлашћења или је дошло време за већи степен политичке самосталности домаћих актера. Верујем да Вашингтон неће тек тако одустати од својих намера и планова. Да али ће при том доћи и до неког консензуса са Бриселом? Видећемо. Верујем да ће на крају ови други морати попустити - каже Вукадиновић за "Глас". 

И аналитичар Цвијетин Миливојевић указује да питање високог представника у БиХ све више прераста локалне оквире и постаје дио ширег глобалног преуређења односа моћи. 

- БиХ је постала један од простора на којем се најбоље виде промене у међународним односима. Дебата о ОХР-у открива да више не постоји потпуни консензус унутар западног света о томе како треба да изгледа будуће уређење БиХ, али и уопште света. Ово је класични пример сукоба глобалиста и суверениста. Сматрам да промене које су започете, нико не може зауставити - истиче Миливојевић.

НОВА ДВА ИМЕНА

Након одласка Кристијана Шмита амбасадори Управног одбора Савјета за провођење мира именовали су првог замјеника високог представника Луиса Кришока за вршиоца дужности до избора његовог насљедника. Фокус преговора о именовању новог високог представника, према дипломатским изворима, постепено се помјера са раније помињаних кандидата, међу којима су били Италијан Антонио Занарди Ланди и Рене Троказ, на нова имена као што су Маурицио Масари и Петер Соренсен, што се у дипломатским круговима тумачи као сигнал промјене односа снага унутар самог ПИК-а.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.