Бечке шетње: Уради то на свој начин

AКО постоји девиза која би најтачније могла дефинисати суштину панк покрета - под условом да га не схватимо искључиво као музички жанр, већ шире, па му уз умјетничке, припишемо културолошке, естетске, па да будемо сасвим претенциозни и политичке конотације - она би, у најкраћем, била: уради то на свој начин. На различите начине формулисан, овај кредо провијава кроз исказе свих актера документарног филма "Панк став", енглеског режисера Дон Летса, који се у форми дуплог ДВД-а прошле године појавио на тржишту. Начин на који је Летс приступио питању поријекла и коријена панк покрета, те његове еволуције, уствари је једини исправан - дајући нам одговоре кроз свједочења непосредних учесника. Схвативши панк, прије свега, као став, Летс се враћа далеко у прошлост савремене музике да би указао на стварне узоре и претходнике без чијег се инфлуенса та, не само музичка, револуција никад не би десила. Тако је у филму презентовано, врло прегледно и логично, "стабло" утицаја које почиње у педесетим - раним рокенрол извођачима попут Елвиса Прислија, Џери Ли Луиса и Литл Ричарда преко шездесетих - групама такозване британске инвазије као што су Ху, Кинкс или Смол Фејсес, па затим група америчког гаражног рока (Соникс и Стенделс), све до посљедњег таласа, вјероватно најважнијих, узора који су музички и идеолошки директно антиципирали сам покрет, као што су: Велвет Aндерграунд, Стуџис, Ем Си Фајв и Њу Јорк Долс. Подужој листи интервјуисаних, уз учешће чланова већине група о којима се говори у контексту панк рока, придодати су разговори са личностима из свијета умјетности на чији је рад дух панк покрета пресудно утицао, попут америчког филмског режисера Џима Џармуша, или његове њујоршке колегинице, и власнице врло живописне биографије, Мери Херон. Савршено познавање фактографије и инсајдерски однос спрам материје - који су у "Панк ставу" додатно унапријеђени, пригодном, емтивијевском нарацијом - када је Дон Летс у питању, нису изненађење, поготово ако се зна да је управо он један од незаобилазних учесника панк превирања - и то оних најмасовнијих и у филму најпотпуније елаборираних, британских - те као такав има значај који је у неколико наврата посебно апострофиран. Летсова улога првог црног диџеја - која је у другој половини седамдесетих, у, углавном, бјелачком, панк-рокерском окружењу представљала приличну неуобичајеност - у једном од најпрестижнијих лондонских панк окупљалишта - клубу Рокси - нарочито је важна када је музичка страна приче у питању. Својим чувеним диџеј сетовима - који су се састојали од избора даб, реге и ска стандарда помијешаних са пјесмама већ помињаних рок извођача - успио је - понудивши своје лично виђење прожимања и мјешавине двију различитих култура - црне и бијеле - култивисати музички укус, не само обичне публике, већ и читаве генерације острвских музичара. Његова помало потцијењена, али изузетно занимљива филмографија подразумијева - осим неколико играних филмова и то углавном раста-јамајканске љубавне тематике - видео колекције извођача као што су Елвис Костело и Претендерс, неколико значајних музичких документараца од којих је, Греми наградом овјенчани, "Западни пут до свијета" о групи Клеш најпознатији а, нискобуџетни или боље речено безбуџетни уради-то-сам (и на свој начин) "Панк рок филм" из 1978. године, најбољи примјер инстинктивних и инстантних квалитета панк естетике. (Специјално за "Глас Српске" из Беча) Aлександар МИТРОВИЋ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.