Бечке шетње: Шамани гитарског рифа

Aлександар МИТРОВИЋ

У ПРЕМИЈЕРНОМ представљању србијанској публици, на једном од претходних Егзита, Џек Вајт, мушки дио цијењеног америчког гаражног дуа Вајт Страјпс, у свом поздравном обраћању, је на запрепаш- ћење, али и одушевљење тридесетак хиљада окупљених, концерт посветио Николи Тесли. То није био само куртоазни гест упућеног госта наоружаног познавањем локалпатриотских осјећања а домаћина, већ прилично извјештени таленат за комуникацију с бројним аудиторијем, и истовремено вишесмјерно поигравање с посветама и узорима тако парадигматично за Вајт Страјпс. Нема сумње да је Џек Вајт кроз помињање Николе Тесле направио препотентни трибјут себи, поготово ако знамо да се у омнибусу Џима Џармуша "Кафа и цигарете" у епизоди у којој главне улоге тумаче Вајт Страјпс, цијела прича врти око Џековог тумачења Теслиног генија, без ког, на крају крајева - како је то симплифицирано, али ефектно сугерисано - не би било ни рокенрола. Другу присутну - додуше неизречену - сугестију из "Кафе и цигарета" да данас не би било рокенрола без Вајт Страјпс, приписаћемо Џармушевој иронији. Џек Вајт воли да помиње своје узоре, али и да се окористи њима. Његов велики узор и инспирација је вјечни намћор британског гаражног андерграунда и вангоговски дизајнирани бркајлија Били Чајлдиш. Његови нешто рјеђе помиљани, али зато ништа мање коришћени узори су Лед Цепелин. Колосални гитарски риф из Вајтове прошлогодишње стилске вјежбе Рекантерс под именом "Стеди вен ши гоуз" дугује колико Нирванином "Смелс лајк тин спирит", толико и "Вајлд тинг" Трогса. У ери фабриковане рок музике и патвореног бунтовништва, Вајт Страјпс су, с једне стране, одважни ревизионисти усредсријеђени на преправљање давно исцртаних музичких карата, а с друге стране промишљени компилатори и дрски присвајачи туђег музичког насљеђа. Бечкој публици натрпаној у БA-ЦA сали Гасометра, почетком јуна, као и оној на већ споменутом, неколико година старом, новосадском концерту, мало је шта од овог малоприје изреченог могло бити важно. Вајт Страјпс савршено владају свим законитостима сценске појавности, и увијек изнова разоружавају разбарушеношћу свог минималистичког звучног арсенала. Џек је растргнут савладавањем раздаљине између пет микрофона постављених на бини и борбе са никад раштиманијим и фид-беком подеранијим звуком гитаре. Бубњарске технике Мег Вајт нису доживјеле осјетнији прогрес. У наизглед лаком задатку држања базичног ритма, има нешто од аматерског шарма трибализма Морин Такер. Док су пјесме на прошлом "Гет бихајнд ми сејтн" захтијевале више свирачке дисциплине, поготово у споријим клавирским комадима, приступ новим пјесмама са тек изашлог албума "Ики тамп" - уз стандардни архаични шкрипави блуз, који је обогаћен тежином и масивношћу индустријски третираног метал саунда - је опака тутњава тако карактеристична за детроитске инспираторе с краја шездесетих, попут Стуџиса или МЦ 5. Провјерене "Хотел Јорба"" и "Џолин" сви пјевају, деконструкцију Барт Бакаракове "Aј џаст донт ноу ват ту ду вит мајселф" публика дочекује уздигнутих руку, брусе се нови класици као што су "Литл крим сода" или "Мартир фор мај лов фор ју" и још једном се увјеравамо у шаманску снагу гитарског рифа у "Севен нејшн арми".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.