Бечке шетње: Позориште нулте гравитације

Aлександар МИТРОВИЋ

ПРИЈЕ неколико година, у "Шта форуму", модерном павиљону смјештеном у идиличном парку у центру Граца, присуствовао сам умјетничком предавању - или боље речено перформансу - чији је главни актер (предавач, извођач и аниматор) био фамозни Драган Живадинов, словеначки авангардиста, позоришни режисер, астронаут, те један од саоснивача и главних идеолога "Неуе Слоњенисцхе Кунст"-а - организације под чијим окриљем су се изродили неки од најзначајнијих и најпровокативнијих умјетничких пројеката у бившој Југославији. У шароликом друштву голобрадих арт-студената - који су отворених уста пратили предавање, постаријих историчара умјетности - који су из задњих редова усредсређено хватали биљешке, те неколицине клинаца-алтернативаца, који су ту случајно доспјели, блесаво се церекајући на Живадинове језичке ескападе - јер је предавање текло на невјероватној комбинацији енглеског, њемачког, словеначког и руског језика - владала је завјереничка атмосфера каква се, замишљам, могла осјетити у циришком ноћном клубу "Кабаре Волтер", почетком двадесетог вијека, на надреалистичким сеансама којим су предсједавали протагонисти дадаистичког манифеста и умјетнички терористи сличног темперамента, Хуго Балл, Тристан Тзара и Марцел Дуцхамп. Повод предавању било је представљање пројекта Живадиновог космокинетичког кабинета под називом "1995-2045 Ноордунг", педесетогодишњег дјела инспирисаног истраживањима Хермана Поточника, словеначког космолога и специјалисте за ракетну технику - чији су научни радови били семинални за каснију реализацију умјетних земљиних сателита изграђених у совјетским и америчким космонаутичким центрима - те аутора нацрта орбиталне станице чији је изглед плагиран у Кјубриковој "Одисеји у свемиру 2001". Од своје прве, ретроградистичке фазе - установљене у полуилегали 1983. године оснивањем "Позоришта Скипиона Нашице" - па преко спектакуларног "Крста под Триглавом" уприличеног у велелепном здању љубљанског Цанкарјевог дома, до шокантног театарског самоукинућа приређеног 1987. године на београдском БИТЕФ-у, позоришни проседе Драгана Живадинова је саздан од иновативности пар екселанс, надовезујући се на традицију "театра суровости" Aнтонена Aртоа и искуства "био-механичког театра" Всеволода Мејерхољда. Сљедећу фазу Живадиновог рада представљао је "Рдечи пилот" с краја осамдесетих - позоришни зачетак космокинетичких интересовања и претеча садашњег "Космокинетичког кабинета Ноордунг" - који је Живадинову створио неке од основних предуслова за осмишљавање прве, револуционарне, представе-балета у условима бестежинског стања. Ти предуслови подразумијевали су скоро-па-милионски износ неопходан за реализацију представе - у летјелици-симулатору у којој се тренирају астронаути руског космичког центра "Јуриј Гагарин" прије одласка у свемир - те за дуготрајну астронаутску обуку цијелог глумачког ансамбла на нултој гравитацији. Те ноћи, прије неколико година, у грацерском "Шта форуму", на крају предавања Драгана Живадинова - који нам је у традицији старих совјетских космонаута наздрављао флашом квалитетне руске вотке - и ја сам, са високо подигнутом чашом у руци, у шароликом друштву запрепашћених арт-студената, историчара умјетности и клинаца-алтернативаца - у некој врсти ритуалног поздрава - пожелио добар и сигуран свемирски лет том неупоредивом умјетничком генију поновивши за њим здравицу на руском: "Впит! На здаровље!".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.