АНАЛИЗА: Шта би се десило ако САД повуку војне снаге из Европе

БРИСЕЛ - Уколико актуелна америчка администрација реализује пријетње и повуче своје војне снаге из Европе, даље постојање НАТО-а изгубило би свој суштински смисао и оперативну сврху какву има данас.

То за "Глас Српске" истиче стручњак за безбједност и геополитику Сретен Егерић, наводећи да такав сценарио није нимало нереалан, имајући у виду промјене у америчкој националној безбједносној стратегији. Према његовим ријечима, Вашингтон све више фокус пребацује на Индо-пацифички регион и Кину, коју третира као кључног стратешког противника.

Како каже, НАТО, од свог оснивања 1949. функционише под доминантним вођством САД. Уколико би Вашингтон одлучио да повуче своје снаге и пребаци их на друга глобална жаришта, од тог савеза би, према ријечима Егерића остала само формална структура без стварне војне тежине. То би, како сматра, био више историјски остатак, него функционалан безбједносни систем. Наводи и да европски покушаји да се изгради сопствени одбрамбени оквир, често називан "европски НАТО", трају деценијама, али без конкретног и трајног резултата.

- Брисел већ дуго покушава да изгради такву структуру, али се све у пракси своди на политичке декларације и стратешке планове. Европа нема довољне енергетске ресурсе, нити јединствену политичку вољу да такав систем изнесе до краја - истиче Егерић.

Берлин и Париз

Према његовој оцјени, чак и у случају формирања новог европског безбједносног оквира, он би био организован хијерархијски, у облику "концентричних кругова", при чему би језгро чиниле Француска, Њемачка и Велика Британија. Егерић наглашава да би ове три силе у потенцијалну нову безбједносну архитектуру ушле из различитих, често супротстављених мотива. Њемачка, како каже, настоји да смањи зависност од америчког војног присуства и постепено ојача сопствене одбрамбене капацитете, што би у перспективи могло укључити и развој напреднијих војних способности и већи степен стратешке самосталности. Крајњи циљ Берлина, да политички и војно постане доминантна европска сила.

Француска, с друге стране, у тој причи би вјероватно покушала да задржи улогу кључног европског војног и политичког фактора, уз истовремено ограничавање њемачког утицаја, док Велика Британија, према оцјени Егерића, своју позицију градила кроз одржавање равнотеже снага и контролисане нестабилности, а не кроз дубљу интеграцију у европске структуре.

Рок трајања

Директор Евроазијског безбједносног форума, пензионисани генерал Митар Ковач, сматра да се свијет несумњиво налази у фази дубоке трансформације глобалне политичке и безбједносне архитектуре, што неминовно утиче и на НАТО као институцију. Он истиче да сваки војни савез има свој историјски вијек трајања, па тако и НАТО, те да се у Вашингтону све чешће разматра могућност редефинисања или смањења ангажмана у Европи. Према његовим ријечима, то произилази из процјене да САД више не могу самостално да обликују безбједносни баланс у Европи, посебно у условима дугорочног надметања са Русијом.

Политиколог Александар Павић дијели став да се америчко војно присуство у Европи може мијењати, посебно уколико Вашингтон настави да смањује интерес за директно конфронтирање са Русијом. Он оцјењује да би евентуално повлачење америчких снага значило крај НАТО-а у садашњем оперативном облику, јер би савез остао без кључних стубова - логистике, обавјештајне подршке и глобалне инфраструктуре за пројекцију моћи.

Када је ријеч о Украјини, Павић истиче да се она све више позиционира као кључни војни и безбједносни фактор у европској архитектури.

– Украјина данас има једну од најискуснијих армија у Европи, уз становништво које је високо мобилисано и прилагођено ратним условима. Због тога се све чешће посматра као потенцијални стратешки партнер у новој безбједносној структури усмјереној према Русији - наводи Павић.

Он подсјећа и на недавне договоре Кијева и Берлина о одбрамбеној сарадњи, који укључују испоруке противваздушних система, развој дронова и заједничке индустријске војне пројекте.

Коалиција вољних

Унутар ЕУ све озбиљније се разматрају сценарији који би омогућили функционисање европског безбједносног система у случају смањења или потпуног повлачења Сједињених Америчких Држава из НАТО-а. Према западним дипломатским изворима, овај концепт није замишљен као замјена за Алијансу, већ као механизам очувања оперативне стабилности у промијењеним геополитичким условима. Кључни изазов представљао би недостатак америчких капацитета у областима противваздушне одбране, обавјештајних система, стратешког транспорта и нуклеарног одвраћања, који су данас темељ постојеће безбједносне структуре.

Идеја европске одбрамбене аутономије добила је додатни замах након политичких порука из Вашингтона, укључујући и изјаве о преиспитивању обавеза према савезницима. У Европи је то протумачено као сигнал да је потребно припремити алтернативне безбједносне механизме, без обзира на то да ли ће до стварног америчког повлачења уопште доћи.

Посебно се истиче промјена става Њемачке, која је раније била један од најпоузданијих ослонаца америчке безбједносне политике у Европи, а сада све више разматра већу стратешку самосталност. Као кључни актери потенцијалне нове европске одбрамбене структуре најчешће се помињу Њемачка, Француска, Велика Британија, Пољска и нордијске државе, које се све чешће посматрају као неформална „коалиција вољних“ унутар постојећег НАТО оквира. У том контексту, Украјина се све више позиционира као прва линија европске безбједности и један од кључних елемената одвраћања у односу на Русију.

Велике препреке

Иако ЕУ развија заједничке одбрамбене пројекте кроз механизме као што су ПЕСКО и Европски одбрамбени фонд, и даље постоје структурна ограничења у њиховој примјени. Цијели НАТО систем и даље је у великој мјери заснован на америчкој војној инфраструктури – од командовања и логистике до обавјештајне подршке и стратешког планирања. Врховни командант савезничких снага у Европи традиционално је амерички генерал, а ниједна европска држава тренутно нема капацитет да преузме ту улогу без дубинске трансформације система.

Један од кључних изазова остаје и амерички нуклеарни кишобран, који представља основу стратегије одвраћања у Европи, као и технолошка зависност од америчких сателитских и обавјештајних система. Поред тога, Европа је у великој мјери ослоњена на америчку технолошку инфраструктуру, што додатно ограничава могућност потпуне стратешке аутономије. У случају смањења америчког присуства, европске државе морале би да рјешавају низ сложених стратешких питања – од противваздушне одбране и логистике, до командовања и брзе мобилизације трупа у кризним ситуацијама. Као дио потенцијалне нове безбједносне стратегије све чешће се помиње и поновно увођење војног рока у појединим европским државама. Тај систем је у већини земаља укинут након Хладног рата, али би у новим околностима могао постати кључан инструмент попуне војних капацитета и резервних снага. Примјер се често тражи у Финској, која је задржала модел обавезног служења војног рока и развила систем високе војне спремности.

Европа паралелно настоји да убрза производњу кључних војних система, посебно у областима у којима заостаје за САД - противподморничком ратовању, свемирским системима, допуни горива у ваздуху, хиперсоничном наоружању и ваздушној мобилности. Посебно се развијају заједнички пројекти Њемачке и Велике Британије у области напредног наоружања, као и у сегменту беспилотних система и противдронске одбране. Ипак, упркос свим иницијативама, кључна ограничења европске безбједносне архитектуре и даље остају у домену америчке технологије, обавјештајних капацитета и нуклеарног одвраћања. Због тога се све чешће отвара суштинско питање да ли Европа може изградити потпуно аутономан одбрамбени систем.

Контингент

Тренутно се у Европи налази око 84.000 америчких војника, распоређених у сталним и ротационим снагама. Највећи дио је у Њемачкој (између 35.000 и 40.000), затим у Пољској (више од 10.000) и Италији (између 12.000 и 15.000). У Великој Британији је стационирано око 10.000 до 12.000 војника, док су мањи контингенти присутни у Румунији, Шпанији и балтичким државама. Америчке базе у Европи нису само војне тачке распоређивања, већ сложени системи командовања, комуникација, логистике и обавјештајног надзора. У појединим случајевима оне функционишу као центри глобалних операција, који покривају и Африку, Блиски исток и Атлантик.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.