Александар Вучић жели обновити порушене куће у Бугојну

Бугојно - Мада то вицепремијер Србије и предсједник владајуће Српске напредне странке (СНС) Александар Вучић (43) никада није крио, широј јавности је мало познато, посебно у Босни и Херцеговини, да тренутно најмоћнији човјек Србије води поријекло из Чипуљића код Бугојна, у самом центру БиХ.

Новинари агенције Анадолија трагом те информације упутили су се у Чипуљић гдје добро познају, не само породицу Вучић, већ и самог Александра Вучића, којег су неки имали прилику видјети и када је, први пут након 20 година, у прољеће ове године без велике помпе и медија боравио у Бугојну и посјетио родбину.

У Чипуљићу су новинари Анадолије, такођер, упознали и Александровог стрица Драгу и стрину Анђелку, прве српске повратнике у Бугојно, посљедње Вучиће који још увијек живе у том бугојанском насељу.

Славиша Ђурић, свештеник цркве Рођења Пресвете Богородице у Чипуљићу каже да су Вучићи стара бугојанска породица и да су као успјешни трговци били познати и прије Другог свјетског рата.

Вучић у Бугојну “синоним” за радишне људе

''У оно вријеме су имали своја лична аута и шофере. Александров деда Анђелко, којег су овдје сви звали Аџија, јер је био на хаџилуку у Светој земљи у Јерусалиму, имао је врсне тркаче коње. Нажалост, 1941. године једна велика породица је дијелом уништена. Александров деда, стари Аџија, је убијен. Породица се послије Другог свјетског рата расула на много дијелова. Једни су остали у Бугојну, једни отишли из Србију. На Славу Божију из те породице сада има велики изданак - Александар. Његов отац и породица су вриједни и радишни људи који су одувијек стицали имања и имали. Мислим да се у Бугојну каже породица Вучић да то све говори'', започиње разговор за агенцију Анадолија свештеник Ђурић.

Иначе, Александров отац Анђелко (72), којег у Бугојну називају Бато, рођен је у избјеглиштву у једном вагону недалеко од Београда. Његова мајка Драгица, иначе поријеклом из Шипова, избјегла је у Србију након што су усташе побили већину мушких чланова породице, укључујући и Александровог деду.

Након Другог свјетског рата они су се вратили у Бугојно гдје је Александров отац одрастао и школовао се, а потом отишао на Економски факултет у Београду. Тамо је упознао супругу, Александрову мајку, Ангелину из Бечаја у Србији, са којом ће се касније вјенчати. Прије тога је неколико година радио у ИМПО-у у Бугојну. Но, и послије одласка у Србију, све до рата у БиХ и смрти мајке Драгице 1991. године, Анђелко Вучић је са породицом често долазио у родни крај.

Александар - несташно дијете и борац

Свештеник Ђурић каже да је Александар Вучић у Бугојну прије рата често проводио љетне и зимске распусте. И сам Александар Вучић, иако је рођени Београђанин, својевремено је говорио како је у Бугојну, уз остало, у дјетињству радио и тешке послове.

''Волио је, по причању мјештана, да игра лопте. Био је доста несташно дијете. Борац је био од почетка, волио је да буде увијек у праву. Морало је бити по његовом. Није био попустљив ни као дијете. Његова непопустљивост, његова упорност су га и довели до мјеста гдје је сада'', истиче свештеник Ђурић.

Потврдио нам је да је Александар Вучић долазио у Чипуљић посљедњи пут у прољеће ове године.

''Нас је та посјета изузетно обрадовала. Долазио је Александар у Бугојно и прије него је постао вицепремијер. Нас је та посјета обрадовала, а није било ни полицијских сирена, много аута... Дошао је човјек, упалио свијеће овдје у цркви, својима на гробљу. То је његова величина. Надамо се на прољеће би требао да дође и остане неколико дана”, говори бугојански свештеник.

На мјесном гробљу, које су новинари Анадолије посјетили, сахрањени су Александров деда, бака, стриц, који је погинуо у саобраћајној несрећи код Горњег Вакуфа и друга родбина.

Вицепремијер Србије не жели продати своју земљу

Александров стриц Драго, једини мушки потомак Вучића који живи у Бугојну, као и његова супруга Анђелка, кажу да су изузетно поносни на Александров успјех. На улазу у њихову кућу показују нам како чувају постер најбоље бх. ногометне репрезентације, популарних ''Змајева'', са заставом БиХ. Утакмице репрезентације прате, а ногомет воле и због унуке која тренира ногомет у Њемачкој.

“Александар је долазио баш овог маја и тада смо га први пут видјели након 20 година. Долазио је овамо са синчићем и млађим братом Андрејем. Брат и његов отац су долазили и више пута раније. Александров отац, Бато, долазио је до сада десет пута у Бугојно након рата, али од туге није могао да дође и до своје породичне куће која је порушена, баш као и његова нешто мања кућа у близини... Александар је приликом посљедњег боравка рекао да не жели продати те куће. У кући моје сестре је потврдио и како има намјеру да их обнови. Такођер, они и овдје у Бугојну имају доста земље, њива. Александар је, такођер, рекао да и то не жели продати” истиче љубазни Драго.

Драгина супруга Анђелка додаје како су веома радосни због Александровог успјеха, али да ''помало страхују за њега''.

''Но, његов правац је добар'', примјећује Александрова стрина.

Живот у Бугојну

Питамо их о животу у Бугојну. Драго прича како су међунационални односи у том граду уреду. Са старим комшијама су, како каже, друже, то су њихови пријатељи и кумови.

''Ти односи су за десет'', додаје он.

Но, жале се и на криминал и насиље о којем слушају, мада њих лично “нико не дира”. Такођер, у близини немају киоска, па не могу купити штампу, жале се и да дјеца не мају у близини школе... Све је некако тужно и пусто. Живот се ту ионако одвија споро.

''Живимо од пензије, а и дјеца нам помогну'', додаје Анђелка.

Од 9.000 Срба у Бугојну прије рата, ту их је остало око 200. Осим његовог стрица, још три породице су са Александром Вучићем у крвном сродству.

''Нажалост, бројно стање је такво какво како јесте. Не можемо порећи да је Бугојно остало без Срба. Ово су све старији људи. Просјек моје парохије је 67 година'', истиче свештеник Ђурић, који није желио коментирати однос власти према српској заједници у Бугојну јер је ''прича о властима опасна''.

Ефендија радио на обнови фасаде цркве

Надаље, каже да има честитих и добрих људи у Бугојну, али и оних који, махом досељеници, праве проблеме. Истиче и позитивне примјере суживота. Тако су фасаду цркве у Чипуљићу урадили Бошњаци међу којима и један ефендија (имам), док су унутрашњост православне цркве уредили Хрвати! То је, како вјерује, нада у боље сутра на овим просторима.

“Ми смо статистичка грешка”

Подсјетио је како је православна црква у Бугојну запаљена у инциденту 2004. године када је повратак био у пуном јеку. Послије је повратак падао. Након што је црква поново запаљена и 2007. године ''нико се више није вратио''. Истиче како је проблем и посао јер млади српске националности у Бугојну немају гдје да раде. Класична је то прича о животу повратника у срединама гдје су мањина, иако је свештеник увјерен да је ''Бошњацима повратницима у РС боље него нама''.

''Проблем је неиспуњавање уставних закона о равноправности народа. Волио бих да смо мањина, имали би неке предности. Ми ћемо бити статистичка грешка на овом попису становништва. Ми смо сад статистичка грешака. На мјестима гдје Срби требају да буду запослени, запослени су људи других националности. Немам ништа против тога, али треба запослити људе који би се вратили. Да се то десило, сада би у Бугојну би било три до четири хиљаде Срба. Ово су тешка, претешка времена... Прича је свугдје иста. Пензија је 300 КМ, а лијекови 250 КМ. Да дјеца не помажу ти људи не би имали шта да једу'', истакао је свештеник Ђурић, који се захвалио докторици Мелики Махмутбеговић из Бугојна, јер је, како каже, врхунски љекар, али и лијеп примјер суживота.

“Александар је рекао да нећемо бит заборављени”

Ђурић је потврдио како је Александар Вучић детаљно упознат са положајем Срба у Бугојну.

''Александар Вучић је са свиме упознат када је долазио прошлог прољећа. Он је тада упутио помоћ и рекао да нећемо бити заборављени и остављени на подручјима ФБиХ. Трудит ће се да дође до самозапошљавања људи младих.

Видите, овдје има доста кућа које су обновљене и нико не живи. Често се истиче тај сегмент. Но, није довољно направити кућу, човјек не може јести зидове, мора да живи, ради. Стање је такво какво је, тешко да ће ићи набоље'', оцијенио је свеченик Ђурић.

Пожалио се и на чињеницу да до сада још увијек није покренуто питање процесуирања одговорних за смрт, како тврди, 64 цивила српске националности који су убијени у Бугојну, иако се за многе зна ко их је убио.

Како је стари Аџија бринуо о бошњачкој породици

Ђурић је у разговору за Анадолију подсјетио и на причу која се још увијек преноси у Бугојну, а то је да је деда Александра Вучића бринуо о једној бошњачкој породици, породици Дувњак.

''Послије 1918. године један од бугојанских муслимана требао је да сели у Турску. Када је то чуо, Алексанандров деда, Аџија, отишао је код тог човјека, и казао: 'Остави ми своју породицу на вјеру. Отиђи у Турску, види како је, ако ти се не буде свидјело, врати се, породица ће те чекати'. Како је стари Аџија рекао, тако је било. Тај човјек је отишао у Турску. Кад је видио какво је тамо стање, вратио се и нашао је овдје своју породицу. То је сада једна од највећих породица у Бугојну, породица Дувњак. Људи су некада имали ријеч, а важила више од свега. То је само један примјер величине породице Вучић и описује како се некад овдје живјело'', закључио је свештеник Ђурић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.