Александар Ранковић - судбина револуционара

Посљедњих година појављивале су се књиге и разни медијски садржаји који су њему посвећени.

Након уклањања са свих функција љета 1966. године, од његове личности временом је створен својеврсни мит. Завладало је, код многих, увјерење да би судбина Југославије била другачија да Ранковић није развлашћен.

Александар Ранковић, потпредсједник државе, народни херој, био је други или трећи човјек социјалистичке Југославије, послије Јосипа Броза Тита и Едварда Кардеља, министар унутрашњих послова, потпредсједник савезне владе, челник служби безбједности и члан најуже структуре владајућег Савеза комуниста Југославије.

Најпознатији је као оснивач и први човјек Одјељења за заштиту народа (ОЗНА), основаног 13. маја 1944. године. Тај датум је, све вријеме постојања социјалистичке Југославије, свечано обиљежаван, те је то била прилика за додијелу одговарајућих признања најзаслужнијима на пољу безбједности. ОЗНА је 1946. преименована у УДБА, Управу државне безбједности, и то име остало је на снази до 1966. године.

Александар Ранковић рођен је у селу Дражевац, недалеко од Обреновца. Од 1922. године у Београду је учио абаџијски, сукнарски занат.

Почео је као синдикални активиста. Године 1927. постаје члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), потом релативно брзо и секретар Мјесног комитета СКОЈ-а Београда. Већ наредне, 1928. године, постао је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

Суд за заштиту државе осудио га је 1929. на шест година робије због илегалне комунистичке активности. Године 1936. постао је члан Покрајинског комитета КПЈ за Србију, а 1937. члан Политбироа Комунистичке партије Југославије.

У вријеме припрема за устанак јула 1941. ухапшен је у Београду. Други свјетски рат увелико је био у јеку, а послије напада Њемачке на Совјетски Савез 22. јуна 1941. године, Комунистичка партија Југославије, у складу са налозима из Москве, почела је припреме за устанак који је убрзо услиједио.

Послије хапшења у болници је држан под стражом, али је ослобођен спектакуларном акцијом београдских скојеваца. Полиција је важност ухапшеног наслутила тек послије необичне акције ослобађања.

У вријеме оснивања ОЗНА, маја 1944. године, Ранковић је био организациони секретар КПЈ и члан Врховног штаба НОВ и ПОЈ. По окончању рата био је министар унутрашњих послова и потпредсједник савезне владе.

У политичком обрачуну с њим на Четвртом пленуму Централног комитета СКЈ, 1. јула 1966. године на Брионима, оптужен је за злоупотребе Службе државне безбједности, лишен свих функција и потпуно искључен из јавног живота.

Главна оптужба била је да је прислушкивао предсједника Тита. Технички дио истраге водио је генерал Иван Мишковић Брк, хрватски комуниста, дугогодишњи челник КОС-а, Контраобавјештајне службе ЈНА, и специјални савјетник предсједника Тита. Техничка лица која су наводно прикупила доказе против Ранковића послао је тада, из Загреба, Иван Крајачић Стево, моћни први човјек службе безбједности Хрватске. Занимљиво је да је и сам Мишковић, у дубокој старости, изјавио да прислушкивања није било. Раније је тврдио супротно.

Позадина Ранковићевог смјењивања није потпуно јасна, али су посљедице биле очигледне. Поступно је дошло до растачења јединственог система безбједности југословенске државе.

Послије Брионског пленума јула 1966. године, није се више никада појавио у јавности, нити оглашавао. Колале су, међутим, приче, међу незадовољнима, углавном бившим партијским кадровима, како би прилике у земљи биле битно другачије да Ранковић није развлашћен. Масовно присуство његовој сахрани, августа 1983. године, несумњиво је показало да су Ранковићево име и судбина постали нека врста симбола незадовољства правцем којим се кретала Југославија. Према појединим наводима, сахрани је присуствовало чак 100.000 лица, што је извјесно претјерано.

Упадљиво је да је Ранковић, у потоњим тумачењима, оптуживан за потпуно контрадикторне ствари. Са једне стране, као челник служби безбједности, за бруталан обрачун са такозваним инфорбиројцима. Са друге стране, неријетко га помињу као просовјетски оријентисаног, што је парадокс.

Оптуживан је за склоност централизму, што је у Титовој Југославији увијек тумачено као нека врста наглашено српског става, а управо они који су га за то оптуживали на крају су разорили југословенску државу. Осим званичне оптужбе љета 1966. да је прислушкивао Јосипа Броза Тита, наглашаване су такође злоупотребе службе којом је руководио.

Савремена историографија је разјаснила да су прислушни уређаји, уз Титову сагласност, постављени у вријеме одржавања Прве конференције Покрета несврстаних у Београду 1961. године на свим мјестима гдје су боравили државници тог Покрета. Штавише, зна се да са дјеловањем тог сегмента службе Ранковић није имао конкретног додира.

Накнадна тумачења његове смјене различита су и супротстављена. Извјесно је да је Ранковић доживљаван као противник претјеране децентрализације и конфедерализације Југославије, која је већ уочи његове смјене била видна. С друге стране, по свему судећи, мало је вјероватно да би се он икада заиста супротставио ставовима или потезима свемоћног Јосипа Броза Тита, којем је увијек био само и једино лојалан.

Било је навода, претходних деценија, највише у хрватској публицистици, да је Ранковић уклоњен послије једног извјештаја његове службе о несразмјерном утицају појединих представника старих грађанских тајних друштава, масонерије.

Тај извјештај је заиста постојао, али само као још једна у мноштву сличних анализа. Реално, нити су представници негдашњих грађанских слојева више имали икакав утицај, нити је икога тада занимало њихово мишљење. Невјероватно је да је тај документ имао битан утицај на Ранковићеву судбину.

Постоји, међутим, највише такође у хрватској историографији и публицистици, много озбиљнија шпекулација да је Ранковић уклоњен због просовјетске оријентације.

По тим наводима, Ранковић је приликом службеног присуства Конгресу Комунистичке партије Украјине изјавио да ће се Југославија придружити Варшавском пакту. У тачност те оптужбе нико озбиљан не вјерује. Упадљиво је, међутим, да је из окриља пропагандног апарата тадашње совјетске државе тако нешто пуштено у оптицај.

Зна се такође да су Ранковића извјесне совјетске дипломате театрално и бучно, пред свједоцима, поздрављале као „будућег предсједника Југославије“, што је, сасвим извјесно, чињено с недобронамјерним мотивима.

Ранковићева служба, ваља увијек имати у виду, ефикасно је послије 1948. неутралисала просовјетске присталице.

Највјероватније је централна личност Ранковићеве смјене био Иван Стево Крајачић, партијски лидер, совјетски обавјештајац још у међуратном периоду, познат по великохрватским националистичким ставовима, који је с једне стране имао старе, непрекинуте везе с Москвом, а с друге је успоставио тјесне релације са екстремном хрватском политичком емиграцијом.

Управо из његовог круга израсла је групација која је предводила сепарацију Хрватске, односно разбијање Југославије почетком деведесетих. Индикативно је такође да је Иван Мишковић увијек осјећао потребу да Крајачићеву улогу негира, осим што је признавао да је овај послао техничаре из Загреба.

Ранковићев противник био је такође Едвард Кардељ. Код њега је највјероватније постојала неоснована бојазан да би овај могао, евентуално, угрозити већ достигнут степен самосталности федералних јединица. На крају, против Ранковића су били и најистакнутији партијски кадрови Србије, попут Петра Стамболића, што је било видљиво и на самом Брионском пленуму.

Није познато да је сам Ранковић икада доводио у питање вјерност идеалима за које се борио, односно Титу и партији. Представа која постоји да је он имао наглашено српски став, сасвим је неоснована. Такође, у посљедње вријеме често наглашавана теза о његовом југословенству, врло је упитна.

И он, и његови саборци били су готово беспоговорно вјерни Титу и партији, а не Југославији, како је историјски развој показао.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.