Академски сликар Данијела Ђукић у сусрет отварању изложбе у Бањалуци: Повратак у прошлост кроз успомене

Бањалука - Радови које ће посјетиоци имати прилику да виде настали су 1995. године, у периоду када сам још била студент. Први пут били су изложени у галерији факултета на одбрани првог дипломског. Након тога их нисам излагала све до сада. Осјетила сам потребу да их поново прикажем.

Испричала је ово за "Глас Српске" академски сликар Данијела Ђукић, чија ће мултимедијална изложба "Идентитет простора" бити отворена вечерас у 20 часова у Арт Клуб Простору, на већ добро познатој локацији у насељу Борик, у стану на првом спрату Кордунашке 22.

Поставку, како каже, чине колажи фотографија фотокопираних на провидном папиру, испод којих су укомбиноване изрезиване слике намјештаја из каталога, у неке њене имагинарне просторије (соба, кухиња, дневна соба).

Радећи на овој изложби прошла је кроз неколико фаза.

- Након колажа услиједиле су акције по стварним рушевинама (околина Бањалуке), гдје сам темпером осликавала мале комаде намјештаја, који због тога што је осликан и малих димензија, није сврсисходан као употребљив предмет, већ остаје на зиду само као назнака нечега што је некада постојало у оквиру зидова. То је у ствари покушај да се оживи успомена на прошлост и тежња да се врати некада постојеће - прича Ђукићева.

Трећа фаза је била поставка металних "конструкција" унутар порушених просторија, док је четврта фаза била снимање видео-рада у којем се смјењују секвенце аероснимака војних бомбашких циљева и "експлозије" жвакаће гуме. Посљедња фаза је скулптура од дјечијих коцкица и подсјећа на разорен град.

- Стамбени простор је простор сигурности, идентитета, припадности, заједништва, он је оквир и љуска, као што смо уоквирени у тијела и из њега излазимо само у сну и смрти - испричала је Данијела.

Ове руине које је, објашњава, подсјећају на набацане, поломљене кости и огуљени зидови на згуљену кожу, покушава да оживи симболично и поново намјештајући покушава да врати успомене које вежу сваки простор за живот којим је био испуњен.

Припадање кроз умјетност

- Осјећај територијалне припадности је негдје аутоматски асоцијација на кућу, стан, простор живљења. У кући не видим само грађевинску конструкцију већ и душу која конструкцију чини живом. Вјечна деструкција кроз ратове, поплаве, земљотресе као да стално подсјећа на идентитет, ко смо, одакле смо. Када изгубимо кућу, као да губимо дио идентитета, можемо саградити нове, али руина у нама свима остаје за изгубљеним - сматра Данијела Ђукић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.