Злочинци на слободи, а породице под земљом

РОГAТИЦA - Дође још једна, деветнаеста годишњица у којој Добрила Обрадовић-Перовић из Рогатице враћа тужно сјећање на 4. и 5. јул за њу кобне 1992. када је изгубила цијелу породицу и када су у црно завијене још три породице њених најближих.

У ноћи између та два љетна дана Добрила Обрадовић-Перовић је остала без мајке Зорке, која је тада имала 37 година, оца Миломира-Миће (43), сестре Данијеле (19), јединог брата Дарка (16), мужа Горана Перовића (27). Убијени су јој и кум Миодраг Мотика (39) и рођак Драган Кусмук (33).

- Што сам ја остала жива одлучивао је Бог и моја (не)срећа. Рат је почео, а ја при крају трудноће са другим дјететом. На наговор мојих отишла сам у избјеглиштво у Србију. Примили су ме кумови Рацковићи у Обреновцу. Са мном су пошли супруг Горан и једногодишња кћерка Милијана - прича Добрила и додаје да је заједно са супругом била до порођаја, 12. јуна. Родила је другу кћерку, којој је дала име Мирјана.

- A онда, вјероватно слушајући вијести о збивањима у родном крају, мој Горан једног дана ми рече: "Одох ја у Рогатицу да нашим родитељима јавим радосну вијест да су добили још једну унуку". Знала сам да је то само изговор и да су мотиви за ту одлуку сасвим другачији. Иза тога стајала је његова честа прича да себи не може дозволити да буде дезертер и издајица рода и народа - присјећа са Добрила.

Сва њена настојања да га одврати од те намјере била су безуспјешна и он је отишао. Дан његовог одласка био је и дан њиховог посљедњег виђења, а мала Мирјана није упамтила оца јер је тада имала само двадесетак дана.

- Пролазећи ни сама не знам куда и како, Горан је моју породицу нашао у Трнову у којем су све српске куће већ биле опљачкане и спаљене. Заједно са осталим Србима, углавном дјецом, женама и старцима из села, привремени смјештај нашли су у школи у Шљедовићима - каже Добрила и додаје да је породица у оближњој шумици направила земуницу и ту се смјестила.

- Показало се то као велика грешка. Мучки, највјероватније на комшијску превару, нападнути су ноћи између 4. и 5. јула и нико од присутних у земуници није преживио. Није радила пушка и метак, него нож и тупи предмети. Сестра и мајка су, причало се, убијене послије великог мучења и иживљавања - истакла је Добрила.

Душа ме боли, казује Добрила, и због тога што за овај гнусан злочин нико није ни процесуиран, а да се не говори о кажњавању.

- Док моји, ни криви ни дужни, леже у црној земљи, налогодавци и извршиоци њиховог свирепог убиства слободно шетају Трновом, Шљедовићима и осталим околним селима у којима није било човјека са којим је мој тата био у свађи или му, као некадашњи радник у трговини, на овај или онај начин није помогао - рекла је Добрила Обрадовић-Перовић.

Отац вјеровао комшијама

Оно што је и данас послије толико година и даље боли јесте чињеница да је њен отац био наиван и повјеравао се комшијама муслиманима.

- Због тог вјеровања на најсвирепији начин је убијен и изгубио цијелу породицу, кума и рођака. Затрпани су у једну рупу која је ископана у непосредној близини стратишта. Ексхумирани су тек у новембру 1992., након што су Шљедовићи ослобођени, и сахрањени на гробљу Лужница у Рогатици, мјесту гдје проводим највећи дио мог слободног времена - рекла је Добрила.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.