Златне руке Алексе и Владимира

Б. Гајевић, С. Дакић
Додај glassrpske.com као Гугле извор
Фото: Златне руке Алексе и Владимира

У Мајданима, једном од четири избјегличка насеља у Сокоцу, живи породица 73-годишњег Алексе Барјактаревића. То је једна од бројних породица из околине Сарајева које су, послије Дејтона, кренуле у избјеглиштво. Алекса и његова супруга Љубинка у прошлом рату изгубили су два сина - Горана и Душка, па се Алекса на свој начин бори с тугом.

Тешке мисли настоји да одагна резбарењем у својој малој радионици, у којој доминирају иконостаси са ликовима светитеља: Василија Острошког, Николаја, Георгија... Али, има и много других различитих предмета.

- Резбарењем сам почео да се бавим још у родном Виличу. Наслиједио сам то од свог оца, који је радио примитивним алатом - брадвом и савијеном жицом умјесто шестара. Осим иконостаса, правим мале предмете каквим су се некада, док сам био дијете, служили људи у сеоским домаћинствима, попут преслице, чанка за кајмак, карлице за млијеко, ступе за лан, дрвених кола и санки на којима се возило сијено... - казује Алекса.

Направио је и воденицу, која је, каже, као права само што не може да меље.

- Неки од тих предмета су временом постали права ријеткост - прича Алекса.

У све што настаје у његовој радионици Алекса уграђује доста стрпљења, умијећа и воље. Потребна му је, вели, и одговарајућа врста дрвета.

- Најпогоднији су липа и јасика. Јавор је, свакако, добар, али је тврд и теже је у њему резбарити - објашњава Алекса.

Његови радови налазе мјесто и на изложбама, на којима се афирмише стваралаштво и умијеће људи који имају шта да покажу другима. Таква једна изложба је прошлог љета организована и у Сокоцу, а Алексин штанд је био међу најпосјећенијим.

Алексини иконостаси красе многе домове на Романији, а неки су стигли и у далеке земље, па заузимају почасно мјесто у кућама српских домаћина у Канади, Америци, Аустралији...

- Када бих имао одговарајућу просторију, моја радионица могла би да прерасте у мали музеј старина. То ми је жеља, али је она засад далеко од мојих могућности - истиче Алекса.

Шездесетдвогодишњи Владимир Јовановић из Мркоњић Града петнаестак година израђује иконе од дрвета у посебној техници званој интарзија у три верзије. Његове иконе украс су у многим српским домовима у Аустралији, Канади, Америци и многим европским земљама. Израдио је више од 70 икона, а највише су тражене иконе Богородице, свете Петке, светог Ђорђа, светог Јована, светог Стефана… као и радови са ликовима српских великана као што је Карађорђе.

Љубав према изради икона, као и других предмета и сувенира од дрвета, случајно је, прича, открио прије петнаестак година.

- Све је почело из радозналости, када сам видио како мој млађи син Јоцо израђује украсне предмете од дрвета. Посматрајући њега почео сам и ја да израђујем неке предмете од дрвета. Одмах ми је ишло од руке и када сам израдио прву икону нисам могао да вјерујем - прича Владимир и додаје да је то тежак и одговоран посао, који тражи “коњске живце” и “ледену смиреност”, али који га надахњује и испуњава његову душу.

Владимир за израду икона осим домаћих врста дрвета рујике, јошике, тисовине, шљиве, бијелог јавора, ораха... користи дрво увозно дрво махагонија, ебоноса, мербура, зебранке, каберуа, канадског храста... Посебно је занимљиво дрво падук, чија је цијена папрена, јер квадрат те врсте дрвета из Африке кошта 360 евра.

- Израђујем иконе техником коју, колико ја знам, нико не користи, на нашим просторима. Дрво углавном добијам из иностранства од пријатеља - наглашава Владимир.

На једној икони ради од мјесец до мјесец и по, у послијеподневним часовима послије посла и током викенда.

- Обично иконе израђујем у византијској верзији - истиче Владимир и наглашава да је израдио неколико хиљада различитих сувенира са мотивима из Мркоњић Града, који је некада био један од најпознатијих занатских градова у бившој Југославији и био је чувен по коси “варцарка”.

Крст

Владимир Јовановић је на препоруку некадашњег мркоњићког пароха Здравка Симића почео са израдом крстова од храстовог и дрвета од тисовине. Ријеч је о владичанским крстовима које користе епископи за богослужење и на чијој позадини пише “Крсту твојем поклањамо се, владико”. До сада је Јовановић израдио осамдесет таквих крстова.

  - Када сам израђивао први крст, ишло је доста тешко, па ме је супруга Мира убјеђивала да одустанем. Нисам хтио и рекао сам јој да ће на првој литургији у нашој цркви љубити мој крст. То се и обистинило - прича Владимир.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.