Живот посвећен хирургији

ДОБОЈ - Скалпел је у протекле четири деценије био његово најважније оруђе, а спасавање људских живота готово свакодневан посао.

Јер, хирурзи, какав је и надалеко познати примаријус доктор Милован Миљановић, готово увијек су у таквој ситуацији да морају да реагују муњевито и чине резове који живот значе.

Један од бројних упечатљивих случајева је и онај из рата, који му се урезао дубоко у сјећање.

- Ријеч је о српском војнику који је био повријеђен у грудни кош и доживио клиничку смрт. Брзо смо реаговали и успјели да га реанимирамо. Ушли смо у салу, али у току операције опет је био клинички мртав. Није преостало ништа друго већ да на отвореним срцу радим масажу и тако смо успјели да га спасимо - каже Миљановић и додаје да је током минулог рата било доста страдалих цивила, посебно на један Васкрс.

- Гранате су падале по граду, било је много повријеђених које је ваљало збринути. Тако смо баш у периоду између 1992. и 1995. године успјели да се кроз праксу увјеримо у то шта значи бити ратни хирург. Све је, другачије, када се сусретнете са компликованим повредама, па да би оне биле ријешене, општи хирург мора да буде васкуларни и неурохирург, ортопед - рекао је Миљановић и додао да ни хирург не може ништа да учини без комплетног тима, у којем су анестезиолози, сестре и други. Истиче да је хирург директно везан за пацијента и да без тога нема успјеха.

- Разговор са пацијентом прије, али и послије операције, и те како утиче на његову рехабилитацију и изљечење. Сјећам се својих пацијената од прије 30 и више година. Поносан сам када ми се јави неко од оних које сам оперисао прије двије, три деценије. То је једно велико, непоновљиво задовољство - рекао је Миљановић.

Посљедњи радни дан Миловану Миљановићу уљепшале су колеге са одјељења пригодним, свечаним испраћајем. На досадашњем раду захвалио му је начелник Одјељења хирургије Опште болнице у Добоју Предраг Лазић, који му је пожелио да ужива у пензији са својим унуцима Георгијем и Милошем и да се сјећа дана проведених на одјељењу радећи изузетно хуман посао. Миљановић је захвалио и рекао да и даље без хирургије неће моћи, јер она је његов живот.

"Отимање од смрти"

Миљановић каже да је најсрећнији када човјека отме од смрти.

- Од повреда, тешких обољења, крварења, гушења. A најнесрећнији сам када учиним све, а не успијем да урадим оно шта сам наумио - истакао је Миљановић.

Таквих случајева, на сву срећу, било је мало. Стога Миљановић у пензију одлази срећан и испуњен задовољством.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.