Живот на голом огњишту

Чедомир се вратио на предратно огњиште код Тузле. Брине сам о сину и кћерки, а преживљавају захваљујући Српској православној цркви и људима добре воље лег: Средњошколци са професорком Стојишић код Ивковића: Свака помоћ добродошла

ЛОПAРЕ - Да би им бар мало олакшали муке, ученици Средњошколског центра "Вук Караџић" из Лопара посјетили су повратничку породицу Ивковић у селу Чакловићи код Тузле и уручили пригодне пакете овој сиромашној породици. Чедомира Ивковића (53), његову дванаестогодишњу кћер Бојану и осмогодишњег сина Богољуба рат и болест довели су до ивице биједе. Преживљавају захваљујући вољи за животом, уз помоћ Српске православне цркве и људи добре воље. - Почетком рата имали смо кућу, домаћинство, посао и комшије... Рат нас је одвео у избјеглиштво, у Бијељину и Осмаке. Током потуцања, прво се разболи супруга, па син Богољуб. Лијечење је премашило десетак хиљада марака, што су ми љекари и болница опростили - прича Чедомир Ивковић, отац породице. Из Бијељине су Ивковићи деложирани 2004. године. Вратили су се у своје село, које је припало Федерацији БиХ. - Своју кућу нисам затекао, срушена је до темеља. Окрпио сам и уселио се у уџерицу - кућерак своје мајке - прича Чедомир. Прошле године Чедомиру је умрла супруга и мајка. Остао је сам да брине о болесном сину Богољубу и кћерки Бојани, која је, на срећу, здрава и једини ослонац. - На предратни посао у Тузли, у контролу драгоцјених метала за касе и ваге, не желе да ме врате. Да несрећа буде већа, због "загубљених" матичних бројева социјални центар у Тузли нам не да ни социјалну помоћ - јада се Чедомир. У посјети породици Ивковић затекли смо Нику Тошића, протојереја СПЦ Тузла, који редовно обилази породицу и надгледа радове на започетој кући. - Црквени одбор Српске православне црквене општине Тузла, одмах по сазнању за стање у овој породици, приступио је сакупљању помоћи. Све ово радимо уз подршку добронамјерних људи, који имају осјећања за бол и патњу другог - каже скромно протојереј Тошић. Према плану, кућа ће бити покривена до прољећа, а онда слиједи даље опремање. Кћерка Бојана, ученица шестог разреда, стидљиво и тихо захваљује свима и каже: - Сада нам је боље, имамо шпорет, брашна, уља и одијела, а ваљда ћемо се снаћи за лијекове брату и оцу, као и за дрва. Ђак-првак Богољуб добро се осјећа након операције плућа, због које је у школу кренуо двије године касније у односу на своје вршњаке. Радује се поклонима и људима који их обилазе. У школу он и сестра путују дав и по километра, сеоским путем. - Добро је кад је суво. Aли, кад пада киша, пут је блатњав - каже мали Богољуб. Ученици Средњошколског центра из Лопара Божана Станаревић, Стево Ристић и Перо Поповић, у име трећег разреда Гимназије, и професорка Дара Стојишић, уручили су Ивковићима више пакета хране, одјеће, обуће и хигијенских средстава. Обећали су да ће поново доћи у Чакловиће 5. јануара наредне године, на Туциндан, када ће Чедомиру и његовој дјеци поклонити божићну печеницу. Љ. БAШИЋ ЧAКЛОВИЋИ Село Чакловићи, до 1992. године урбанизовано и потпуно насељено српским становништвом, удаљено је од центра Тузле око 15 километара и кроз њега пролази магистрални пут за Зворник. Тачних података о повратку нема, али је видљиво да се вратило тек неколико предратних становника, а остала домаћинства су продата или замијењена за слична у Републици Српској.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.