Завичај без живота

СРЕБРЕНИЦA - Више од стотину расељених мјештана Ратковића код Сребренице окупило се у суботу како би одали почаст својим рођацима, пријатељима, комшијама које су 21. јуна 1992. године свирепо побили припадници Aрмије РБиХ из Сребренице.

Ни послије 16 година починиоци масакра над 21 српским цивилом нису откривени и кажњени. Јереј Миле Јовановић служио је парастос код спомен-обиљежја. 
- Молимо се за душе оних који нису једноставно уснули у Господу, јер су пострадали за вјеру своју и народ свој. Ви, који сте се силом раселили одавде, немојте никада заборавити одакле потичете и цијените ову земљу коју су ваши дједови крвљу ограђивали и бранили - рекао је након парастоса јереј Јовановић окупљеним мјештанима Ратковића. 
A они, долазећи сваке године из разних крајева бивше Југославије, не препуштају забораву свој завичај и најмилије, чије су кости остале на згариштима огњишта.
Од раног суботњег јутра излоканим путем милила је колона аутомобила пуних путника намјерника. У Ратковићима није имао ко да дочека Павловиће, Богићевиће, Максимовиће, Станојевиће... јер, у овом селу нема живе душе. Нема овдје струје и ниједне обновљене куће. Људи из Ратковића су очајни што им мир ништа добро није донио јер се још потуцају по сребреничким колективним центрима и привременим смјештајима који су далеко од Сребренице.
- У сусједним бошњачким селима Познановићи и Дедићи све кућа до куће, а у нашем селу нема ниједног крова. Имали су моји синови три куће и све три су опљачкане и запаљене. Убили су ми најстаријег сина Николу, ту на кућном прагу - испричала нам је кроз сузе седамдесетпетогодишња Милева Станојевић која, иако тешко болесна, стежући штап у руци моли преживјеле синове Милана и Димитрију да је не враћају у Младеновац.
Они који су дошли на помен у Ратковиће, сузама су заливали зидине својих кућа.
- Убили су моју браћу Радомира и Драгомира. Радомира нисмо пронашли и сахранили смо само лобању јер смо претпоставили да је била дио његовог тијела - казује Иван Максимовић, пензионисани официр југословенске војске, и додаје да је, иако је као петнаестогодишњак отишао из Ратковића, остао везан за завичај. 
Мјештани Ратковића дружили су се цијели дан под липом на узвишењу званом Зовик, у близини спомен-обиљежја. Са те заравни некада су се, кажу, позивали на славе, мобе и даће јер су куће биле раштркане по засеоцима. 
Јован Павловић дошао је из Смедерева. Отишао је из села неколико година пред рат на студије у Београд и остао у Србији. 
- Тужно је данас у Ратковићима гдје сам живио до своје двадесете године. Завршио сам факултет и имам своје предузеће у Смедереву, али вуче ме жеља да дођем у село у којем, гледајући само рушевине, покушавам да склопим мозаик приче о срећном дјетињству коју стално причам својој дјеци - вели Јован.
 
Из Скопља на огњиште прадједова
Зоран Богићевић стигао је из Скопља са супругом Горданом. Иако је рођен у Македонији, родно село оца Ивана је, каже, и његов завичај.
- Вуче ме жеља да видим огњиште својих дједова и прадједова. Долазим сваке године са својом дјецом, а сада сам довео и сестриног унука Дмитра да и он види своју дједовину - рече Зоран.
Кроз сузе у очима помену и дјетињство и школске распусте које је проводио у Ратковићима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.