Зашто је др Борко Сорајић послије дуге паузе опет почео да слика

ЉУБИЊЕ - Странцу је то најчешће суморан, сив, монотон пут, што вијуга испод голих брда и планина ободом Поповог поља. Једна од посљедњих дионица ка бујној питомини Требиња и приморја. Рекло би се: ама баш ништа, само камен на камену у колони каменој.

Aли, др Борку Сорајићу, који у "Електропривреди Републике Српске" води заштиту животне средине и осам година свакодневно пролази тим путем од Љубиња до Требиња, ово није ни приближно тако. Баш тај космос камењара и љутог краса понукао га је, као сликара аматера, да послије десетогодишње паузе наново подигне штафелај и затегне платно.

- Понирући у дубину тог, наоко сивог пејзажа под јединствено плавим херцеговачким небом - објашњава др Сорајић - почео сам да спознајем чудесну симбиозу човјека и камена, уочавам хиљаде облика у камењару и стотине нијанси боја у њима. Схватио сам: сваки камен има своју причу, своју историју... у свакој његовој распуклини, гдје се наталожи макар шачица земље, зачиње се живот: често тежак, кржљав, опор, али, ипак, живот, рецимо, неке смреке, смокве, лозе, јасена, граба, драче, храста, кадуље...

Схватио сам, наставља, да ни човјек овог поднебља не може без камена, обрађеног или необрађеног; почео да загледам струге, кланце, каменице, километарски дуге зидове међаше, какве немате нигдје него овдје на херцеговачком југу; куће зидане тесаником, покривене каменим плочама, па све до кречњачких надгробних плоча. Камен, дакле, овдје прати човјека од рођења до смрти. Од оног обуљка, који као дјечак ставља у праћку, до споменика који ће му једном стајати над главом, поручујући да је једном и он постојао! Зато сам затегао платно, почео са циклусом "Живот у камену", да као Херцеговац, кистом, бојама и својим виђењем, забиљежим нешто из тог обиља.

Прво платно Борко Сорајић осликао је још као основац, 1969. године, у Љубињу. Дуго је био једини сликар-аматер у граду. Имао је више заједничких и три самосталне изложбе - 1974, 1980. и 1997. године. Три су му слике, као једином Љубињцу, увршћене на изложбу "Наива Републике Српске", која је обишла цијелу нашу Републику. Ни та, ниједна, није без каквог каменог детаља, само сад, на најновијим радовима, камен заузима централно мјесто. Око њега се врти сазвијежђе живог свијета и уопште живота: без обзира је ли то Ђурин кланац са црвеном нити пређе на летвама, коју је чобаница завезала да заштити стадо од урока или смреков жбун и влати траве које избијају из пукотина кречњачке громаде и слабашном снагом стреме оном најплављем небу, или сувозидина у беспућу нагризена зубом времена... Неке мотиве донесе у сјећању, оне друге - који га одмах инспиришу - на меморијској картици дигиталног фотоапарата!

- Послије посла на радном мјесту и код куће у винограду, сликање ме, увиђам, некако најбоље одмара, опушта... Мило би ми било да послије разговора започетих прошлог љета, кад смо добили подршку начелника општине, коначно остваримо идеју о сликарској колонији у Љубињу, која би окупљала сликаре из цијеле БиХ. Драго ми је и што нисам више једини сликар-аматер у граду; тиме се сад баве и млађи: Бранко Баја Турањанин, Миладин Лучић, Владенка Пижула и Милан Круљ... Изложбе су, нажалост, још ријетке, мада, понављам, само у камену мотива има на претек, а не у оном што га окружује. Или ако хоћете другачије - у нашим животима које камен окружује.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.