Заштитничка моћ љескових крстова

БИЈЕЉИНA - Већ крајем априла и првих дана маја у семберској равници обиљежава се велики православни празник - Ђурђевдан, 6. маја, који је посвећен светом великомученику Георгију.

Ђурђевдан празнују сви они којима је он крсна слава, али и они којима то није. Због тога постоји и велики број обичаја који се упражњавају поводом овог празника.

Први посао јесте обилазак шума да се пронађе највиткије стабло јове, јошике или јохе, које расте високо и има сјану кору, али и љескови грмови за прављење заштитничких крстова.

- Главнина свечаности почиње 5. маја, када јошиково дрво ритуално сијеку момци, слично као и када се сијече храст за божићни бадњак, па се у приколици доноси уочи Ђурђевдана у центар села, на раскрсницу путева и укопава се. При врху стабла постави се крст, а младо дрво се украси цвијећем, заставом или дугим бијелим дјевојачким пешкиром - објашњава директор Музеја Семберије Мирко Бабић.

Чину постављања јошике присуствује цијело село и весели се уз пјесму и игру. Вјерује се да младо јошиково стабло штити село од болести, олује, пожара и свих других невоља све до сљедећег Ђурђевдана.

Упоредо са избором јошиковог дрвета, становници овог дијела Српске бирају и највиткије младице лијеске, од које уочи Ђурђевдана праве крстове и постављају их на капије, изнад врата свих зграда у домаћинству, на њиве, у воћњаке, пчелињаке и капије торова.

- Такође се вјерује да љескови крстови имају заштитничку моћ, а скоро је да нема капије у овом крају која није украшена овим симболом. Најважније код овог обичаја јесте да љескови крстови освану на Ђурђевдан на мјестима намијењеним за њих. И они се чувају пуну годину - каже Бабић.

Миодраг - Мико Катић из семберског села Бродац каже да уочи Ђурђевдана момци сијеку цвијеће дјевојкама, углавном милодух, којег је некада и највише било око сеоских кућа.

- У наше вријеме, када скоро свако двориште има уређене цвјећњаке са великим бројем разних садница, чак и раритетних, момци уберу цвијет да не би правили штету у перивојима како су то некада чинили њихови преци - рекао је Катић и додао да су исјеченим милодухом момци украшавали своје капије, што је био сигуран знак да се те године припрема свадба.

Ђурђевданске свечаности завршаване су ломљењем славског колача у кућама које славе светог Георгија, а за софрама су били сви гости и домаћини, јер се каже да пола Семберије и Подриња слави Ђурђевдан, а друга половина су гости.

Ђурђевдански уранак

Ђурђевдански уранак и сада се упражњава и то је обичај који је у Семберију донесен из Херцеговине и других динарских крајева. Додуше уранак, устајање када се дијеле ноћ и дан, много прије изласка сунца, сада не садржи ритуално купање у изворима и на водотоцима.

У неким селима на ђурђевданско јутро чобани изгоне стадо на пашу, а онда на испашишту приређују чобански ђурђевдански ручак, углавном сир, кајмак, проју, суво месо, качамак...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.