Залуд школа и нада

ЉУБИЊЕ - Према евиденцији Бироа за запошљавање у Љубињу запослење активно тражи 546 лица, док 32 остварују друга права из радног односа - право на пензију и право на здравствено осигурање.

Наоко, не би то био драматичан број, да с друге стране понуда посла није забрињавајуће мала. И да се ова социјална драма не одиграва у општини која се прије рата, са више од 1.300 људи с радним књижицама, није поносила "словеначким процентом запослености" становништва и била истицана као добар примјер на цијелом бх. простору. У рату и поратном периоду носиоци привредног развоја, попут металопрерађивачке индустрије "Соко" и "Пољопромета" буквално су крахирали, па у "Соколовим" халама, гдје је некад радило више од 450 радника, данас послује једва педесетак, а ни они не уплаћују доприносе на плате! Главнина запослених у привреди сада је у приватним предузећима везаним за перадарство, али њима је, очигледно, број од стотињак радника сасвим довољан и не планирају га знатније повећавати. Ни други, у крају са укупно 850 запослених, не шаљу друкчије сигнале.

Незапосленост у граду под Радовињом, тема је коју избјегавају сви кад могу, они што су о њој принуђени да говоре чине то са видном нелагодом. Није чудо што је то тако, сматра Славољуб Михић, службеник за информације у општини Љубиње, "јер ово је љубињско питање свих питања, а нико нема снаге да га разријеши, па ни знатније ублажи".

- Млади нам одлазе из општине, надниче за 30 марака на плантажама по Поповом пољу, раде као помоћни грађевински радници по Херцег Новом и другим црногорским мјестима. Бар 150 их је таквих... Њихови високообразовани вршњаци, након студија, теже и већином остају у Новом Саду и Београду.

Један од њих је, сазнајемо од Чедомира Ћука, начелника општинског одјељења за привреду и финансије, и љубињски стипендиста - ветеринар Бојан Тохољ. Остао је, и ради као асистент на новосадском Ветеринарском факултету, "иако нам је био насушно потребан".

- Одлијевају нам се тако - вели Ћук - "златне главе" и "златне руке" (добри мајстори), али то је већ опште мјесто из данашњег живота мањих градова у Републици Српској.

Ни стимулације из општинског буџета, од 1.000 до 3.000 марака за покретање радње или предузећа, као ни модели подршке Републичког завода за запошљавање, не поправљају видније опору слику безнађа. Лани је отворено десетак радњи - сувише мало да се највећи проблем ублажи.

Сенка Роган (38), са свједочанством машинског техничара само је једно од таквих лица. Осјећа се, каже, уз самоироничан осмијех - издано! Залуд се школовала, залуд надала у будућност љубињске металопрерађивачке индустрије, у то да ће некадашња висока запосленост бити још виша - и да ће у њој наћи радно мјесто, па од свега - ништа. За 18 година, колико се уредно јавља на биро, нико је ничим није понудио. У међувремену се удала за полицајца Милу, родила двоје дјеце. Сади паприку у Поповом пољу и с мужем подиже мањи воћњак у Дабарском пољу.

 - Више се и не надам запослењу. Сналазим се, као и добар дио моје генерације, на свој начин... A што је најгоре, не видим никог ко би овако тешко стање с незапосленошћу могао поправити - закључује Сенка.

Гимназијалци најдуже чекају

- Међу евидентираним на бироу, младих нема више од двије стотине, но њима је вјероватно најтеже због премале понуде посла, а нема ни најава масовнијег запошљавања - каже Миленка Крунић, организатор послова за привремено незапослене, напомињући да их је седамдесетак било на недавном Сајму за запошљавање у Требињу, али и "да их је само двоје-троје склопило неке уговоре". На љубињском бироу, успут, тренутно немају никаквих програма за запошљавање и самозапошљавање. Крунићева додаје да на посао најдуже чекају гимназијалци и уопште лица са средњом стручном спремом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.