За епицентар херцеговачког живота однедавно зна цијела планета

И док, корак по корак, пролазите мирним улицама центра Требиња под крошњама стољетних платана, ваздух је испуњен лаганим мирисом свјежег воћа и звуцима продавца који попут невидљивог водича усмјерава ка мјесту гдје се све боје овог града стапају у једно. Поглед према горе води до платанских грана, које, из птичије перспективе, одају утисак доминације над градом. Али испод те зелене куполе крије се право благо - требињска пијаца, коју је "Фајненшел тајмс" недавно уврстио на листу најбољих пијаца на свијету.

Требињска пијаца одувијек је била срце овог града, а њена локација, укоријењена још из времена Аустроугарске, остала је нетакнута. Трг слободе чува причу о непромијењеном духу овога града. Иако су се вијекови смјењивали, на тргу је одувијек иста сцена - трговање, дружење и размјена аутентичних производа.

У том живахном окружењу, један од сталних продаваца на пијаци је човјек који је цијели свој живот посветио трговини, а своју љубав према овом занату наслиједио је од родитеља. Са само 20 година почео је заједно  с њима у Гацку да производи и продаје сир и кајмак.

Међутим, након што су му родитељи преминули, посао производње је постао превише захтјеван да би га обављао сам. Тада је постао накупац, јер за производњу сира и кајмака, како каже, потребно је да буде укључена цијела породица. На требињској пијаци продаје од 1984. године, највише кајмак и мјешину, традиционалне производе које су сви у Херцеговини вољели и дан-данас воле. Његова понуда сира обухвата разне врсте, укључујући торотане и пуномасне сиреве.

- Пијаца је мој живот. Овдје је сваки дан прилика за нови сусрет, нове приче, нова повезаност. Имам много пријатеља, неки од њих су и стални купци. Ништа ме више не радује него видјети те исте људе, јер то значи да смо задовољни заједно - каже нам  продавац сира и кајмака Чедо Мастиловић.

Он додаје да осим Требињаца, људи из других држава често долазе да купе његове производе. Свако ко дође са стране, из Србије, Црне Горе, Хрватске, Македоније, Словеније, Пољске, па чак и са Косова и Метохије, одушеви се. Сви су задовољни квалитетом и домаћим производима.

Пијаца је прије три године добила и нову тржницу, модернији простор са бољим условима и он се преселио тамо. Расхладни уређаји, уредност и заштита простора доносе му велико олакшање, али ништа не може замијенити онај исти осјећај који носи са собом сваки дан на пијаци. Пијаца је пијаца, ту је оно право заједништво, пријатељство и љубав према традицији, који чине овај посао посебним.

Додаје да иако се свијет мијења, он остаје посвећен ономе што ради, јер то није само посао већ начин живота.

Требињска пијаца одувијек је била срце овог града, а њена локација, укоријењена још из времена Аустроугарске, остала је нетакнута. Трг слободе чува причу о непромијењеном духу овога града. Иако су се вијекови смјењивали, на тргу је одувијек иста сцена - трговање, дружење и размјена аутентичних производа.

У том живахном окружењу, један од сталних продаваца на пијаци је човјек који је цијели свој живот посветио трговини, а своју љубав према овом занату наслиједио је од родитеља. Са само 20 година почео је заједно  с њима у Гацку да производи и продаје сир и кајмак.

Међутим, након што су му родитељи преминули, посао производње је постао превише захтјеван да би га обављао сам. Тада је постао накупац, јер за производњу сира и кајмака, како каже, потребно је да буде укључена цијела породица. На требињској пијаци продаје од 1984. године, највише кајмак и мјешину, традиционалне производе које су сви у Херцеговини вољели и дан-данас воле. Његова понуда сира обухвата разне врсте, укључујући торотане и пуномасне сиреве.

- Пијаца је мој живот. Овдје је сваки дан прилика за нови сусрет, нове приче, нова повезаност. Имам много пријатеља, неки од њих су и стални купци. Ништа ме више не радује него видјети те исте људе, јер то значи да смо задовољни заједно - каже нам  продавац сира и кајмака Чедо Мастиловић.

Он додаје да осим Требињаца, људи из других држава често долазе да купе његове производе. Свако ко дође са стране, из Србије, Црне Горе, Хрватске, Македоније, Словеније, Пољске, па чак и са Косова и Метохије, одушеви се. Сви су задовољни квалитетом и домаћим производима.

Пијаца је прије три године добила и нову тржницу, модернији простор са бољим условима и он се преселио тамо. Расхладни уређаји, уредност и заштита простора доносе му велико олакшање, али ништа не може замијенити онај исти осјећај који носи са собом сваки дан на пијаци. Пијаца је пијаца, ту је оно право заједништво, пријатељство и љубав према традицији, који чине овај посао посебним.

Додаје да иако се свијет мијења, он остаје посвећен ономе што ради, јер то није само посао већ начин живота.

- Никада не бих мијењао овај посао ни за шта. Волим народ, комуникацију, продају и наравно пијацу. Овдје је мој дом, а људи су мој највећи поклон -каже Мастиловић с искреним осмијехом и вјером да му ова традиција даје снагу и смисао живота.

Посебно истиче да пијаца за њега није само мјесто трговине, већ мјесто дубоких коријена. Он је право оличење човјека који се поноси својим коријенима, земљом и свиме што она пружа. Посвећен је ономе што ради, а оно што воли, народ и своју традицију, не би мијењао ни за шта.

На сљедећој тезги, старија жена слаже домаће производе из своје баште. Ту су свјежа блитва, лук, краставац, раштан и снопови мирисног першуна. Њене руке, испуцале и грубе од година рада, говоре више од ријечи. Испод ноктију назиру се трагови земље, свједочанство о сваком јутру проведеном у раду. Те руке су прави симбол вриједног живота, доказ да су жене одувијек носиле огроман терет рада без обзира на то како су послови били подијељени.

- Све што произведемо, износимо на пијацу. Оно што не бих јела, не бих ни изнијела, јер за мене би то био гријех. Не прави се разлика између оног шта је за нас, а шта је за пијацу - све што једемо, то и продајемо - истиче  Сава Капор.

Она наводи да производи које нуди долазе из њених великих башта у Требињу које узгаја с љубављу и пажњом, а међу најпознатијима су першун, блитва, раштан, краставци и лук. Са мужем и сином она свакодневно доприноси овом породичном послу, а њихова заједничка преданост је основ успјеха.

Продавачица одише тихим, неупадљивим оптимизмом који пркоси свакодневним изазовима. Њена прича, испричана погледом и осмијехом, говори о женама које одвајкада знају шта значи радити из љубави и опстајати упркос свему. Сваки њен покрет, сваки сложени плод носи поруку да се труд исплати, а осмијех је награда за сваку кап зноја.

Слушамо купце

Свака пијаца има своје посебности, а у Требињу, поред богате понуде свјежег поврћа, сира и кајмака, постоји и тезга која привлачи посебну пажњу – она са медом. Међутим, овај мед није обичан производ, већ је плод страсти и преданости једне породице која се пчеларством бави већ 27 година.

Прича почиње готово случајно кад је глава ове породице Недељко Пажин 1997. године, из знатижеље, купио приручник за пчеларе и одлучио се на куповину прве кошнице. Тада је доживио свој први сусрет са пчелама, а убрзо је схватио да је то посао који се не може напустити.

- Пчеларство вас потпуно осваја, оно је као зачарани круг, када једном уђете у то, не можете да престанете – каже нам произвођач меда Недељко Пажин.

Додаје да је почео сам са једном кошницом, а сада има око 200. Пчеларство је за њега више од посла, то је животна страст која расте с временом и која повезује породицу у заједничком труду и љубави према природи.

Пчелињак ове породице смјештен је на Зупцима, на 630 метара надморске висине, на тромеђи, БиХ, Црне Горе и Хрватске.

- Пчеле овдје стварно долазе из три државе - шали се Пажин, јер њихов пчелињак привлачи пчеле из све три земље, што даје јединствен карактер њиховом меду.

Овдје производе мед од различитих биљака, од херцеговачке зановијети, преко кадуље, па све до вријеска, у јесен.

Како наводи Пажин, иако су започели као хоби, данас је пчеларство постало породични бизнис у којем цијела породица  активно учествује.

- Никада не бих мијењао овај посао. То је више од посла, овдје нема стреса, само љубав према природи и производима које стварамо - додаје Пажин поносно, наглашавајући како им пчеларство омогућује да живе од онога што воле радити.

На њиховој тезги на пијаци, купци могу пробати мед прије него што купе, а кроз године су стекли бројне купце који су им постали и пријатељи. Људи из свих крајева, укључујући Србију, Црну Гору, Хрватску и друге државе долазе и враћају се, увјерени у квалитет њиховог меда.

- Никада нисам слутио какве контакте ћу остварити и људе упознати кроз пчеларство - признаје Пажин.

За њега пчеларство није само посао, већ прави господски занат који захтијева посвећеност, љубав и рад. Сматра да је то част и привилегија, а не само свакодневна активност. Требињска пијаца била је одскочна даска за ову породицу, јер су ту започели своје прве кораке у продаји меда. Осим тога, активно су учествовали на разним курсевима и сајмовима широм регије, чиме су стално унапређивали своје знање и вјештине.

Осим богате понуде поврћа, сира, кајмака и меда на требињској пијаци постоји још једна тезга која свакако привлачи пажњу туриста – она са ракијом и вином, која прича своју посебну причу. Ови производи нису само резултат традиције, већ и посвећености и љубави према земљи и плодовима које она даје.

Као и код других производа, производња ракије и вина у Херцеговини има дубоке коријене у традицији, условљена климатским условима, врстама грожђа и специфичним рецептурама.

- Избор грожђа и рецептура за ракију имају значајну улогу у производњи, јер је важно одабрати праву врсту грожђа и правовремено убрати плодове како би се постигао најбољи квалитет. Грожђе мора бити зрело да би се добио најбољи квалитет вина. Важан је баланс између киселости и шећера - истиче произвођач ракије и вина Боса Шишић.

Породица Шишић већ дуги низ година посвећује пажњу процесу производње, јер сваки производ носи причу.

- Свако има свој јединствени приступ у прављењу вина и ракије, али основна ствар је висок квалитет сировина и пажљив процес производње - објашњава Шишићева.

Повратне информације које добијају од купаца, као што су задовољство односом цијене и квалитета, кључне су за прилагођавање и развој њихових производа.

- Слушамо наше купце и то нам помаже да се развијамо и прилагођавамо потребама тржишта - додаје Шишићева.

Истиче да пијаце, укључујући и требињску играју кључну улогу у очувању и промоцији аутентичних херцеговачких производа. На пијацама се често размјењују мишљења и сугестије између произвођача и потрошача, што помаже у очувању традиције и проширивању знања о херцеговачким специјалитетима.  Осим што подржавају локалне произвођаче, пијаце су  и важан канал за промоцију производа, чиме се доприноси развоју и јачању локалне економије и младих произвођача.

Ова породица већ десетак година послује у оквиру породичног газдинства, а уз ракију и вино, производе и џемове, ликере, слатка и зимницу.

- Цијела породица је укључена у рад на имању и стварању готових производа које нудимо на пијаци. Мајка је носилац газдинства и задужена је за рецептуру и прављење свега што имамо у понуди - објашњава један од чланова породице.

Са сваком флашом ракије, сваким гутљајем вина, они не продају само пиће, већ и дио своје традиције, љубави према земљи и њеним плодовима.

Незаобилазан дио пијаце представљају и тезге са вуненим чарапама. Жене, препознатљиве по својим вриједним рукама, поносно показују своју вјештину плетења, стварајући предмете који симболизују топлину и традицију.

Стана Шупић, жена која са великом посвећеношћу ради ове рукотворине, сматра да је плетење вунених чарапа не само занат, већ дубоко укоријењена традиција.

- Увијек нађем времена да исплетем чарапе, чак и уз све кућне послове, а за један пар обично ми треба око десетак сати - казала је Шупићева.

Квалитет

Вуну набавља најчешће из Гацка и Невесиња, јер инсистира на квалитету. Посебно истиче да вуна мора бити права, само тако чарапе могу бити топле и издржљиве. Одувијек је вољела плетиво, а све је почело кад је имала седам година. Касније се удала и запослила на неком другом мјесту, а плетиво је у пензионерским данима постало њен начин опуштања, па је одлучила продавати своје рукотворине на пијаци.

- Пијаца за мене није само мјесто за продају, то је прилика за сусрете с пријатељицама и размјену информација - наводи Шупићева.

Плетиво обично продаје суботом, пазарним даном, а поред вунених чарапа које продаје у разним бојама, плете и џемпере, рукавице и шалове. Иако рад није увијек лак, она је срећна јер плетиво смирује њене живце. За њу сваки пар чарапа има своју причу, а рад у овом занату сматра наставком традиције коју не жели заборавити, а ни мијењати.

- Докле год могу, плетем, јер то ме испуњава и доноси ми радост - закључује Шупићева.

Вијест да је "Фајненшел тајмс" препознао требињску пијацу и уврстио је међу најбоље пијаце на свијету, иако је изненадила многе, не треба да буде шок, већ заправо касно признање и препознавање правог мјеста гдје се спајају и чувају истинске вриједности. Овдје, кроз сваки разговор, продају и сусрет, живе традиција, заједништво и посвећеност, вриједности које чине ову пијацу јединственом.

Пијаца је, дакле, више од тржишта,  она је простор гдје се спајају прошлост, садашњост и будућност, те мјесто гдје људи, кроз свој рад и страст према ономе што раде, стварају трајне везе са заједницом и чувају вриједности које не желе заборавити.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.