Владимир Тадић, фотограф, за „Глас“: Фотографија вас научи да гледате

Сандра Кљајић
Додај glassrpske.com као Гугл извор
Фото: Владимир Тадић

Када фотографишете, почнете пажљивије гледати свјетло, простор, детаље, људе. Фотографија вас натјера да успорите чак и када путујете веома брзо.

Каже то за „Глас Српске“ вишеструко награђивани фотограф Владимир Тадић чија је фотографија дивљих коња са Гламочког поља недавно проглашена најбољом у европској регији на 17. „Greenstorm Photography“ фестивалу.

За Тадића фотографија није само професија, већ начин живота и филозофија. Како сам често истиче, ако уопште постоји магија за успјех у ономе што радите — то је бескомпромисна посвећеност.

Његови радови су до сада приказани на изложбама у преко 30 земаља широм свијета, a кроз своју званичну веб-страницу Свјетлопис и изузетно популаран истоимени Инстаграм профил, Владимир је креирао дигитални прозор у најскривеније и најљепше кутке Балкана и свијета.

 Тадић се недавно вратио са више од мјесец дана дугог путовања током којег је, поред Монголије, гдје му је уручено признање, обишао Кину, Индонезију и Малезију.

Додјела награде је каже, био један од оних тренутака када човјек на кратко застане и схвати колико далеко фотографија може отићи.

-  Ја сам физички био у Монголији, али је фотографија која ме тамо довела настала на Гламочком пољу. Било ми је посебно значајно што је прича са наших простора стигла тако далеко и била препозната међу фотографијама из цијелог свијета. Сама церемонија ми је била важна, али можда још више чињеница да сам тамо упознао људе из различитих крајева свијета који кроз фотографију причају о природи и њеном очувању. То је за мене много више од награде – каже Тадић.

Фотографија може отпутовати много даље него човјек

ГЛАС СРПСКЕ: Када фотографија из малог Челинца стигне пред жири на другом крају свијета и буде изабрана међу најбољима, шта Вам прво падне на памет?

ТАДИЋ: Да не постоје границе... Свијет је глобално село. На нама је да радимо најбоље што умијемо а Бог даје успјех. Ја сам свједок да фотографија може отпутовати много даље него човјек.

ГЛАС СРПСКЕ: На конкурс је пристигло 14.500 радова из 177 земаља. Јесте ли очекивали да баш Ваша фотографија буде награђена?

ТАДИЋ: Искрено, нисам. Када пошаљете фотографију на такав конкурс надате се да ће је неко примијетити, али не размишљате о томе да ће завршити на првом мјесту. Такође нисам знао да ће нас позвати на церемонију додјеле што је ријеткост код фотографских конкурса. Фотографија је настала на дружењу путописаца које је организовао Роберт Дацешин а на туру нас је повео Марин Мамуза из Ливна. Оно што ме привукло био је тренутак у којем се неколико животиња нашло у простору који је изгледао готово нестварно. Фотографисао сам да видим које су то животиње и тако је настала та фотографија.

ГЛАС СРПСКЕ: У Монголију сте отишли због награде, али сте се вратили са много фотографија из четири земље

ТАДИЋ: У Монголију сам отишао због награде, али сам врло брзо престао размишљати о награди и почео да путујем као фотограф. Тражио сам простор, свјетло, животиње, људе, ону врсту призора коју не можете пронаћи код куће. Са колегом фотографом из Бразила, такође добитником награде, сам се упутио на туру у пустињу Гоби.

Монголија ме је највише привукла природом и осјећајем огромног простора. Кина и Малезија су ми биле потпуно другачије искуство, прије свега због градова, архитектуре, енергије и огромног броја људи. Индонезија ми је понудила снажан спој природе, културе и свакодневног живота људи. Занимљиво је да сам у четири земље заправо тражио исту ствар: нешто аутентично, нешто што има причу. У Монголији ме је највише изненадила величина простора. У једном тренутку нашли смо се у сред пустиње а около нема ничега као у сред пјешчаног океана. Када се нађете таквом окружењу схватите да не можете потпуно пренијети оно што видите својим очима.

Тамо је природа још увијек доминантна, њихове животиње су практично полу дивље и људи се селе за њима. Био сам спријечен да обилазим природу Кине и Малезије због временских услова па сам био препуштен градовима. Поредећи их са нашим, огромна је разлика. У Кини је све мегалитно а у Малезији је велика шароликост људи. Индонезија ми је можда била и највеће изненађење. Ту сам поново пронашао оно што највише волим да фотографишем, природу, али у потпуно другачијем окружењу. Вулкан, џунгла, вода, људи, села, култура... Све је веома интензивно. Има много боја и живота, али истовремено и много простора за мирније фотографије. Као фотографу природе, било ми је посебно занимљиво да свој начин гледања пренесем у потпуно нови крајолик.

Фотоапарат омогућио да не будем само туриста

ГЛАС СРПСКЕ: Када сте толико дуго ван куће, да ли фотоапарат постане терет или најбољи сапутник?

ТАДИЋ: У почетку мислите да је терет. Послије схватите да је управо оно због чега сте понијели пола ранца. Фотоапарат ми је омогућио да не будем само туриста.

ГЛАС СРПСКЕ: Колико сте фотографија донијели са путовања? Има ли већ нека за коју знате да ће Вам остати посебно драга?

ТАДИЋ: Тешко је дати тачан број јер фотографија настаје много више него их на крају проберем. Али материјала има довољно за дуго селектовање и обраду.

Већ сада имам неколико фотографија које су ми посебно драге, али не бих још рекао да знам која ће бити најважнија. Некада фотографија за коју мислите да је само добра након неколико мјесеци добије потпуно друго значење.

ГЛАС СРПСКЕ: Да ли сте током овог путовања направили фотографију за коју већ сада мислите да би могла бити једна од најзначајнијих у Вашем раду?

ТАДИЋ: Имам неколико кандидата, али научио сам да не доносим такве закључке одмах. Када направите фотографију која вам се много допада, лако је помислити да је то „та“ фотографија. Тек вријеме покаже колико она заиста вриједи. Неке фотографије добију награде, неке људи заволе, а неке остану важне само вама. И све три категорије имају своју вриједност.

ГЛАС СРПСКЕ: Јесте ли више фотографисали оно што сте планирали или сте најбоље кадрове проналазили случајно?

ТАДИЋ: Било је и једног и другог. На оваквом путовању морате имати план, али морате оставити довољно простора за изненађење. Прилика нам често каже кад да фотографишемо. Фотографија често пронађе нас, само је питање да ли смо спремни.

ГЛАС СРПСКЕ: Јесте ли имали тренутак када сте помислили: „Ово не могу да фотографишем, ово морам само да гледам“?

ТАДИЋ: Иако је било све занимљиво и ново, за мене, знао сам прво да само ''бленем'' па да онда фотографишем када ме утисак од тог призора попусти. Некада фотографисањем знамо да покваримо одређен утисак и доживљај, са тим се вјероватно већина људи сусрела.

ГЛАС СРПСКЕ: Највећа разлика између фотографисања у Азији и природе Српске и БиХ?

ТАДИЋ: У Азији сам често фотографисао оно што се дешава, док код куће много чешће чекам да се нешто догоди. На нашим просторима могу да бирам спорији ритам, да чекам маглу, снијег, одређено свјетло, животиње... У Азији и уопштено на путу имамо одређена ограничења. Али принцип је исти: мораш бити спреман када се појави прави тренутак.

ГЛАС СРПСКЕ: Да ли Вас је путовање промијенило као фотографа?

ТАДИЋ: Сигурно јесте. Свако путовање промијени човјека. Нова искуства су драгоцјена за мене. Када видите толико различитих простора, почнете боље разумијевати вриједност онога што имате код куће. Често нам нешто постане занимљиво тек када видимо колико је другачије негдје друго. Мислим да сада још више цијеним наше планине, ријеке, шуме и руралне крајеве. И можда их управо зато желим фотографисати још више и боље.

ГЛАС СРПСКЕ: Да ли сте послије путовања открили нешто ново код куће?

ТАДИЋ: Јесам. И то није било нешто што раније нисам видио, него нешто што раније нисам довољно гледао. Када се вратите, почнете посматрати познате предјеле као да сте их први пут видјели. Фотографија управо то ради. Она нас учи да обратимо пажњу на оно поред чега свакодневно пролазимо.

ГЛАС СРПСКЕ: Шта бисте вољели да људи виде кроз Ваше фотографије Далеког истока?

ТАДИЋ: Не само егзотику. Волио бих да виде разлике између тих простора, али и оно што нам је заједничко. Када фотографишете различите крајеве свијета, схватите да људи можда живе потпуно различито, али да постоје и сличности.

ГЛАС СРПСКЕ: Шта је било најтеже на овако дугом путовању?

ТАДИЋ: Стално прилагођавање распореду. Укупно девет летова, много смјештаја, других врста транспорта, различита клима, хране... Свакој од те четири земље се треба прилагодити јер свака има нешто посебно, то наравно треба изучити прије самог доласка. Знао сам да погубим нит у мислима али је све прошло, рекао бих, у најбољем реду.

ГЛАС СРПСКЕ: Да морате поново бирати само једну од четири земље?

ТАДИЋ: Индонезија. Толико има занимљивих природних мотива попут вулкана и водопада које заиста уживам да фотографишем.

ГЛАС СРПСКЕ: Када сте се вратили кући, шта сте прво погледали кроз објектив?

ТАДИЋ: Искористио сам прилику и отишао на планину Коњух, једну од ријетких локација код нас коју раније нисам обилазио.

Свако признање има своју причу

ГЛАС СРПСКЕ: Од бројних признања која сте освојили, које Вам је лично најдраже?

ТАДИЋ: Тешко је издвојити само једно јер свако признање има своју причу.

Али посебно ми је драго ово посљедње у Монголији. Фотографија дивљих коња са Гламочког поља ме је одвела на други крај свијета. Такве приче награди дају додатну вриједност.

ГЛАС СРПСКЕ: Колико је важна награда, а колико то да фотографија остане забиљежена и да је људи виде?

ТАДИЋ: Награде су важне јер представљају потврду и отварају врата. Али нису крајњи циљ. Много ми је важније да фотографија остане. Ако кроз њу неко пожели да посјети одређени крај, да боље разумије природу или да схвати да нешто вриједи сачувати, онда је фотографија урадила оно што треба.

ГЛАС СРПСКЕ: Да ли су Вам међународна признања промијенила однос према раду?

ТАДИЋ: Порасла су очекивања а самим тим и притисак а мени је исто тешко урадити врхунску фотографију као и раније док други мисле да оне већ долазе лагано саме од себе. Данас сам строжи према својим фотографијама него раније. Награда потврди да нешто функционише пред одређеним жиријем, али не значи да је ваш сљедећи рад аутоматски добар.

Врхунска фотографија има нешто што вас заустави

 

ГЛАС СРПСКЕ: Када сте схватили да фотографија за Вас није само хоби?

ТАДИЋ: Постепено. Није постојао један тренутак када сам одлучио да је фотографија мој живот. У почетку сам једноставно желио да забиљежим оно што видим. Онда сам почео све више времена проводити на терену, учити, излагати, учествовати на конкурсима и упознавати људе из свијета фотографије. У једном тренутку схватите да више не можете рећи да је то само хоби.

ГЛАС СРПСКЕ: Зашто сте баш у природи пронашли свој фотографски израз?

ТАДИЋ: Заљубљеник сам у природна пространства, мир и кретање нашим крајевима па је њихово биљежење постало јединствен спој лијепог али и корисног. Кроз фотографију природе могу истовремено говорити о љепоти, али и о потреби да ту љепоту сачувамо.

 

ГЛАС СРПСКЕ: Шта разликује добру и врхунску фотографију?

ТАДИЋ: Један детаљ може да одлучи да ли је фотографија просјечна или изузетна. Технички добра фотографија данас више није довољна. Технологија је свима доступна и прави идеалне фотогафије. Идеално је досадно јер искључује непредвидивост коју уноси човјек. Врхунска фотографија има нешто што вас заустави, то може бити емоција, тренутак, свјетло, прича, мисао...

ГЛАС СРПСКЕ: Како се Ваш однос према фотографији мијењао током година?

ТАДИЋ: Како човјек учи и ствара стално постиже одређен успјех и пење степеницу коју је све теже поновити или надмашити. У почетку сам се више радовао фотографији а данас много више промишљам о томе шта желим да гледалац осјети или схвати.

ГЛАС СРПСКЕ: Да ли сте захваљујући фотографији почели другачије да гледате предјеле поред којих сте раније само пролазили?

ТАДИЋ: Апсолутно. Фотографија вас научи да гледате. Раније прођете поред неког мјеста и видите планину. Данас видим како пада свјетло, гдје да се поставим и у којем тренутку, гдје ће се појавити магла, шта се налази у првом плану а шта у позадини...

Фотографија ми је промијенила начин гледања свијета.

ГЛАС СРПСКЕ: Када фотографишете природу, шта тражите: кадар, причу, емоцију или нешто што се не може објаснити?

ТАДИЋ: Вјероватно комбинацију свега тога.

Добар кадар привуче поглед, али прича је оно због чега фотографија остане у памћењу.

ГЛАС СРПСКЕ: Колико је за добру фотографију природе важно познавати саму природу?

ТАДИЋ: Веома много. Фотографија природе није само стајање са фотоапаратом на лијепом мјесту. Морате знати где излази, а гдје залази сунце, временске услове, какав је терен и куда се безбједно можете кретати.

Техничко знање вам омогућава да направите фотографију, али познавање природе вам помаже да уопште будете на правом мјесту у право вријеме.

ГЛАС СРПСКЕ: Колико пута сте се враћали на исто мјесто да бисте добили замишљени кадар?

ТАДИЋ: Некада много пута. И то је потпуно нормално. Неке фотографије захтијевају године. Чекате одређену комбинацију годишњег доба, времена, свјетла и атмосфере. Фотографија природе је често више питање стрпљења него технике.

Најтеже пронаћи прави тренутак

ГЛАС СРПСКЕ: Шта је теже, пронаћи добар мотив или чекати прави тренутак?

ТАДИЋ: Пронаћи мотив је лакше. Прави тренутак је много тежи. Добар мотив може бити испред вас сваки дан. Али оно због чега фотографија постане посебна можда се појави само неколико секунди.

ГЛАС СРПСКЕ: Колико опрема одређује квалитет фотографије, а колико око фотографа?

ТАДИЋ: Опрема помаже, али не фотографише сама. Добра опрема вам даје више могућности, посебно у захтјевним условима, али не може надокнадити недостатак идеје, осјећаја за кадар и тренутак. Добар фотограф може направити одличну фотографију и једноставном опремом.

ГЛАС СРПСКЕ: Као машински инжењер, да ли сте фотографији приступали аналитички или интуитивно?

ТАДИЋ: И једно и друго. Инжењерско образовање ми је помогло да разумијем техничку страну фотографије и да рјешавам проблеме. Али када сте на терену, посебно у природи, не можете све израчунати. Морате имати знање, али онда морате вјеровати и осјећају. Најбоље фотографије често настану када се аналитика и интуиција сусретну.

ГЛАС СРПСКЕ: Да ли унапријед замислите фотографију или волите да Вас терен изненади?

ТАДИЋ: Волим да имам идеју, али још више волим када ме терен изненади. Ако унапријед замислим фотографију, тражим услове који ће ми помоћи да је остварим. Али увијек остављам простор за нешто што нисам планирао.

ГЛАС СРПСКЕ: Постоји ли фотографија коју још нисте направили, а знате да је једног дана желите направити?

ТАДИЋ: Има их много. Мислим да је то и добро. Када бисте направили све фотографије које желите, вјероватно бисте престали тражити. Волио бих да наставим истраживати наше крајеве, посебно мјеста која нису довољно фотографисана и представљена. А онда и даље путовати и кроз фотографију повезивати наш простор са остатком свијета. Јер на крају, фотографија за мене није само питање гдје сте били. Важније је шта сте донијели и подијелили са другима.

Бобијашко око

ГЛАС СРПСКЕ: Када бисте могли изабрати само једну фотографију која представља Владимира Тадића, која би то била?

ТАДИЋ: Ако једна фотографија треба да представља мене, онда желим да буде она која говори о простору из којег долазим и о потреби да га сачувамо. Пошто сам ја са Грмеча нека то буде једна од фотографија Бобијашког ока.

Ко је Владимир Тадић?

Владимир Тадић је дипломирани машински инжењер поријеклом из Санског Моста, са тренутном адресом и стваралачком базом у Челинцу. Тадић је и страствени планинар .

Кроз свој рад, он не биљежи само природу, већ је промовише на глобалном нивоу, позиционирајући се као један од најважнијих амбасадора природног блага наших простора.

Тадићеве фотографије редовно освајају жирије најпрестижнијих свјетских такмичења:

  • Његове фотографије су чак четири пута биране за званични календар Свјетске метеоролошке организације (WMO), при чему је његова фасцинантна фотографија Романије обишла планету.

Занимљивости

Прве фотографије направио мобилним телефоном

Своје прве награђиване фотографије направио је — обичним мобилним телефоном. Тек након што су ти почетни радови почели да освајају локалне конкурсе и када су их примијетили уредници веб-сајта National Geographic-а, Владимир је одлучио да купи свој први професионални фото-апарат.

Промоција традиције

Када је у новембру 2025. године изашао на грандиозну сцену у Дубаију да прими једну од најпрестижнијих свјетских награда, Владимир је пажњу свијета привукао и својим изгледом. На свечаној церемонији је носио кошуљу са Змијањским везом, коју су ручно израдиле чланице Хуманитарног удружења жена „Дуга“.

Глобални домет и невјероватна прича са Калемегдана

Невјероватна прича са Калемегдана

Широј регионалној јавности Владимир је познат и по једној филмској причи. Током посјете Београду, на Калемегдану је из даљине сасвим случајно ухватио тренутак просидбе дјевојке. Пошто није могао одмах да им приђе, објавио је фотографију на "Фејсбуку" у нади да ће их пронаћи. Објава је постала вирални хит, у потрагу су се укључили скоро сви медији у Србији, БиХ и Хрватској, и пар је на крају успјешно пронађен.

 

 

 

Сандра Кљајић
Сандра Кљајић Новинар

Новинар „Гласа Српске“ од 2000. године, а на позицијама уредника радила од 2008. до 2025. године. Ужа област унутрашња политика, друштво, економија.

Све вијести аутора →

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.

Најновије вијести из рубрике