Владан Бартула: Друштво које слуша мудре има будућност

Декан Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву Владан Бартула у разговору за „Глас Српске“ говори о развоју факултета, улози интелектуалаца у јавном животу, као и о културном насљеђу, идентитету и савременим друштвеним изазовима.

ГЛАС: Како бисте у цјелини оцијенили стање, развој и перспективе Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву?

БАРТУЛА: То је данас стабилна, респектабилна и препознатљива академска установа која већ деценијама даје значајан допринос хуманистичким, друштвеним и природним наукама у Републици Српској и региону. Имамо квалитетан наставни кадар, укључен у међународне пројекте и научне активности, што директно утиче на квалитет образовања које добијају студенти. Интересовање за студије је стабилно, а посебно су тражени језици, психологија, педагогија, новинарство и сродне дисциплине које студентима нуде широку примјенљивост знања. Посебну пажњу посвећујемо модернизацији наставе, јачању научноистраживачког рада и међународној сарадњи. Факултет је настао у веома тешким околностима, али је израстао у институцију која се развија и прати савремене академске трендове. Наш циљ је да тај квалитет не само очувамо, већ и додатно унаприједимо.

Питање положаја интелектуалаца у јавном животу није специфично само за Републику Српску, то је феномен присутан широм региона, па и даље. Глас овдашњих истакнутих интелектуалаца ипак је присутан, можда не увијек онолико снажан и видљив колико би требало да буде или колико би неки вољели. Интелектуалци, по свом позиву, не говоре гласно, него аргументовано. Не наступају ради публицитета, него ради принципа. Због тога њихов глас понекад није доминантан у јавном простору, који је данас, више него икада, обиљежен медијском буком, површношћу и краткорочним ефектима. То, међутим, не значи да је тај глас мање важан. Напротив. Друштво које слуша своје образоване и паметне људе има већу шансу да доноси добре одлуке и да гради стабилну будућност.

Каже ово у интервјуу за "Глас Српске" декан Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву Владан Бартула, наводећи да је разумљиво да у јавном простору понекад доминирају они који имају више "храбрости" него знања или више самопоуздања него одговорности.

То је изазов данашњег времена, али и подсјећање свима нама из академске заједнице да морамо бити присутнији, да морамо више говорити, писати, учествовати у јавним расправама и преузети већу одговорност за културу јавног дијалога. Према мом мишљењу, ријеч истакнутих интелектуалаца јесте важна, али треба да буде још снажније подржана. Друштво у којем се чују мудри, стручни и одговорни гласови то је друштво које има здраву перспективу. Има ту још једна важна ствар: интелектуалце нападају зашто што ћуте. То није истина. Много говоре својим књигама, текстовима, радовима, есејима, али је право питање ко чита, да ли данас има правих читалаца и слушалаца у овој општој буци и технократији - истакао је Бартула.

У наставку овог разговора Бартула је говорио и о интелектуалним величинама које су, силом прилика, биле приморане да напусте БиХ, како гледа на данашње Сарајево, град у којем је рођен, те колико је Српска православна црква битна за очување српске културне баштине и идентитета на овдашњим просторима, а поготово на оним у Федерацији БиХ.

ГЛАС: Многи писци из Сарајева и БиХ попут Рајка Петрова Нога, Ђoрђа Сладоја, Душка Трифуновића, Моме Капора, Пере Зупца напустили су БиХ и отишли у Србију, у Београд или Нови Сад. Како то коментаришете?

БАРТУЛА: Најтачније одговоре на ова питања наћи ћете у њиховим књигама и у њиховој поезији која управо говори о овоме, али и о носталгији која је пјеснике вукла и вуче ка родном крају.

ГЛАС: Врло занимљива је прича о књижевнику Моми Капору, Сарајеву и његовој мајци. 

БАРТУЛА: Прича о Мому Капору и његовој мајци заиста је једна од најпотреснијих, али и најдубљих у нашој књижевној историји. Она открива колико су жртвовање, љубав и сјећање присутни у животу једног писца, једног града, једног народа, чак и онда када их он није могао лично памтити.
Момо Капор је као дијете преживио бомбардовање Сарајева 6. априла 1941. У том страшном хаосу његова мајка Бојана Капор погинула је док је покушавала да га заштити. Како је Капор касније причао, она га је у том тренутку држала у наручју. 

Тај чин, истовремено трагичан и узвишен, одредио је читав његов живот. Како каже Матија Бећковић, Момо Капор је двапут рођен: једном на порођају мајке, а други пут када му је спасила живот, заштитивши га својим тијелом од граната и рушења зидова.

Момо о мајци није имао своја сјећања, али је читав живот носио њену присутност као дубоку, интимну нит свог идентитета. Говорио је да га је та невидљива веза пратила у свему: у осјећају њежности који је према људима имао, у његовој сентименталности, у потреби да биљежи љепоту обичних момената. Чак је у својим сликама и романима често постојао тај тон тихе, ненаметљиве меланхолије, као да је у свему тражио оно изгубљено, давно, а важно. У једном свом запису Капор је рекао да своју мајку памти кроз туђу љубав. Други су му причали ко је била, како је изгледала, како је живјела. Он је од тих фрагмената направио свој унутрашњи портрет, један од најтананијих у нашој култури. 
Прича о Мому Капору и његовој мајци није само породична трагедија; она је и подсјећање на то колико су љубав и жртва снажне, чак и онда када их живот прекине. И можда управо зато његове књиге и данас зраче једном мекоћом, као да је у сваку од њих уградио дио те велике, тихе љубави коју је, иако није памтио, носио цијелог живота.

ГЛАС: Рођени сте у Сарајеву. Шта Вас највише веже за овај град и како се осјећате када прошетате својим родним градом?

БАРТУЛА: За мене је Сарајево много више од мјеста рођења, то је град у којем сам направио своје прве кораке, упознао свијет, школу, књиге, другаре, остварио пријатељства и све оно што човјека трајно обликује. Напустио сам га у околностима које нико не би пожелио, али оно што ме и данас најдубље веже за Сарајево јесу та рана искуства која носе и љепоту и тежину, али и снажну нит припадања. 

Мислим да сви људи на свијету носе посебну љубав и специфично, архетипско сјећање на мјесто рођења, дјетињства и одрастања. Међутим, мјесто мог одрастања није само Сарајево, него и Источно Сарајево, родна села мојих родитеља, као и Солун и Грчка у ширем смислу. 
Када данас прођем својим родним градом, осјећам читав спектар емоција. Са једне стране ту је неизбјежна доза носталгије, сјећања на мјеста која су обиљежила моје дјетињство и младост. Са друге стране ту је и понос што тај град, упркос свим искушењима кроз која је прошао, и даље живи, расте и остаје културни центар овог простора, уз сјећање на све историјске недаће, туге и неспоразуме које је преживљавао од средњег вијека до данас и који су уткани у његову историју.

Иако већ дуго живим у Палама, свега двадесетак километара даље, веза са Сарајевом није никада прекинута. То је град који је дубоко у мени и чији дух носим у свом бићу, раду и животу. За мене је то увијек био и остао град најзначајнијих духовних и културних споменика, град интеркултурне традиције, град који се памти, који обликује човјека и град који, без обзира на све, остаје дио личног идентитета.

ГЛАС: Да ли су се Срби олако одрекли онога што чини њихов идентитет у Сарајеву, јер у Стару православну цркву на Башчаршији, Саборну цркву, Преображењску цркву на Пофалићима долазе само за православне празнике?

БАРТУЛА: Питање идентитета Срба у Сарајеву је сложено и историјски, и емоционално, и културолошки. Не бих рекао да су се Срби олако одрекли онога што их чини њиховим, јер суштинске везе са традицијом, вјером и културом нису нешто што се лако напушта, нити се човјек тога може тек тако одрећи. То је и архетипско одређење, на које не можемо у потпуности утицати. Оно што се јесте промијенило су околности у којима људи живе, а околности увијек снажно утичу на видљивост и интензитет друштвених и културних пракси.

Када посматрамо посјете Старој православној цркви, Саборној цркви или другим храмовима у Сарајеву, видимо да се вјерници и даље окупљају, нарочито за велике празнике, на тим мјестима. То је важан знак да је нит духовности, припадности и памћења и даље присутна. Међутим, бројност заједнице је данас другачија него прије неколико деценија и то неизбјежно утиче на динамику живота црквене и културне заједнице.

Умјесто да говоримо о одустајању, мислим да је корисније говорити о потреби његовања везе са својим идентитетом, без обзира на то гдје ко живи. Српска култура у Сарајеву је дубоко укоријењена и у историји града и у историјској вертикали народа који ту вијековима живи. Сви ми треба да те везе одржавамо: кроз културу, духовност, образовање, спорт, умјетност, итд., кроз поштовање и разумијевање свих.

Вјерујем да идентитет није нешто што се може изгубити преко ноћи. Он се чува онолико колико га живимо и у породицама, и у храмовима, и у културним установама, и у свакодневном животу. А сваки долазак у цркву, сваки празник обиљежен у заједници, сваки корак у очувању традиције, знак је да тај идентитет и даље живи, и да ће живјети онолико колико га сами будемо чували и његовали.

ГЛАС: Стара православна црква је једна од најстаријих светиња српског народа на овим просторима. И као декан Филозофског факултета, човјек који је завршио Богословски факултет и изузетни интелектуалац реците шта се о овој светињи никада не смије изгубити из вида? 

БАРТУЛА: Стара православна црква на Башчаршији једна је од најстаријих и најзначајнијих светиња српског народа на овим просторима генерално; то је храм и светиња великог историјског, културног и духовног потенцијала и значења у оквиру не само српског, него и цјелокупног духовног и културног насљеђа Сарајева, али и земље. Постоји нешто што се о тој светињи никада не смије изгубити из вида - она је живо свједочанство трајања, укоријењености и доприноса православне заједнице овом граду.
Прије свега не смијемо заборавити њену духовну вертикалу. Овај храм је вијековима био мјесто молитве, крштења, благослова и утјехе. Чувао је духовни континуитет људи који су ту живјели, без обзира на историјске околности. И данас он остаје симбол и непобитна чињеница да духовност не познаје границе времена.

Даље, Стара црква је културно благо првог реда. У њој се налазе не само светиње, мошти и реликвије, него и једна од најзначајнијих музејских збирки хришћанског Балкана. То је мјесто гдје се могу видјети рукописи, иконостаси, књиге и предмети који свједоче о богатој умјетничкој и писменој традицији Срба у Сарајеву. То културно насљеђе није само вјерско, оно је дио историје и културе овог града.
Такође, ова светиња нас подсјећа на улогу православне заједнице у стварању мултикултурног Сарајева. Вијековима су у непосредној близини живјеле различите вјере и културе: Православци, муслимани, католици и Јевреји. Тај слојевити живот видљив је у самом ткиву града, а Стара црква је један од његових најјаснијих симбола.

Зато је најважније да се никада не заборави да ова светиња није само архитектонски објекат или историјски подсјетник. Она је мјесто идентитета, памћења и духовне сабраности, мјесто молитве за цијели град, мјесто које нас учи да вриједности које су трајале вијековима морамо чувати са поштовањем и одговорношћу. Не заборавимо да се сваке недјеље и празника у овом храму приноси света евхаристија и узноси епископска и свештеничка молитва за цијели град и све људе који живе у њему. То је философија светосавља.

Ако будемо његовали ту свијест да је Стара православна црква аманет и благослов, онда ће она наставити да живи као светиња која повезује прошлост, садашњост и будућност, светиња која је у нама и ми у њој.

ГЛАС: Како коментаришете чињеницу да Српској православној цркви у Сарајеву још није враћена имовина?

БАРТУЛА: Питање имовине Српске православне цркве у Сарајеву није само правно, него и цивилизацијско и културно питање. Чињеница да та имовина још није враћена јесте нешто што свакако изазива бригу, али и подсјећа на једну важну ствар: да свака заједница има право на своје насљеђе, на своју духовну и културну баштину. Можемо рећи и да је то срамота свих оних који о томе одлучују, од међународне заједнице до домаћих актера. Није нормално узети нешто туђе и присвојити га, прогласити својим. То није ни нормално, ни лијепо, ни културно, ни јасно. Али, ето, дешава се и у 21. вијеку.
Као универзитетски професор и као неко ко дубоко поштује културу и историју сваке заједнице, својину сваког човјека, вјерујем да је кључ у поштовању принципа. А принцип је веома једноставан: оно што припада некоме треба да му буде враћено уз извињење, а нарочито ако нешто припада вјерским заједницама, њима с посебном пажњом треба бити враћено, у складу са законима и европским стандардима. Па, вјерске заједнице чувају светињу. Зар ћемо ићи дотле да и то отимамо?

Ријеч је о имовини која није само материјална. То је дио идентитета једног народа, дио памћења града и дио културног контекста Сарајева. Праведно рјешавање ових питања доприноси и повјерењу међу људима и стабилности односа унутар заједница.
Вјерујем да би потпуно и правично рјешавање овог процеса било у интересу свих, и града, и вјерских заједница, и државних институција. То би био јасан корак ка афирмацији правне државе, поштовању људских и вјерских права, љепоти живљења, али и очувању културно-историјског насљеђа Сарајева.
Као неко ко долази из академске средине могу само да изразим наду да ће ова питања бити ријешена у духу правичности, принципијелности и обостраног поштовања.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.