Вјечна тама из посавске ноћи

Прњавор - Да живот пише романе и да се никад не може знати шта доноси ново сутра, потврду смо пронашли у животној судбини Савка Даничића из Прњавора.

Овај осамдесетчетворогодишњак, кога, како каже, здравље данас добро служи, одрастао је у Шаринцима, у породици са још три брата и двије сестре.

Као дјечак био је омиљен у свом селу, завршио је четири разреда основне школе, што је у то вријеме био велики успјех, јер се мало дјеце школовало. Када је, према препоруци учитељице, требало да настави школовање у бањалучкој Гимназији, почео је Други свјетски рат. Савков живот кренуо је неким другим током. Са само 14 година придружио се партизанима. Иако најмлађи у чети, подучавао је остале саборце да пишу и читају.

A онда је дошао тај кобни 15. април 1945. године. Ратиште код Оџака, у Посавини. Ноћ, неугодна тишина, неизвјесност, опрез, страх... Заједно са двојицом сабораца Савко се кретао стазом према узвишењу на којем су била два непријатељска бункера.

- Убрзо су нас усташе примијетиле, запуцали су и почели смо размјењивати ватру. Окренуо сам се према саборцима и баш тада експлодирала је мина. Њих двојица су погинула, а ја сам се, иако тешко рањен, успио спустити двадесетак метара ниже у заклон, док није дошла наша чета.

Те априлске ноћи је још много сабораца рањено. Савка су однијели у једну собу, у којој је била болничарка. Још је видио и распознавао њену плаву униформу.

- Онда су ми очи засузиле. Када су ме довезли у болницу у Бањалуку, више нисам видио свјетлост. Доктор Павловић ми је рекао да сам закаснио, да помоћи нема - присјећа се с тугом у гласу Савко.

Рехабилитацију је наставио у Трапистима и Земуну, у инвалидском дому, а потом се, потпуно слијеп, вратио у родне Шаринце.

У селу у којем је направио прве кораке пронашао је и своју животну сапутницу, пријатељицу из дјетињства Љубицу, којом се оженио 1953. године. Стекли су три кћерке Милку, Душанку и Зору.

- Живјело се добро, увијек сам имао добру пензију, јер је држава пазила на инвалиде. Сваке пете године су нам давали и нови аутомобил - рекао је Савко.

Са Љубицом је провео пуних пет деценија лијепог, складног и срећног заједничког живота, а онда су их 2003. године њена болест и смрт раставили.

- Смрт супруге више ме потресла него чињеница да сам постао инвалид - рекао је Савко.

Иако је, због губитка вида, ускраћен за много тога у животу, Савко се никад није предавао. Није одустајао, радио је колико су му могућности дозвољавале. Снагу и подстицај да истраје, разлог за задовољство и осмијех на лицу, дају му кћерке, унучад и праунучад. Никада их није видио, али неким посебним чулом зна како изгледају и осјећа колико га воле.

Хармоника

У Земуну је Савко научио да свира на хармоници и клавиру. По повратку у Прњавор своје музичко знање пренио је на бројне свираче.

- У Гајевима сам заједно са мјештанима, Украјинцима и Пољацима, имао прави мали оркестар. Знао сам да свирам неке украјинске пјесме, што је њима било чудно. На хармоници сам доста дуго на различитим забавама свирао, али послије смрти супруге сам оставио овај инструмент и више не свирам - рекао је Савко.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.