Ведран Голијанин: Васкрс је празник вјечног живота

Христос нас јасно опомиње да они који не нахране гладне, не напоје жедне и не обиђу болесне неће ући у Царство небеско. Празник Васкрса је идеална прилика да се присјетимо добрих обичаја својих хришћанских предака и да поведемо више рачуна једни о другима. Васкрс је на првом мјесту празник вјечног живота у који нас је Христос увео својим васкрсењем, док је све остало секундарно, рекао је између осталог у васкршњем интервјуу за "Глас Српске" професор Православног богословског факултета "Свети Василије Острошки" др Ведран Голијанин.

ГЛАС: Васкрс је највећи хришћански празник који је величанствен и посебан јер је њиме смрт поражена, а живот је побиједио и васкрсао. Васкрс увијек носи поруке побједе живота над смрћу. Које то по Вашој оцјени поруке Васкрс носи данас, када можемо рећи да су по много чему неизвјесна, ровита и смутна времена?

ГОЛИЈАНИН: У васкршњем тропару наглашава се да Христос "смрћу смрт уништи". Трајна важност Христовог васкрсења, а тако и нашег празника Васкрса, јесте управо у томе: смрћу Богочовјека на крсту поражена је смрт као најстрашнији непријатељ људског рода и читаве творевине. Чак и да времена нису неизвјесна и смутна, чак и да читаво човјечанство живи у благостању и изобиљу, страхота смрти остаје неумољива чињеница. О томе је на нашем језику вјероватно најљепше писао Преподобни Јустин Поповић у књижици "Светосавље као философија живота", коју би сваки Србин требало да има у свом домаћинству и да је редовно чита. Непрестано слушамо о прогресу у овој или оној сфери живота, нпр. у економији, политици, људским правима, итд. Смрт, међутим, представља апсолутно поништавање сваког чисто људског прогреса. Једини прогрес или напредак човјечанства без Бога јесте напредак ка смрти. Васкрсли Христос мијења ту трагичну реалност наше смртности. Прогрес охристовљеног човјека представља напредак ка вјечном животу с Богом и у Богу. Због тога се Васкрс назива највећим хришћанским празником: цјелокупно хришћанство почива на вјери у Богочовјека који је страдао и устао из мртвих, тако и нама, који вјерујемо у њега, омогућивши да из смрти пређемо у вјечни живот. Пошто је превазилажење смртности коначно рјешење највећег и најстрашнијег проблема људског постојања, празник Васкрса увијек носи исту и вјечно актуелну поруку: на плаши се, људски роде, јер Христос васкрсе! Та је порука хришћанима у свим временима давала снагу да претрпе до краја, па и онда када су били отворено прогоњени и убијани због своје вјере. Чак и данас, када православни хришћани трпе разне врсте дискриминације у Украјини, на Блиском истоку, на Косову и у неким крајевима наше земље, нестварна свјетлост васкрслог Христа представља наду и путоказ ка тријумфу вјечног живота.

ГЛАС: Како по Вашој оцјени православни вјерници ове године дочекују Васкрс, са више или мање наде у неки просперитетнији живот него ранијих година, с обзиром на чињеницу да све више народа једва саставља крај с крајем?

ГОЛИЈАНИН: Друштвени и економски проблеми постоје откако постоји и човјек. Наравно, то није оправдање за било кога од нас који вјерујемо у Христа. Ако погледамо начин живота првих хришћана, уочићемо да су унутар Цркве све друштвене и уопште статусне разлике биле поништене: из исте чаше су се причешћивали мушкарци и жене, робови и слободни, богати и сиромашни, итд. Христос нас јасно опомиње да они који не нахране гладне, не напоје жедне и не обиђу болесне неће ући у Царство небеско. Због тога су хришћани од почетка сматрали да је основни елемент хришћанског идентитета помагање потребитима. Неки су давали новчану помоћ сиромашнима, док су се други током двије велике куге у другом и трећем вијеку директно излагали болести тако што су бринули не само о зараженим хришћанима већ и о паганима. Постоје и свједочанства о хришћанима који су добровољно постајали робови да би друге откупили из ропства. Наш народ је током већег дијела своје историје на исти начин свједочио вјеру у Христа. Знамо да је постојао обичај да се један дио славске трпезе обавезно одвоји за сиромашне. Укратко, за искреног хришћанина је патња сиромашних, потлачених, сиротих и болесних - без обзира на то које вјере или народности они били - неприхватљива чињеница. Ако нас Христос опомиње да чинимо добро и да не будемо хладнокрвни према туђем страдању, онда је празник Васкрса идеална прилика да се присјетимо добрих обичаја својих хришћанских предака и да поведемо више рачуна једни о другима.

ГЛАС: Васкрс је празник који се прославља одласком у цркву на литургијску службу, али исто тако је празник који се прославља у породици. Колико је овај празник значајан за породицу, као основну јединицу друштва?

ГОЛИЈАНИН: Сви хришћански празници имају црквени карактер, а пошто је породица Црква у малом, они тако добијају и породични карактер. Ту није ријеч просто о прослави, већ и о нечему васпитном: хришћански идентитет појединца формира се најприје у породичном окружењу, што значи да сви празници, укључујући и Васкрс, треба да буду оквир у којем ће дјеца учити о важности и смислу своје вјере. То је данас, нажалост, проблематично. Ера безбожничке идеологије катастрофално је утицала на традиционалне породичне вриједности, док данашње бесмислено и усиљено копирање западних тзв. вриједности доприноси развијању индивидуализма. Породица у овом процесу постаје само друштвена нужност, потпуно губећи оно што је чини "малом Црквом". Тако смо дошли до парадоксалне ситуације у којој хришћанско васпитање више не иде од старијих ка дјеци, већ од дјеце ка њиховим старијим сродницима и то првенствено захваљујући православној вјеронауци. За Цркву је данас један од најбитнијих аспеката унутрашње мисије поновно оживљавање традиционалних вриједности и традиционалне породице, а Богу хвала на великом броју младих који јој у томе помажу.

ГЛАС: Васкрс је празник када се сјећамо и наших упокојених. Зашто је битно очување сјећање на наше упокојене и колико је то сјећање битно за живот у цјелини?

ГОЛИЈАНИН: Васкрс је на првом мјесту празник вјечног живота у који нас је Христос увео својим васкрсењем, док је све остало секундарно. Међутим, сваки човјек је производ свог окружења и људи с којима има живи однос. Када се једна таква особа упокоји, ми губимо дио себе и неизвјесно је да ћемо остати емотивно рањени кроз читав живот. Васкрсење Христово је једина истинска утјеха у таквим случајевима: ако вјерујемо у Богочовјека, онда ћемо вјеровати и у то да смрт није истински крај људског бића, а ако вјерујемо у Богочовјека који је устао из мртвих - вјероваћемо и у то да ћемо се једног дана поново срести са својим вољенима који тренутно нису с нама. Иако Васкрс није осмишљен као празник који би, попут задушница, био фокусиран на покојнике, можемо да разумијемо због чега људи у радост васкрсења уграђују и нешто лично, нарочито ако се то односи на особе с којима смо се растали до свеопштег васкрсења.

ГЛАС: Тврди се да је потребно при одласку на гробље понијети и црвено јаје, а обичај је да се за Васкрс припремају, фарбају и украшавају јаја. Шта је симболика тога?

ГОЛИЈАНИН: Не постоји црквени пропис који би налагао посјећивање гробља за Васкрс. Постоје, међутим, народни обичаји који су рођени из побожности обичног човјека, па тако у неким српским крајевима срећемо и обичај одласка на гробље за Васкрс или неки од других дана у вези са овим празником. Срби који практикују тај обичај носе црвено јаје на гробове својих упокојених сродника због тога што је то јаје симбол Христовог васкрсења. Другим ријечима живи сродници на овај начин дијеле радост Васкрса са преминулим члановима своје породице, што заправо одражава исконску хришћанску вјеру у живот послије смрти и у свеопште васкрсење које ће се десити по Другом Христовом доласку. Све док народни обичаји, укључујући и васкршње, имају јасну хришћанску симболику и не представљају пад у паганизам или некакве магијске радње, Црква је благонаклона према њима, одобрава их и, у неким случајевима, присваја као општецрквене обичаје.

ГЛАС: Која је симболика фарбања јаја, како се бира чуваркућа и колико се она чува у кући?

ГОЛИЈАНИН: Фарбање јаја пред Васкрс је древни хришћански обичај. Јаје је одувијек представљало симбол новог живота: његова љуска изгледа беживотно, али испод ње се крије живот. Чак и прије рођења хришћанства, у прастарим митовима о настанку свијета чест је мотив "космичког јајета" из којег настаје цјелокупан универзум. У хришћанству јаје постаје другачији, али унеколико сличан симбол: љуска представља Христов гроб, њено разбијање дочарава излазак Христа из запечаћене гробнице, а жива унутрашњост јајета јесте представа новог, вјечног живота у Богу. Постоји предање о Светој Марији Магдалини и римском цару Тиберију, по којем је она цару на поклон донијела јаје - симбол живота. Када је цара поздравила ријечима "Христос васкрсе", он је изразио невјерицу, рекавши да је васкрсење човјека једнако могуће као и да јаје у њеним рукама постане црвено. Тада се десило управо то - јаје у рукама Свете Марије наједном је задобило црвену боју. Тим предањем објашњава се обичај фарбања васкршњих јаја. Битан детаљ јесте то да црвена боја представља Христову крв изливену на Голготи, односно Христово страдање након којег слиједи васкрсење. Фарбање јаја другим бојама удаљава се од ове изворне хришћанске симболике. Слично томе, неки каснији обичаји, нпр. заштитно јаје или "чуваркућа" и усиљено усвајање западног "васкршњег зеца" нису изворно хришћански и, нажалост, често садрже елементе магијског размишљања. Оно што чува породицу јесу молитва и чињење добра у Христово име, а не неко посебно изабрано јаје.

ГЛАС: Васкрсом се завршава и васкршњи пост. Која је његова сврха?

ГОЛИЈАНИН: Пост је неизоставан дио хришћанског живота. Данас се пост, нажалост, најчешће схвата као пуко суздржавање од одређених врста хране или чак као својеврсна дијета, али то је потпуни промашај смисла поста. Пост је подвиг који укључује и тијело и душу, што значи да није довољно избјегавати месо или млијечне производе да бисмо угодили Богу; потребно је очистити душу од гријеха, а једење посне хране је тек пропратно средство којим смирујемо тјелесне страсти и онемогућавамо им да укаљају душу. Васкршњи пост се, с обзиром на то, уопште не разликује од редовног поста сриједом и петком - сврха је иста. Међутим, од почетка су дужи периоди поста служили као духовна припрема за нарочито велике празнике, од којих је Васкрс највећи. Празник је литургијска прослава, а врхунац Литургије је причешће хљебом и вином који су Тијело и Крв Исуса Христа. За такву Тајну неопходна је духовна припрема, тј. духовно очишћење, на шта нам указују ријечи молитве прије причешћа коју чита свештеник: да нам причешће Светим Тајнама не буде на суд или на осуду. Причешћу не смијемо да приступамо немарно и недостојно, тако да је пост најбољи могући начин да се човјек, колико му је то могуће, удостоји сједињења с Богом кроз једење Тијела и пијење Крви Спаситеља.

ГЛАС: Шта би била Ваша васкршња порука вјерницима Српске православне цркве и колико данас Срби чувају своје обичаје?

ГОЛИЈАНИН: Васкршња порука је увијек иста и увијек једнако актуелна: Христос васкрсе! Ништа боље нити рјечитије од овог традиционалног поздрава није потребно. У њему је садржано све најважније за наш живот, од самог Богочовјека до чињенице побједе над смрћу. Једино што се овом поздраву може додати, а што би било релевантно за наше вријеме, јесте то да морамо бити мудри, трпељиви и да се чврсто држимо светосавља као јединог аутентичног културног израза нашег народа. У складу с тим, вјечни мир васкрслог Христа треба да претворимо у наш лични и народни мир, и то кроз живот молитве, поста, доброчинства и Литургије.

ГЛАС: Велики број Срба напустио је Сарајево и у том граду оставио многе своје светиње попут Старе православне цркве на Башчаршији, Саборне цркве, Митрополије, Преображењске цркве... Колико данас Срби посјећују своје светиње у овом граду и како коментаришете чињеницу да још није враћена у Сарајеву имовина Српској православној цркви, иако је било мноштво обећања?

ГОЛИЈАНИН: Присуство људи друге вјере за православне није и не треба да представља проблем, јер су хришћани одувијек знали за суживот за другима и другачијима. Позвани смо да волимо, не да мрзимо. С обзиром на то, позвани смо и да трпимо када се суочавамо са овоземаљском неправдом. Због тога нећете чути наше владике и свештенике да хистерично вриште по медијима када још једна наша светиња у Сарајеву бива оскрнављена и када се такви чинови потом оправдавају наводном "психичком нестабилношћу" злочинаца. Колико год пута неко оскрнавио наше гробље или наш храм, колико год пута неко провалио у наше цркве и опљачкао их, изобиље Божије благодати и љубави којима лијечимо те ране неупоредиво је веће у односу на жалосну мржњу која стоји у позадини дискриминације и антисрпског сентимента. О свом моралном и духовном здрављу не треба да брине онај који трпи мржњу, већ онај који мрзи. Треба, међутим, нагласити и сљедеће: наше светиње нису напуштене. Док год се Божанствена Литургија служи у Старој цркви, у Саборној цркви и у свакој другој цркви, Господ је присутан и с нама је. Непрестано одбијање кантонских власти да нам врате имовину само је још један показатељ дискриминације, и то вјероватно највећи. Као професор Богословског факултета никад не пропуштам прилику да нагласим ту неправду кад се јавно обраћам гостима из разних дијелова свијета, нарочито у оквиру међурелигијских сусрета. То схватам као своју свету дужност према Богу, Цркви, српском народу и нашем патрону Светом Василију Острошком. Православни богословски факултет, који је моја кућа, изворно је сарајевска школа, а сигуран сам да не треба да посебно објашњавам зашто је управо Богословски факултет институција од првостепеног националног значаја за Србе у овој земљи. Шта нам говори то да се високе вјерске школе других религија у БиХ налазе у Сарајеву, док је нама онемогућено да се вратимо у своју кућу која се налази поред Саборне цркве? Говори нам да смо непожељни у граду који се дичи својим наводно мултиетничким, мултирелигијским и мултикултурним карактером. Но намјера да се Срби одстране из живота Сарајева може прерасти у реалност само онда када је и ми прихватимо, тј. када Сарајево и његов дух препустимо другима и одрекнемо га се. Ја се свог родног града не одричем, а нарочито се не одричем наше куће крај Саборне цркве.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.