Утихнули плач беба и школска звона

Анита Јанковић 14.07.2015 12:53

Фото: Утихнули плач беба и школска звона

Бањалука - Није ни чудно што су школе закатанчене кад се плач бебе није зачуо већ десет година. Видимо ми старији да нам се црно пише, јер кад нема ђака, нема ни будућности у селу.

Тако, с тугом у гласу, причају становници села Шумњаци код Бочца, подно планине Чемернице, гдје ће од јесени бити затворена школа. Њихову судбину дијели још осам села у РС, која ће, због мањка ђака, остати без подручних одјељења школа.

Никола, Милан и Владана су посљедњи ђаци школе у Шумњацима. Од септембра ће сјести у клупе Основне школе "Војислав Илић" у Бочцу. Нова школа удаљена је око шест километара, а добар дио пута прелазиће пјешице.

- Два километра морам пјешачити, а онда се возити аутобусом још четири. Имам старијег брата и с њим ћу путовати. Вјероватно ће бити напорно, јер ми је до школе у мом селу требало свега пет минута, али привикнућу се - прича десетогодишњи Милан Грбавац.

Први ђак школе у Шумњацима, сада пензионер Станко Грбавац каже да је школа изграђена 1962. године, када је у клупама било око 120 ученика.

- Била су четири одјељења и настава се одвијала у двије смјене. У сваком одјељењу било је по 36 ђака, долазили су и из околних села. Први учитељи били су из Србије и остали су нам у лијепом сјећању - казује Грбавац.

Тужно је, каже, гледати сада ову пустош и стављање катанаца на школу.

- Дијете се у Шумњацима није родило већ десет година, а нежења од 40 до 50 година у селу има колико ти воља. Шта ћеш, немају ким да се жене. Дјевојке неће на село, иако имамо струју, воду, телефон, расвјету, пут... - прича Грбавац.

Према његовим ријечима, тек је мало боља ситуација у централној школи у Бочцу.

- У Бочцу је знало бити неколико стотина ђака, а данас их је 50-60. Неће дуго требати да их задеси иста судбина као и наше село - каже старина.

Ђачке граје од јесени неће бити ни у школском дворишту у Конотарима на Мањачи. Ученика нема довољно, па је катанац на школи био неизбјежан. Четворо ученика, који су ову школску годину завршили у подручној школи у Конотарима, од септембра ће пут Кола и Основне школе "Петар Кочић".

Мајка једног од четворо ђака Дијана Симић каже да омладина радије бира тежак живот на асфалту, него здрав и безбрижан на селу.

- Ту школу смо похађали мој муж и ја, а послије и двоје наше дјеце. Некада је врвјело од малишана, смијеха, игре и граје, а данас остаје пусто. Затварањем школе и будућност села се гаси - прича Симићева и додаје да у селу углавном живе старци, а да је број нежења одавно премашио сваку разумну мјеру.

Старији мјештани причају да је школа у Конотарима саграђена 1963. године, када у том селу није било ни воде ни струје. Креч и циглу током зиме возили су на саоницама. Била је матица око које су се окупљали мјештани и рађали дјецу. Данас пали аларм за исељење и оно мало средовјечних мјештана.

- Била су тешка времена, али тада је и по тридесетак ђака сједило у разреду. Услови су били катастрофални, али је све било пуно живота. Данас је све уређено, а пусто. Пет купатила имам, али се у њима нема ко купати. Унуци ми се школују по Бечу и Бањалуци - каже седамдесетогодишњи Драгослав Копрановић, који се добро сјећа када је као шеснаестогодишњи младић градио школу.

Туга због учитеља Драге

Давид Симић, заједно са Анђелом, Бојаном и Млађенком од јесени ће постати ђак путник. До школе у Колима дијеле их четири и по километра, а путоваће ђачким комбијем.

- Радујем се пресељењу у нову школу, јер ћу имати више другара. Бринем се једино како ћу се снаћи са новим учитељима, јер много волим свог садашњег учитеља Драгу - каже Давид, који ће морати устајати у шест сати да би стигао на наставу, а некада се будио у 7.30, јер је до школе у Конотарима удаљен свега двадесетак метара.